Американци тежиште војне политике због Кине премештају у Источну Азију

РУСКИ ИНСТИТУТ ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА

РУСИЈА ИЗМЕЂУ КИНЕ И САД (1)

• Данас је Кина највећи трговински партнер Јапана, Индије, Аустралије, Јужне Кореје и већег дела земаља Југоисточне Азије, али главни партнер ових земаља и даље остају Сједињене Америчке Државе. Колико ће трајати ова протвречност између економских и стратешких интереса горе поменутих земаља?
• Кинеска економија ће до 2020. године вероватно избити на прво место у свету. Тако да ће у будућности Сједињене Државе тешко моћи да сачувају хегемонију у Тихом океану
• Почетком јануара 2012. године, председник САД Барак Обама лично је (што је својеврсни преседан) представило информацију о новој војној стратегији земље. При том је истакао да приорити реформи уопште нису финансијске тешкоће које тренутно преживљава Америка, већ „геополитиче промене које се одигравају у последњих пет година”
• У том свом говору, Обама је објаснио које геополитичке промене има у виду: преношење војног акцента САД на Азијско-Пацифички регион, посебно на Источну Азију, где је тренутно основни играч Кина, а како ствари стоје тако ће бити и у наредних 15-25 година
• У документу се тврди да у случају да Кина данас изврши ракетни напад, САД би могле да изгубе пет од шест војних база у региону, а и база на острову Гуам, која се још увек због своје удаљености налази на безбедном месту, ускоро ће бити доступна за оружане снаге Народне Републике Кине и „изложена претњи због убрзаног развоја стратешке авијације Народно-ослободилачке армије Кине (НОАК)”
• Без обзира на ембарго ОУН, Кина је испоручила војну технологију Судану, снажно ојачала своје присуство у Алжиру, Анголи, Заиру, Конгу, Нигерији и Габону - демонстрирајући при том еластичну тактику продора
• Кина је брзо постала водећи страни инвеститор у Авганистану. На основу споразума између Пекинга и Ријада, 2014. године на обалама Црвеног мора, у граду Јаноу (Саудијска Арабија), почеће са радом огромна рафинерија. Вредност уговора је – 8,5 милијади долара. Та модерна рафинерија ће прерађивати 400.000 барела нафте дневно

Аутор: Владимир КУЗЊЕЧЕВСКИ*

         ПОЧЕТКОМ јуна 2012. године председник РФ Владимир Путин званично је посетио Народну републику Кину где је одржан Савет шефова држава – чланица ШОС.

         Московски листови су се зашаренили упадљивим насловима: „Самит је открио разногласје између РФ и Кине”, „Шангајска организација - раскол међу организаторима”, „Шангајска орзанизација за ривалство”, „Пекиншки самит је постао арена необјављеног ривалства Москве и Пектинга” и тд.

         Све ове публикације су скретале пажњу својим читаоцима не на то што су Пекинг и Москва потписали више од 20 докумената током државне посете Путина, већ на то што самит ШОС у Пекингу није успео да „одреди планове Организације у наредним годинама и потпише „Стратегију развоја ШОС” већ су се „само” сложили са документом под називом „Основни правци стратегије развоја ШОС”.

         Међутим, у Пекингу се одиграо прворазредни догађај: у документима је договрена основа за тесну економску сарадњу међу земљама које представљају огроман светски регион у условима озбиљне глобалне економске кризе. Наравно, у тако огромној организацији никада и ништа се одмах и одједном не дешава. Али је доста упечатљив корак напред у економској сарадњи толико различитих држава. А да то није било тако, да ли би своју жељу да се придруже Шангајској огранизацији за сарадњу изразили Индија, Иран, Авганистан чак и чланица НАТО Турска?

Владимир Путин и Ху Ђинтао

         Усаглашени ставови између две основне учеснице Организације – Русије и Кине – допринели су да се постигну договори на самиту ШОС.

         Ово је уверљиво продемонстрирано целом свету.

         Тако су 5. и 6. јуна Росијскаја газета и Женмин жибао објавили говоре председника Русије Путина и Народне Републике Кине Ђингтаоа где су директно и отворено наведени основни правци савезничких односа између наших земаља како у билатералним односима, тако и у оквиру ШОС.

         У Путиновом чланку „Русија и Кина: нови хоризонти сарадње” који је објављен у листу Женмин жибао - на дан његовог доласка у Пекинг - речено је: „Желим да истакнем стратешки карактер дијалога Русије и Кине у енергетици. Наши заједнички пројекти озбиљно мењају целокупну конфигурацију глобалног енергетског тржишта”, а посебно обезбеђују заједнички рад у области коришћења нуклеарне енерегије у мирнодопске сврхе.

         Директно је било изречено и упозорење спољном свету да Русија и Кина „сматрају котрапродуктивним било какве покушаје предузимања једностраних дејстава у региону одговорности ШОС”[1].

         У чланку се В. Путин осврће на принцип „мрежне дипломатије”: „Искуство ШСС показује интересантне, потпуно перспективне и обећавајуће одлуке за читаву међународну заједницу. Имам у виду формирање заједничког приступа који задовољава све, а назива се - приступ „одоздо”. У почетку унутар одређених регионалних структура, а затим путем дијалога међу њима. Од таквих регионалних „циглица” може правити стабилнији и предвидљивији карактер глобалане политике и економије. Ми сматрамо да је будућност међународних односа у значајној мери везана за развој управо такве „мрежне дипломатије” [2].

         Међународни аналитички институти који изучавају светске  процесе изражавају забринутост што се центар светског развоја постепено помера према евро-азијском континенту на којем су главни фактори Народна Република Кина и Русија. Тако да се у летњим (2012. г.) „Радним материјалима” Московског Центра Карнеги истиче да ће „део новог позиционировања Русије неизбежно постати маневрисање на релацији САД и Кина, обзиром да ће ривалитет између ове две земље одређивати међународн поредак” [3].

 

АМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ БАЗЕ ПРИБЛИЖАВАЈУ СЕ КИНИ

         Многи светски стручњаци покушавају да мисаоно досегну предстојеће промене у међународним односима, а ради се управо о промени међународне парадигме. Јасно је да схема мултиполарног света – чији је почетак трасирао долазак на власт у СССР М. Горбачова и распад Совјетског савеза -  одлази у историју. Смењује је нови биполарни свет где у конфронтацију улазе два центра силе – САД и Народна Република Кина.

         Тако је, на пример, З. Бжежински у серији својих јавних наступа у јесен 2011. и пролеће 2012. г., упорно заступао став да се свет тренутно „налази на почетку неке нове ере”, „неких крупних промена које се могу неповољно одразити на положај САД у свету”. Он упорно понавља да Америка мора постати свесна да је концепција коју су неки политички лидери наметнули Америци - да она треба да има глобалну улогу и да су САД пред „Богом изабрани светски хегемон” - погрешна и  да се треба замислити над чињеницом да ли је Америка ушла у системску кризу сличну оној у којој је био Совјетски Савез уочи распада, управо због његове прецењене улоге у свету” [4].

         Други западни експерти су у својим оценама отворенији и дирекно повезују предстојеће промене у међународним односима са избијањем Народне Републике Кине на друго место, одмах после САД, у рангу светских држава, и тврде да САД треба да се спреме за промене које укључују и оне војне.

         Америчко руководство је 5. јануара 2012. године представило информацију о новој војној стратегији земље. Документ је лично представио председник Б. Обама (што је својеврсни преседан), истакавши да приорити реформи уопште нису финансијске тешкоће које тренутно преживљава Америка, већ „геополитиче промене које се одигравају у последњих пет година”.

         У свом говору, председник Обама је објаснио које геополитичке промене има у виду: преношење војног акцента САД на Азијско-Пацифички регион, посебно на Источну Азију, где је тренутно основни играч Кина, а како ствари стоје тако ће бити и у наредних 15-25 година.

         Да би материјализовала нову војну стратегију, влада САД је без одлагања приступила послу што потпуно искључује мисао о импровизацији.

         У априлу је Вашингтон потписао споразум са Канбером о коришћењу аустралијске војно-поморске базе у рејону града Дарвин (на североистоку Аустралијске Федерације, географски најближој тачки Аустралије континенталној Кини). Тамо тренутно доводе контингент од 2,5 хиљаде америчких морнаричких пешадинаца. У то су укључени Кокосова острва, која припадају Аустралији, јер су на њима постављени амерички безпилотни извиђачки авиони, коначно – и аустралијска војно-поморска база у Бризбејну у којој су дислоцирани амерички војни бродови.

         Осим тога, у граду Перту се за америчке потребе проширује војно-поморска база.

         Као допуну свему овоме, Вашингтон је најавио намеру да прошири војну сарадњу са Сингапуром и Филипинима. Како истичу међународни коментатори, основни циљ свега је тежња САД да „избалансирају утицај Кине у Југо-источној Азији” [6].

 

ГЛАВНА ПОЛИТИЧКА ДРАМА СТОЛЕЋА

         Постоји објашњење зашто се појавила ова нова војна стратегија Сједињених Држава.

         У јесен прошле године, Државна комисија за оцену безбедности економских односа између САД и Кине поднела је америчком Конгресу извештај у којем оцењује темпо развоја Оружаних снага Народне Републике Кине. Аутори овог документа оцењују да наоружавање кинеске армије иде бржим темпом него што су раније сматрали експерти из Пентагона.

         У документу се тврди да у случају да Кина данас изврши ракетни напад, САД би могле да изгубе пет од шест војних база у региону, а и база на острову Гуам, која се још увек због своје удаљености налази на безбедном месту, ускоро ће бити доступна за оружане снаге Народне Републике Кине и „изложена претњи због убрзаног развоја стратешке авијације Народно-ослободилачке армије Кине (НОАК)”.

         Документ истиче да је у последњих 20 година Кина „успела у потпуности да трансформише своје оружане снаге”. Тако да је број лансирних рампи за балистичке ракете мањег домета од 2000. године повећан са 36 до 252. Осим тога, у наоружању Народно-ослободилачке армије Кине појавило се више од 500 крстарећих ракета DH-10 чији је радијус дејства до 1.5оо км.

         У фази тестирања налазе се противбродске ракете DF-21, у чији задатак улази ефикасна заштита морске границе НРК од претњи са мора [7].

         Овде није реч само о расту војног потенцијала НРК. Постоје фундаменталнији разлози за (америчку) забринутост, који су подстакли тог истог З. Бжежинског, који већ деценијама непрестано говори са позиције острашћеног присталице одлучнијих дејстава САД на међународној арени, да посаветује руководству САД да ступи у дијалог са Пекингом о проблему усаглашавања интереса у Југоисточној Азији.

         Према мишљењу Бжежинског, не треба се у том дијалогу стидети и „ићи на уступке по широком кругу питања” [8], већ у њега укључити и друге државе Југоисточне Азије. „Дијалог САД са Кином, - наговара он владајуће кругове САД – може смањити вероватноћу конфронтације Кине са Јапаном, а вероватно у будућности и са Русијом”, на крају и са самом Америком [9].

         Забринутост Бжежинског у овом питању деле и многи  експерти у Америци и ван ње.

         Британски „Financial Times” преко свог коментатора Гидеона Рахмана у октобру 2011. године је указао да ће борба за превласт и утицај између Кине и САД бити главна геополитчка драма столећа. Ова борба ће поставити пред шкакљив изазов земље Азије које ће се наћи између две ватре.

         Данас је Кина највећи трговински партнер Јапана, Индије, Аустралије, Јужне Кореје и већег дела земаља Југоисточне Азије, али главни партнер ових земаља и даље остају Сједињене Америчке Државе.

         Колико ће трајати ова протвречност између економских и стратешких интереса горе поменутих земаља?

         Неће дуго, уверен је коментатор листа финансијских и пословних кругова Велике Британије, уколико се може судити по редакцијском чланку у Женмин жибаоу, званичном органу Комунистичке партије Кине који је критиковао „неке земље” које мисле да наводно могу уравнотежити Кину помоћу војне моћи САД.

         Земље које су поменуте у пекиншком листу слободне су да ураде све што пожеле, упозорава британски коментатор. Али, кинеска економија ће до 2020. године вероватно избити на прво место у свету. Тако да ће у будућности Сједињене Државе тешко моћи да сачувају хегемонију у Тихом океану.

         Рахмана брине и „пораст утицаја националистичких снага и војних кругова у Кини”. „На власт је тамо – тврди он – дошла млада генерација која је одрасла у убеђењу да су Кину због њене слабости у прошлости друге земље понижавале”.

         Конфликт интереса између две земље заоштрава борба која се у свету води за изворе минералних сировина и енергената.

 

БОРБА ЗА РЕСУРСЕ НЕ ПОЗНАЈЕ КОМПРОМИСЕ

         Интерес Пекинга несразмерно расте не само за нетрадиционалне енергенте, већ и за руду урана у Африци, Азији и другим регионима света (али, треба истаћи и за сарадњу са РФ у области изградње нуклеарних електрана, о чему су у Пекингу разговарали Путин и Ху Ђинтао 5. и 6. јуна ове године) што такође заоштрава ривалитет између НРК и САД. И то у ситуацији кад су извори енергије и сировина на Земљи ограничени, док их у Кини практично нема. 

         Демонстрирајући високи темпо економског развоја, Кина је схватила ово ограничење још пре две деценије и плански приступила глобалном решењу овог проблема: почела је експанзију према регионима богатим енергијом.

         Тактика кинеског продора демонстрира разноликост.

         Тако је 1993. године Пекинг Еритреји продао оружја у вредности милијарду долара, добивши у замену искључиво право на истраживање налазишта минералних сировина.

         Без обзира на ембарго ОУН, Кина је испоручила војну технологију Судану, снажно ојачала своје присуство у Алжиру, Анголи, Заиру, Конгу, Нигерији и Габону демонстрирајући при том еластичну тактику продора у те земље.

         Тако, уместо давања повољних кредита, којима је активно прибегавала почетком своје сарадње са земљама Африке, Пекинг данас даје наменске кредите за изградњу инфраструктурних објеката и осваја обимно тржиште пласмана за кинески извоз (конфекцијска одећа, тканине и јефтина потрошачка роба). У замену за то, Кина је почела да добија ексклузивна права на експлоатацију фосилних горива и минералних ресурса у тим земљама, а од 2007. године почела је да гради и војне базе у Африци [11].

         Експанзија Пекинга у трци за сировинама практично нема граница.

         Тако је, на основу оцене директора Центра за војно-политичку анализу са универзитета „Хадскон”, Ричарда Вајца, последњих година „подсредством неких крупних послова Кина брзо постала водећи страни инвеститор у Авганистану” [12]. На основу споразума између Пекинга и Ријада, 2014. године на обалама Црвеног мора, у граду Јаноу (Саудијска Арабија), почеће са радом огромна рафинерија. Вредност уговора је – 8,5 милијади долара. Та модерна рафинерија ће прерађивати 400.000 барела нафте дневно.

         Сличан посао склопљен је и са Египтом. А у Нигерији Кина гради одједном три рафинерије и комплекс за прераду горива чија је вредност 23 милијарде долара [13].

         Ради успешнијег продора на спољна тржишта – у земаље Африке – до краја 2011. године, Пекинг је створио Кинеско-афрички фонд за развој – први кинески фонд за директне инвестиције чија актива износи 5 милијарди долара. Још је -  преко кинеске аутокомпаније „Chery” - обезбедио пласман аутомобила у више од 80 земаља мира [14].

         Само је у периоду 2000-2003 г., било потписано 245 споразума о економској помоћи између НРК и афричких држава, задуженост је смањена у 31 афричкој земљи, у 11 земаља су формирани кинески „Центри за подстицање инвестиција, раста и трговине”, док је више од 7.000 Африканаца стажирало у Кини.

         У новембру 2009. године у египатском Шарм ел Шејку одржан је 4. Форум о кинеско-афричкој сарадњи, на којем је било истакнуто да ће све економске обавезе које је Пекинг раније преузео према афричким земљама бити извршене и да ће у наредним годинама Пекинг издвојити повољне кредите у износу од 10 милијарди долара. У замену за ове мере, кинеским компанијама обећани су право приступа минералним ресурсима и повољни уговори за изградњу објеката инфраструктуре [15].

         Сви ти објекти граде се уз ангажовање кинеске радне снаге и инжењерско-техничких радника, и то уколико у континенталном делу Кине важе закони „једна породица – једно дете”, онда у иностранству тај закон не важи и етнички Кинези практично не улазећи у двојне бракове, повећавају број својих сународника у страним срединама где је присутан кинески капитал, прелазећи у редове сталног становништва тих земаља.

 

         * Доктор историје, водећи научни сарадник Руског института за стратешка истраживања

         Превод

         Горан Шимпрага