Ево зашто у Русији мисле да је допустиво подизати споменике и Стаљину

У НОВОСИБИРСКУ СЕ СПОРЕ ИНИЦИЈАТОРИ  И ПРОТИВНИЦИ ПОСТАВЉАЊА БИСТЕ „ВОЂИ ЗЕМЉЕ СОВЈЕТА“

* Стаљин није ништа мање дискутабилна фигура руске историје од већине великих владара у прошлости. Иван Грозни, Петар Велики и Лењин – једни сматрају да њихове заслуге пред Русијом бацају у засенак све њихове грешке, а други у њима, сасвим обрнуто, виде саме демоне пакла

* Стањин је у време перестројке потпуно оцрњиван и демонизован, али је почетком 90-их кренуо стихијни народни талаз његовог величања и рехабилитације

* Постоји иницијатива да се споменик свим жртвама руског Грађанског рата подигне у Волгограду. Тамошњи вајар је већ направио његову макету монумента у чијем центру је лик козака који личи на филмског Григорија Мелехова. Главни споменик жртвасма братоубилачког рата ипак треба да буде на видном месту у Москви. Тада ће и однос према споменицима Стаљину бити релаксиранији...

_____________________________________________________________________________

         Пише: Петар АКОПОВ

         ИНИЦИЈАТИВА да се у Новосибирску постави Стаљинова биста сударила се не само са очекиваном критиком противника те историјске фигуре, него и са отпором различитих државних  и друштвених фигура.

         А у суштини: дошло је време да престане рат са споменицима и да почнемо – ми у Русији – да се спокојно односнимо према сопственој историји.

         Потребни су нам разни споменици – и они који су прихватљиви само деловима друштва, као и они споменици који обједињују све.

         У Новосибирску група локалних комуниста већ годинама покушава да издејствује да се у граду постави Стаљинова биста. као личности која је била врховни командант Црвене армије.

         У том граду је већ направљена и анкета која је показала да се половина учесника позитивно односи према Стаљину, а да је 34 одсто за бисту, док је 31 одсто – против.

         Стаљинова биста је веч поодавно готова и само чека одлуку градских власти да буде постављена.

         Иницијатори су предложили три могуће локације: испред Дома официра, на јефремовском скверу и(ли) на Тргу Сибираца-гардиста.

         Уметнички савет града је 9. новембра – уз образложење да је Стаљин имао „противречну улогу у историји земље“ - иступио против све три локације и предложио да се биста постави „на територији Обласног комитета Комунистичке партије РФ“, на Бољшевичкој улици.

          Очекивано, противници постављања бисте тврде да ће она бити увреда сећања на жртве репресија и осећања њихових потомака. Али, разумљива су и осећања оних који желе да искљжу пошту бивешм шефу државе и врховном команданту који је обезбедио победу у Великом Отаџбинском рату.

         Могу ли се помирити једних и других или и даље треба игнорисати погледе једних позивајући се на поштовање мишљења других?

         Стаљин није ништа мање дискутабилна фигура руске историје од већине великих владара у прошлости.

         Иван Грозни, Петар Велики и Лењин – једни сматрају да њихове заслуге пред Русијом бацају у засенак све њихове грешке, а други у њима, сасвим обрнуто, виде саме демоне пакла

         Стаљин изгледа најспорнијим зато што нам је временски најближи јер су још живи људи који настрадали у време његове владавине.

         Примера ради, Петра Првог су присталице `старог обреда` - а чинили су огроман део дореволуционарне Русије – сматрали антихристом, али то није сметало властима да га потом на све начине славе и да му постављају споменике.

         Лењина и сада многи сматрају једним од главних виновника Грађанског рата и црвеног терора,, али му и даље стоје недирнуте стотине споменика широм Русије.

         Па, шта да се ради са Стаљином?

         Ако он дели друштво – можда му и не треба постављати споменике? Међутим, ово је чудна позиција: у СССР су се 30 година трудили да уопште не спомињу Стаљина, правећи изузетке само поводом рата, а у уџбеницима је помињан тек реда дари. И  шта?

Филмски Григориј Мелехов и Аксиња

         Стаљин је у време перестројке потпуно оцрњиван и демонизован, али је почетком 90-их кренуо стихијни народни талаз његовог величања и рехабилитације.

         Русија и Руси не могу себи дозволити да упрошћавају и демонизују своју историју, да од реалних личности праве карикатуре. Зато, ако поштујемо потребу једних да поштују успомену на жртве стаљинског времена – на основу чега забрањујемо другима да гаје успомену на Стаљина? Не као на џелата, јер га џелатом и не сматрају, већ као на врховног команданта и вођу Земље Совјета?

         Нама се не свиђају Совјетска власт и КПСС, али су значајном делу друштва – и уопште не само старццима – сасвим по вољи. Леве идеје и социјалистички период све су популарнији и међу омладином, а држање Стаљина под забраном само ће их чинити још популарнијима.

         Наша историја је исувише важна да бисмо је претварали у простор за политичке спекулације и раскол у друштву.

         Споменике можемо подизати свим жртвама Грађанског рата. Не жртвама црвеног или белог терора, већ свим погинулим у том смутном времену. Таквих споменика већ има у нашим градовима.

         Постоји иницијатива да се споменик свим жртвама Грађанског рата подигне у Волгограду. Тамошњи вајар је већ направио његову макету монумента у чијем центру је лик козака који личи на филмског Григорија Мелехова.

         Главни споменик жртвасма братоубилачког рата треба да буде на видном месту у Москви. Као симбол да смо научили историјску лекцију и да више никада нећемо дозволити смуту.

         Тада ће и однос према споменицима Стаљину бити релаксиранији...