Ево на чему су се Руси поделили и разишли са својим „другосрбијанцима“

ПОСТОЈЕ У РУСИЈИ ЉУДИ ЗА КОЈЕ ЈЕ УСЛОВ УСЛОВА: НЕ ИЗДАТИ! НИКАДА! НИШТА И НИКОГА! НИКОМЕ!

* Русија има десет - најмање десет! - сукоба различитог нивоа замсрзнутости или опасности које миришу на крв, трагедију и рат. У те сукобе су уплетени наши интереси, наша војска, наша земља, наши савезници. Наши људи по крви и наши људи по пасошу. То су: Донбас, Крим, Абхазија, Сирија, Минск, Карабах...

* Људи који су „изабрали слободу“ говоре: баш нас брига за све то, од свега тога треба дићи руке, све напустити.  Другим речима: не желимо да будемо попут Магарет Тачер поводом Фокланда, желимо да будемо као Јељцин када је угасио СССР

* За њих је све просто: ми Руси смо лоши, а сви око нас добри; америчка војна база је корисна, а руска база само штети. Сви у свету нам желе добро, па је на нама да желимо разоружање и своје самоукидање. Дакле: доле империја, доле сагресија, доле сила (ако је наша), доле национализам (ако је руски)...

* Неки могу и без своје државе ако имају спољни свет. Други су за слободу без узмицања, без разоружавања, без кајања, без пријатељства са иностранством, за слободу само за наше

____________________________________________________

       Аутор: Дмитриј ОЉШАНСКИ

       ПРИСЕЋАМ се како је било пре само 8-10 година. Имали смо сасвим други живот.

       Примера ради: тада смо водили дискусију коју је организовао часопис „Афиша“; мирно и благонаклоно смо се спорили, а учесници су били - Капков (државни званичник), ја ( слободни лојалиста и релативни конзервативац), Наваљни (радикални оппозиционар) и Саприкин (умерени либерал).

       А шта се и – када се све променило?

       Мислим да се то догодило 2014-те, а у основи свега је питање: да ли смо спремни да се у замену за такозвану слободу, односно ширење политичког учешћа и непредвидивост политичког избора, одрекнемо нечега и некога?

       Русија сада на почетку 2021. године има десет - најмање десет! - сукоба различитог нивоа замсрзнутости или опасности које миришу на крв, трагедију и рат. У те сукобе су уплетени наши интереси, наша војска, наша земља, наши савезници. Наши људи по крви и наши људи по пасошу.

       Такве тачке су Крим, Доњецк, Придњестровље, Јужна Осетија, Абхазија, Курили, Карабах, Минск, Сирија и Северни Кавказ. А листа ће можда бити увећана.

       Све су то, дакако, различите приче. Али свуда, понављам - свуда, постоји руски интерес, а постоји и страни интерес који нам је дубоко непријатељски.

       Одговор људи који су „изабрали слободу“ звучи овако: баш нас брига за све то, од свега тога треба дићи руке, све напустити.

       Другим речима: не желимо да будемо попут Магарет Тачер поводом Фокланда, желимо да будемо као Јељцин у Беловешкој шуми (ту је, на граници Белорусија и Пољске `распуштен СССР`).

       Они који су `изабрали слободу` и не могу друкчије. Јер, да би се добила бар нека помоћ за рачун „борбе за слободу“ и за учешће у „свргавању тиранина“ - мора се пристати на нешто што је корисно онима који им обезбеђују подршку.

       Да будем искрен, то за њих није никакав проблем. То је управо оно што је њима потребно.

       За њих је све просто: ми Руси смо лоши, а сви око нас добри; америчка војна база је корисна, а руска база само штети. Сви у свету нам желе добро, па је на нама да желимо разоружање и самоукидање.

Овако су се облачили вековима

       Дакле: доле империја, доле сагресија, доле сила (ако је наша), доле национализам (ако је руски)... Тек са свим тим „доле“ – ми у Русији ћемо можда постати нека врста Финске биљоједа, напредне и просперитетне, од Балтичког мора до Тихог океана.

       А ако се неочекивано испостави да `Финске` неће бити, тврдиће се да је Русија огромна Сомалија са низом ратова, избеглицама, глађу, масакрима, понижавањима. Од `Сомалије` ће тражити репарације за `окупацију`.

        „Људи слободе“ тврдиће да се испоставило да је робовски менталитет победио, да се морамо покајати и патити, а они ће отићи у Берлин или Лондон, да тамо држе предавања и пишу књиге о још једном неуспеху демократије у Русији.

       Само, једног дана ће покушати поново, ако нико случајно не активира нуклеарну бомбу на нашим рушевинама.

       Логика им је, наравно, добра и проверена. Све се већ догодило два пута.

       Међутим, постоје тврдоглави људи који на ту примамљиву понуду договарају: Не!

       И наглашавају: дискусија о смени власти, о слободе и напретку, пролећу и нади у најбоље - могућа је само под једним условом.

       Не издати! Никада! Никога и Ништа! Никоме!

       Па, како вам се чини ова и оваква слобода?

       Слобода без узмицања, без разоружавања, без кајања, без пријатељства са иностранством, слобода само за наше, а осталима - шипак.

        Е, кад се стигне до овога - на другој страни је потпуно разочарење.

       На овоме се отворило и питање: зашто бисмо се борили за конкуренцију између Петрова и Сидорова, зашто бисмо разјашњавали ко је од њих већи руски патриота и поштенији, ако нас то ни на који начин не мири са Ентонијем Блинкеном, европским комесарима и свима постсовјетским престоницама?

       Управо нас је ово посвађало.

       Неки могу и без своје државе ако имају спољни свет.

       Други ће некако живети и без слободе, ако држава издржава у одбрани од спољног света.

       Нажалост, не видим никакве изгледе за окончање овог непријатељства међу нама.