Хлор и „тешка вода“ засад искључују живот на Марсу

ПРОЈЕКТИ ОСВАЈАЊА ЧЕТВРТЕ ПЛАНЕТЕ СУНЧЕВОГ СИСТЕМА ТРЕБА ДА ПОСТАНУ ДЕО ОДБРАНЕ ЗЕМЉЕ ОД ОПАСНОСТИ ИЗ КОСМОСА

  • У ваздуху Марса угљендиоксида је 95%, док кисеоника има свега 0,13%. То се не може се ни упоредити са оним што ми дишемо: 21% кисеоника и само 0,04 - угљендиоксида
  • Веома слаба атмосфера Марса је само стоти део земаљске, а недостатак магнетног поља пропушта на површину планете значајан део зрака и радијације. Штавише, недостатак магнетног поља доводи до тога да притисак Сунчевог „ветра“ постепено „одува“ у космос веома слабу атмосферу Марса
  • Марс није имао среће. Пре око четири милијарде година у Марс се заболо некакво велико космичко тело, које је ишчупало комад од 2100 километара у пречнику и 13 км у дубину. Ради поређења: кратер од метеорског удара, који је по мишљењу научника уништио диносаурусе на Земљи, има пречник од свега 170 км

        ПОСЛЕДЊЕ информације са Црвене планете коначно ће ставити тачку на традиционално питање које је обзнанио поднапити астроном из „Карневалске ноћи“. На Марсу нема живота, али ни воде потребне за живот. Чак, не само воде, него ни потребне компонентне влажности тла.

        Ипак, за романтичаре је најтужније то што су истраживања, која су изведена помоћу руских инструмента „Динамички албедом неутрона“ (ДАН) на марсоходу „Кјуриозити“, показала не само знатно мањи садржај воде од онога што се раније сматрало, него и много већи ниво хлора него што се рачунало.

        Како је на четвртом космичком симпозијуму о Сунчевом систему оценио научни сарадник Института за космичка истраживања (ИКИ) РАН, Руслан Кузмин, утврђено је да је садржај воде много мањи него што се претпостављало, око 2-4%. По речима овог научника, испоставило се да хлора има више него што су показивала истраживања са орбиталних станица - 1,1%.

        Као што је познато, хлор је отровна супстанца и агресивна према свему живом. Примена хлора као заштитног средства од биолошке контаминације у базенима и тоалетима није без разлога. Наравно, ни јабука се у њему неће „аклиматизовати“.

        У ваздуху Марса угљендиоксида је 95%, док кисеоника има свега 0,13%. Не може се ни упоредити са оним што ми дишемо: 21% кисеоника и само 0,04 - угљендиоксида.

        Сем тога, веома слаба атмосфера Марса је само стоти део земаљске, а недостатак магнетног поља пропушта на површину планете значајан део зрака и радијације. Штавише, недостатак магнетног поља доводи до тога да притисак Сунчевог „ветра“ постепено „одува“ у космос веома слабу атмосферу Марса.

        Ипак, неки научници и у томе налазе оптимистичку ноту. Како каже Лори Лешин, аутор истраживања тла на Марсу, „два процента тла површине Марса састоје се од воде што је са научног становишта  довољно и занимљиво“.

        Сада знамо да ће на Марсу бити много лако доступне воде и кад пошаљемо људе моћи ће било где на површини Марса лако да захвате и загреју воду.

        Као што је познато, код оптимиста је чаша увек пуна до половине. Али, у овом случају се отвара питање не колико ће се воде добити, рецимо, из једног кубног метра Марсовог тла, него каква ће та вода бити.

        Јер, биће то тешка вода. У смислу атома: у Марсовом молекулу воде има пет пута више „тешког“ изотопа водоника - деутеријума, него у молекулу земаљске воде. А као што је познато, „тешка вода“ је токсична.

        Дакле, како год се окрене - на Марсу неће цветати јабуке...

        Да, али шта је, заправо, за нас занимљиво у овој вести?

        Готово ништа, сем једног.

        Пре неколико милијарди година тле Марса било је исто тако повољна средина за настанак живота као и земаљско. То је такође показала анализа тла коју је нешто раније урадио апарат „Кјриозити“.

        Руководилац Лабораторије космичке гама-спектроскопије на Институту за космичка истраживања РАН, Игор Митрофанов, назвао је његов састав „баштом“ не мање подесном за настанак живота од земаљске. Осим тога Марс је имао снажно магнетно поље које је штитило од јаких космичких зрачења, постојала је и дебела атмосфера, по његовој површини текле су реке и таласала се језера.

        Али, Марс није имао среће. Пре око четири милијарде година у Марс се заболо некакво велико космичко тело, које је ишчупало комад од 2100 километара у пречнику и 13 км у дубину. Ради поређења: кратер од метеорског удара, који је по мишљењу научника уништио диносаурусе на Земљи, има пречник од свега 170 км.

        Тај удар је Марсу „откинуо“ већи део атмосфере и уместо глобалног магнетног поља, које је штитило планету од космичке радијације, остала су његова незнатна локална острвца, а површина је постала безводна и беживотна пустиња. Марс се у трен ока претворио у гробницу још нерођеног живота.

        Човечанство данас - то јест његове водеће космичке силе - упорно размишља о томе како и када да пошаље свог представника на Марс, бар у саставу међународне експедиције, будући да је то задовољство веома скупо. Али, испоставља се да се аутоматски уређаји и сами не сналазе лоше у научним истраживањима на тој планети. Уз то, обезбедили су сасвим поуздане информације о томе да човек тамо нема шта да тражи - ни воду, ни живот, наравно, ни трагове минуле цивилизације. Зато никаква природна ископина, тамо добијена, неће оправдати трошкове за њено добијање и отпремање на Земљу.

        Ако се ради о престижу, а експедиција је међународна, онда се и он мора поделити између неколико земаља што у дубини душе не жели ниједан шеф државе.

        Ипак, новац предвиђен за ту експедицију може се потрошити за већу корист. Како показује искуство Марса, њега је уништило одсуство космичке одбране. Исто то може у сваком моменту да уништи и Земљу, будући да човечанство данас има систем за упозоравање на опасност од космичких објеката који се налази тек у ембрионалној фази. А систем за могуће реаговање на опасност из космоса - уопште и не постоји.

        Управо то може да постане баш онај међународни пројекат који и по престижу, односно такмичењу технологија и технике, и по сложености уопште неће бити лошији од пројекта лета на Марс, а по корисности вишеструко ће га премашити.

        Уосталом, човечанство ће стварати комплексан систем средстава за праћење, анализу, одбрану и наношење удара. Таква средства биће усмерена у космос, значи, током неизбежне конкурентне сарадње на таквом пројекту технологије ће раније или касније напредовати до нивоа када лет на Марс више неће изазивати вртоглавицу због сложености и скупоће, него ће једноставно бити техничка ставка на дневном реду.

        Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари