Пентагон нашао начин да знатно повећа потенцијал америчке и ПРО NATO

КРЕЋЕ У МОДЕРНИЗАЦИЈУ 50 РАЗАРАЧА КЛАСЕ „АРЛИ БЕРК“

- МОСКВА ВЕЋ НАЈАВИЛА УЗВРАТНЕ МЕРЕ

Амерички разарачи класе „Арли Берк“

• Тренутно су амерички разарачи класе „Арли Берк“ (Arliegh Burke) - најновија (праве се од 1988. године), најсавременија (четврта генерација), и најбројнија група бродова у америчкој флоти (62 у служби, планирано 75). Осим тога, то је најтежи брод (више од 5.000 тона) у историји после Другог светског рата
• Програм модернизације ове серије бродова у конкурентној борби је победио два паралелна програма потпуно нових пројеката разарача футуристичког облика - „Замволт“ (Zumvalt), раније познатог као пројекат DD(X) и DD-21, чије је финансирање обуставио Конгрес САД, због превисоких трошкова
• При замени система наоружања, нагласак ће бити стављен на противбродске ракете. Нови ракетни системи ће бити у стању да гађају прекохоризонтне циљеве на удаљености до 63 наутичке миље (око 100km). Али, основна намена ове серије разарача је противваздушна заштита која ће се уз неке измене претварати у ПРО
• Ово значи да Сједињене Државе неће морати да граде стационарне системе противракетне одбране у Румунији и Пољској јер ће просто моћи да премештају по светском океану 50 „Арли Беркова“, од којих је сваки претворен у мобилни комплекс ПВО и ПРО, отприлике једнак, ако не и супериорнији од копнених система. Ракете Standart-3 на „Арли Бурк“ могу да оборе чак и сателите (успешан тест је спроведен 2008. години са разарача „Расел“ и „Декатер“ уз учешће крстарице „Језеро Ири“)

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

        ТОКОМ пет наредних година Сједињене Државе ће модернизовати педесет својих бродских система противракетне одбране.

        Како је изјавио начелник 4-ог Централног истраживачког института Министарства одбране РФ Олег Пишниј, то представља претњу за Русију, и она ће предузети „одговарајуће техничке мере“.

        Нимало случајно јер долазак једног модернизованог разарача у Црно море може удвостручити потенцијал ПРО NATO-а. Али, с друге стране, ти бродови имају и очигледне слабости.

        Тренутно су разарачи класе „Арли Берк“ (Arliegh Burke) - најновија (праве се од 1988 године), најсавременија (четврта генерација), и најбројнија група бродова у америчкој флоти (62 у служби, планирано 75). Осим тога, то је најтежи брод (више од 5.000 тона) у историји после Другог светског рата.

        „Арли Берк“ је постао својеврстан стандард у овој класи бродова, према коме се оријентишу потенцијални конкуренти и савезници. Његов главни задатак је - пружање противваздуше и противракетне одбране (ПВО и ПРО) у операцијама свих врста - па све од пратње до подршке десантима. Међутим, све донедавно, програм њихове модернизације је био у питању због могућег појављивања бродова пете генерације. С обзиром да се то није догодило, Америчка морнарица се вратила „Арли Берку“.

        Програм модернизације ове серије бродова у конкурентној борби је победио два паралелна програма потпуно нових пројеката разарача футуристичког облика - „Замволт“ (Zumvalt), раније познатог као пројекат DD(X) и DD-21, чије је финансирање обуставио Конгрес САД, због превисоких трошкова.

        „Замволти“ су замишљени као нешто перспективно, нека врста брода XXI века са одговарајућим изгледом и револуционарним технологијама (посебно мотора и борбених система). Као и код свих војних поруџбина (Русија није изузетак), трошкови његове производње расли су током изградње, и оригинална идеја „попунити“ целокупну америчку флоту „бродовима будућности“, који чак и изгледају као хибриди ванземаљског брода и „дивајса“ компјутерске игрице, претворила се у изградњу једног-јединог брода, који је чак званично проглашен „демонстрационим“.

        Укупно је за изградњу два „Замволта“ издвојено 2,6 милијарди долара, један од њих је поринут у воду 2013. године, али и даље стоји без намене, његово увођење у строј је планирано за ову годину, међутим да ли ће то бити одрађено - остаје нејасно. Зато је јасно да су трошкови изградње сваког брода на крају порасли до 3,2 милијарде, а обезбеђење њиховог животног циклуса - до 4 милијарде долара. Важно је напоменути да је новац подељен на пола између две корпорације, при чему друга - „Нортон Груман“ - мора да преда други разарач 2016. године, али ни то није сигурно.

„Замволт“

        „Замволт“ би требало да постане прототип „потпуно електричног брода“, где ће примарни дизел-турбински мотор задовољавати све системе. То је заиста револуционарни приступ, иако је првобитно планирана изградња ових модела на нуклеарни погон.

        „Замволти“ су потпуно прекривени слојем од радарски апсорбујућег материјала дебљине једног инча, а ниво аутоматизације процеса омогућује смањивање бројности посаде за половину у односу на „Арли Бурк“ - 140-150 људи у односу на близу 300 на „Берку“.

        Представнички дом је коначно побеснео када је постало јасно да је „брод будућности“ „Замволт“ првенствено намењен за обалску стражу и улази у програм Littoral Ships - бродова приобалне зоне. То јест: не може да остварује заштиту на отвореном океану. Тако су перспективни програми замрзнути, а пажња је усмерена на „Арли Берк“.

        Американци зато планирају да целој серији „Арли Берк“ (нарочито на последњој - четвртој - модификацији) модернизују све системе наоружања и отклоне сви раније идентификоване конструкцијске недостатке. На пример, након напада на разарач „Кол“ у Јемену, утврђено је да је оклопна заштита брода никаква. Не постоји ни противминска заштита, што је постало јасно током посете једног “Арли Берка“ Севастопољу још у украјинско време.

        Тада се директно испред њега појавила немачка мина из Другог светског рата (класична са оним „роговима“, разорног дејства еквивалнтног 45kg), што је на „Берку“ проузроковало панику. Ту мину су „неутралисали“ деминери руске Црноморске флоте.

        „Кол“ је такође био оштећен бомбом еквивалентном 200-250kg и потпуно је избачен из строја, а његов ремонт је процењен на 250 милиона долара.

        Што се тиче замене система наоружања, нагласак је стављен на противбродске ракете, које су раније имале другостепени значај у статусу брода. Нови ракетни системи ће бити у стању да гађају  прекохоризонтне циљеве на удаљености до 63 наутичке миље (око 100km). Ово ће им, у теорији, омогућити да отворе ватру по копненим циљевима са позиција које су ван домета обалске артиљерије, то јест, „Арли Берк“ ће бити у стању да подржи десантне операције.

        Али, основна намена ове серије разарача је противваздушна заштита. Планиране модификације које изазивају највеће интересовање у Русији, повезане су са унапређењем управо система ПВО, који се уз неке измене претвара у ПРО. Одустајање америчке морнарице од изградње већих бродова УРО (приближно названих ракетним крстарицама) претвара „Арли Берк“ у својеврсног „универзалног војника“: има их много, мањи су од крстарица, иако остају највећи бродови ове класе још од Другог светског рата, при чему се сваки разарач после модернизације претвара у платформу ПРО.

        На тај начин, Сједињене Државе не само да не би морале да граде стационарне системе противракетне одбране у Румунији и Пољској, већ могу просто премештати по светском океану 50 „Арли Беркова“, од којих је сваки претворен у мобилни комплекс ПВО и ПРО, отприлике једнак, ако не и супериорнији од копнених система. Нови системи ракета Standart-3 су првобитно тестирани на ракетним крстарицама, али су онда преусмерени на „Арли Бурк“. Они могу да оборе чак и сателите (успешан тест је спроведен 2008. години са разарача „Расел“ и „Декатер“ уз учешће крстарице „Језеро Ири“).

        Долазак у Црног мора разарача оваквог типа одмах удвостручује потенцијал ПРО NATO-а, укључујући и ракетно-стратешку нуклеарну компоненту. Истовремено, модернизација „Арли Берка“ прекохоризонтним ракетама ће им омогућити да уђу у сукоб са одбрамбеним системима, на пример, Крима.

Standart-3

        Управо ово је имао у виду пуковник Пишниј, када је говорио о претњи „поморске компоненте и стратешких ракетних снага“.

        Слаба страна „Арли Берка“ био је и остао радарски систем, чија модернизација није предвиђена буџетом. То јест, упркос свој својој одбрани, ниједан „Арли Берк“ у блиској будућности неће бити у стању да ефикасно процени претње које му се приближавају и да истовремено реагује на неке од њих.

        Ако се таквом броду дат задатак да пресече лет лансиране копнене балистичке ракете, онда он мора бити у стању да избегне претњу авијације или деловање подморница, нарочито у ограниченом воденом простору. У Црном мору, на пример, ови бродови постају лака мета копнених система дугог домета у комбинацији са стратешком па чак и тактичком авијацијом. А на отвореном океану (у Леденом океану, на пример) постоје подморнице, за које је „Арли Берк“ - глинени голуб.

        Милијарде долара које су биле утрошене на противминску и противартиљеријску заштиту после инцидената у Јемену и Севастопољу бачене су у бунар. То је „заштита од будала“, али никако не од руске армије и морнарице, ако њих америчка морнарица сматра својим потенцијалним противницима.

        „Арли Берк“ је и даље, иако је по времену израде најновији, ипак остаје прилично старомодно средство у смислу коришћења „обичних“ система управљања бродом. Отуда и велика бројност посаде.

        Довољно је указати да се од 25 милиона долара који годишње отпадају на сваки такав брод - 13 милиона потроши на плате посаде.

        Смањити бројност посада на 100 људи је могуће повећањем аутоматизације, али тај процес је мач са две оштрице, јер захтева повећање средстава за обуку, а и плате нове посаде ће морати да порасту због повећања њихових квалификација.

        Модернизација „Арли Берка“ - је буџетски покушај САД да створи нову класу бродова, која у суштини није донела ништа ново. Истовремено, доградњом на „Арли Берк“ ракетног оружја за подршку десанта заједно са системима ПВО и ПРО, Американци су одустали од једног од основних принципа своје флоте - уске специјализације класе бродова.

        „Томахавци“ постају за бродове „факултативно“ оружје, иако су управо они били главна ударна снага и у Ираку, и против Југославије.

        Говорити о драматичном напретку у модернизацији америчке флоте, дакле, нема смисла, иако стварање таквих независних платформи ПВО и ПРО може створити неке проблеме одбрамбеној стратегији Руске Федерације. Али, не критичне проблеме.

        Ово не негира чињеницу да модернизација „Арли Берка“ означава крај концепта стварања футуристичких бродова будућности.

        Уз сво дужно поштовање према констукцијским идејама и финансијским могућностима САД, такав „пробој у будућност“ није усклађен са њиховим новчаником и није сразмеран са почетним замахом.

        Превод: Срђан Ђорђевић