Ево шта би вам се догодило кад бисте ушли у „Православни сервис за поправку мобилних“

НА ЗИДОВИМА СУ ВИСИЛИ ПОРТРЕТИ ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ, ДОСТОЈЕВСКОГ... И - ИКОНЕ...

• Покварио ми се мобилни. Ушао сам у сервис и рекао да ми је вероватно „отишла батерија“. Може те ли да то средите? - бојажљиво сам рекао. Мајстор је уздахнуо. Рекао ми је: „Ми не радимо сервис“. Збунио сам се и упитао: „Како не радите? На вратима вам пише - и ја сам се окренуо да видим шта је написано на вратима, која сам оставио отвореним, а тамо је стајало: „Православни сервис телефона“
• Објаснио ми је да поправке не раде, али да могу да оставим мобилни и да ће све бити добро: „Биће вам лоше, ви ћете патити, навикли сте да стално носите телефон, да га гледате сваки минут. А одједном - њега нема. И када се количина ваше патње претвори у квалитет - тек тада ћу вам га вратити. А шта ће бити са њим? Прорадиће одмах. Као нов“
• Све у свему, дао сам му телефон. Изашао сам без њега. Дан је прошао, прошла су два, три, много. И много сам патио. А онда сам патио још више. А када сам се изненада помирио са његовим одсуством - заправо, када само осетио, да ми и није потребан, да могу без њега, да ми је добро без њега -позвао ме је мајстор и љутито рекао да дођем и да не заборавим признаницу
• Телефон већ месец дана ради као нов. Међутим, оне његове речи - о количини патње, претварању у квалитет - не дају ми спокоја. Непријатне речи, тешке. Зато ја забринуто већ погледам на мој лаптоп..

Пише: Дмитриј ОЉШАНСКИ, публициста

        ПОКВАРИО ми се телефон. Чим се покварио - почео је да се буни. Искључује се сваких пет минута на сопствену иницијативу, а онда једном, пре него што сам морао хитно да прекинем, изашло ми је обавештење: „телефон ће се искључити због високе температуре“.

        А притом је сам био хладан као висока плавуша, чак је и у просторији, у којој сам седео тужно га посматрајући, било влажно. Из отвореног прозора мирисала је киша.

        Зато сам кренуо да тражим сервис, у којем га могу поправити, а пријатељи зналци су ми указали да се највероватније покварила батерија.

        Нашао сам га.

        Нашао и ушао. Али, сервис телефона је био, некако чудан.

        На зидовима су висили портрети. И још - иконе. Одмах сам препознао оца Јована Кронштадског, Достојевског и Амвросија Оптинског, али ту су били и други, мени непознати духовни ауторитети са озбиљним брадама, који су ме гледали одозго, како у одежди, тако и у цивилу.

        А испод њих је седео мајстор за мобилне. Сви знамо како изгледа мајстор.

        А овај је био младић мало досадног изгледа, Са наочарима и репом. И, гледао ме разочарано-смореним и истовремено изнервираним погледом, једном речју, као да сам му већ једном тражио да ми поклони стотину рубаља, па он одбио а ја тражио изнова и изнова. И тако: он ми их на крају дао, а ја се, ето, сада вратио и затражио још стотину.

        - Батерија ми се покварила. Може те ли да то средите? - бојажљиво сам рекао.

        Мајстор је уздахнуо.

        - Ми не радимо сервис.

        Збунио сам се.

        - Како не радите? На вратима вам пише - и ја сам се окренуо да видим шта је написано на вратима, која сам оставио отвореним, а тамо је стајало: „Православни сервис телефона“.

        Тако нешто досад нисам видео.

        - Дакле, ипак је то сервис, зар не?

        Мајстор је још једном уздахнуо - тако дубоко, како умеју да уздишу само мајстори, када их идиоти нешто запиткују. А свет је, са тачке гледишта мајстора, тако конципиран да се састоји само од идиота.

        - Је л’ знате да читате? Лепо вам пише: „православни сервис телефона“. Сервис телефона и православни сервис телефона - су потпуно различите ствари. Ако хоћете православни - изволите. А обичан сервис не радимо, за то морате да потражите неко друго место.

        - А шта је то православни сервис телефона?

        Ту ме је коначно удостојио.

        - Видите, ја ћу узети телефон од вас.

        Пауза.

        - И?

        - И задржаћу ваш телефон овде, код нас.

        - Како? А поправка?

        - Још једном вам понављам: ми не поправљамо телефоне! Он ће „седети“ овде, ви ћете звати и распитивати се, да ли је готов, а ја ћу вам говорити да морате да сачекате, дијагностика, још понешто да се провери, па нешто друго, много посла, клијенти стоје у реду, сачекајте још дан или два.

        - А зашто?

        - Како зашто. Па, биће вам лоше без њега.

        Ово нисам очекивао.

        - Зар вам неће бити лоше?

        - Па, зависи колико ћете га... Али, у принципу, да, хоће...

        - Тачно! Биће вам лоше, ви ћете патити, навикли сте да стално носите телефон, да га гледате сваки минут. А одједном- њега нема. И када се количина ваше патње претвори у квалитет - тек тада ћу вам га вратити.

        - И шта ће бити са њим?

        - Прорадиће одмах. Као нов.

        - Без поправке? Једноставно зато, што је „седео“ код вас?

        Техничар је опет уздахнуо и опет ме погледао својим класичним мајсторским погледом, којег бих ја назвао: „мој презир према човечанству је бесконачан“.

        - Технологија. Схватите, таква је то технологија. Рекао сам већ, ако не верујте - иди на друго место.

        - Добро, добро, верујем. Али када ће се - како сте рекли - количина моје патње претворити у квалитет?

        Овде ме је мајстор изненадио. У његовим очима се појавило нешто живо, нешто људско, и он ми је очима показао нагоре, на портрете и иконе, на Фјодора Михалича и старца Амвросија.

        - А то већ не знам. То - знају они.

        Све у свему, дао сам му телефон.

        Изашао сам без њега. Дан је прошао, прошла су два, три, много.

        И много сам патио. А онда сам патио још више. А када сам се изненада помирио са његовим одсуством - заправо, када само осетио, да ми и није потребан, да могу без њега, да ми је добро без њега -позвао ме је мајстор и љутито рекао да дођем и да не заборавим признаницу.

        Телефон већ месец дана ради као нов.

        Међутим, оне речи - о количини патње, претварању у квалитет - не дају ми спокоја. Непријатне речи, тешке.

        Зато већ забринуто погледам на мој лаптоп.

        Превео: Срђан Ђорђевић