РИА Новости: Историјски циљ је – повратак Украјине у састав Руског света

РАТНА ТАКТИКА МОСКВЕ ЈОШ НЕПРОМЕЊЕНА ИАКО ЈЕ ПУТИН КИЈЕВСКИ РЕЖИМ ПРОГЛАСИО ТЕРОРИСТИЧКИМ

* Ово је једнократна акција која је одговор како на напад на Кримски мост, тако и на претходне покушаје напада на нуклеарку код Курска. Масовни удари на инфраструктурне објекте Украјине – енергетику, системе везе и војног управљања – једноставно упозоравају и демонстрирају наше способности, али не значе прелазак на деелектрификацију Украјине и уништавање мостова и комуникација

* Ако коначна победа буде захтевала разбијање украјинских електроенергетских мрежа и рушење мостова - ми ћемо то морати да урадимо, уз сво разумевање штете за цивилно становништво. Многи се чуде: али зашто то нисмо урадили од самог почетка? Зато што желимо не само да победимо, него и да Украјину вратимо у њено природно стање – да буде део Руског света

* Нећемо дозволити да се генерације Украјинаца и јужноруског народа и даље васпитавају у негирању сопствене рускости и у мржњи према Русији. Садашња Украјина је није спојива са Русијом. Ни са историјском (јер је њен део), ни са будућом, јер ће бити употребљена против нас

___________________________________________________

         Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

         ЕФЕКАТ терористичког напада на Кримски мост је постигнут – Владимир Путин је кијевске власти суштински изједначио са терористима.

       Значи ли то да је Русија променила тактику?

       Још није.

       Масовни удари на инфраструктурне објекте Украјине – енергетику, системе везе и војног управљања – једноставно упозоравају и демонстрирају наше способности, али не значе прелазак на тактику деелектрификације Украјине и на уништавање мостова и комуникација.

       Ово је једнократна акција која је одговор како на напад на Кримски мост, тако и на претходне покушаје напада на нуклеарку код Курска.

       Да би се заиста угушила украјинска енергетика, разбиле железничке комуникације (да би се Кијев лишио могућности снабдевање фронта оружјем и муницијом) и уништили мостови – нису довољни  једнократни удари, већ вишенедељни свакодневни напади.

       О томе се још не размишља – Путин је једноставно упозорио:

       „Ако се покушаји терористичких напада на нашу територију наставе, одговори Русије ће бити жестоки и по обиму ће одговарати нивоу претњи уперених против Руске Федерације. У то нико не би требало да сумња“.

       Да ли ово значи - ако Кијев престане са нападима на нашу инфраструктуру - да ћемо и ми украјинске објекте оставити на миру?

       Вероватноћа да ће украјинске власти престати да припремају и изводе терористичке нападе (од убистава, као што је био случај са Дарјом Дугином, до напада на објекте енергетског комплекса РФ) занемарљива, али је Путин ставио до знања да је лопта сада на страни Кијева, односно – да ће све зависити од његовог даљег деловања. Да ли је то све?

       Не. Колико год да нам је стало до очувања живота цивила у Украјини, само ћемо ми одређивати своју тактику. Ако коначна победа буде захтевала разбијање украјинских електроенергетских мрежа и рушење мостова - ми ћемо то морати да урадимо, уз сво разумевање штете за цивилно становништво.

       Многи се чуде: али зашто то нисмо урадили од самог почетка?

       Зато што желимо не само да победимо, него и да Украјину вратимо у њено природно стање – да буде део Руског света.

       Овај сукоб јесте чудан, али не у смислу који у њега стављају љубитељи потраге за „глупостима или издајом”. Чудно је јер га воде две државе истог народа, односно – ово је и грађански рат. Али, са наше стране нема жеље да казнимо становнике Украјине – желимо да их отргнемо из руку садашње антинационалне елите, да их отргнемо их из руку Запада.

       Да, многи грађани Украјине садашњу власт у Кијеву још сматрају својом, а Запад за савезника и добротвора. Та заблуда ће се распршити тек после пораза, односно слома Украјине.

       Ни у почетку Русија није желела победу сваку цену – по цену страшних патњи за нашу браћу (иако дрогирану) у Украјини. Али, није било могуће брзо сломити кијевске власти, деморалисати војску. А Запад радо користи прилику да распирује ватру братоубилачког рата – у интересу Англосаксонаца, са амбицијом да што дуже траје.

       Али, што непријатељства дуже буду трајала, то ће бити већи не само наши губици, већ ће бити теже и стање у самој Украјини. Чак и без иједног нашег удара на њену инфраструктуру

        Напросто зато што ће огромни губици и тотална мобилизација лишити Украјину радника и срушити њену економију. Дуготрајни рат неће донети победу Украјини – једноставно ће је још више искрварити.

       Дуготрајне војне операције нам се такође не исплате, иако имамо и сасвим другу маргину издржљивости и, што је најважније, друге задатке.

       Зато смо уверени да ћемо победити, а Украјина може да се ослања само на помоћ Запада, да се узда у његово директно укључивање у сукоб.

       Али, Запад никада неће на то пристати, задовољан је и тиме што може да украјинским рукама ратује са Русијом, па апсолутно нема потребе за нуклеарним сукобом. Зар то заиста не разумеју у Кијеву?

       Не, не разумеју, тачније - не желе да то признају јер би у том случају морали да се помире са чињеницом да су осуђени на пропаст.

       Цела садашња украјинска елита и садашња држава Украјина су осуђени на пропаст. Зато ће Кијев на све начине ићи на ескалацију како би покушао да увуче Запад у директан сукоб са Русијом.

       Зато је и извео терористички напад на Кримском мосту.

       У Кијеву су савршено знали какву ће реакцију изазвати у Москви, какве ће узвратне мере уследити – и на њих су рачунали.

       Да би утицали на западно јавно мњење „страшним последицама руских удара“, у следећем потезу покушају да натерају Запад да још више подигне улоге у целој игри – да пређе на снабдевање Кијева новим врстама наоружања, да наведе НАТО да затвори небоизнад Украјине, или да, чак, Русији постави ултиматум.

       У име свега овога,Кијев може да игра само на заоштрање, схватајући да време ради против њега.

       Русија ће започето довести до краја, са нападима на инфраструктуру или без њих.

       У сваком случају, нећемо Западу препустити Украјину као оружје против Русије, у ма ком облику.

       Нећемо дозволити да се генерације Украјинаца и јужноруског народа и даље васпитавају у негирању сопствене рускости и у мржњи према Русији.

       Садашња Украјина је није спојива са Русијом. Ни са историјском (јер је њен део), ни са будућом, јер ће бити употребљена против нас.

       Путинов заменик у Савету безбедности, Дмитриј Медведев, више него јасно је то формулисао:

       „Украјинска држава у садашњој конфигурацији са нацистичким политичким режимом представљаће сталну, директну и јасну претњу Русији. Стога, поред заштите нашег народа и заштите граница земље, циљ наших будућих акција, по мом мишљењу, треба да буде потпуна демонтажа политичког режима Украјине“.

       Да, то делимично и јесте оно што се подразумевало под циљевима специјалне операције које је Путин првобитно зацртао јер ће денацификација и демилитаризација Украјине бити немогуће без промене целокупне њене политичке елите.

       Штавише, само то може довести до испуњења историјског циља – повратка Украјине у састав Руског света.

       Тај процес је започео припајањем неколико региона Русији, али је тек  почетак дугог посла који остаје да се уради.

       Све ће имати више етапа, али ћемо ствари све чешће звати правим именима.

       Нашим заједничким именима.