Олбрајт махала „геноцидом“ августа '95. а Алијин генерал Расим Делић ни јула '96.

„СРЕБРЕНИЧКИ ГЕНОЦИД“ СЕ УОПШТЕ НЕ СПОМИЊЕ

У МУСЛИМАНСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (крај)

• Муслимани највероватније нису  били ти који су смислили „наратив о геноциду у Сребреници“ што је временом прерасло у трајно обележје међународног дискурса и праксе, а нису ни располагали логистичким средствима да га наметну на глобалном плану
• Маделен Олбрајт је већ 10. августа пред УН махала обмањивачким фотографијама, наводно снимљеним из ваздуха, оптуживала за геноцид и претила војном интервенцијом против босанских Срба, што је наговештавало серију „хуманитарних интервенција“ које су уследиле под паролом „никад више Сребреница“
• А босански Муслимани су у то исто време написали неколико интерних извештаја о Сребреници где се уопште не помиње наводни геноцид
• Што се босанских Муслимана тиче, изгледа да је наратив о сребреничком геноциду, у смислу јасно дефинисаног и специфично упереног политичког инструмента, био накнадна стратешка досетка

Стефан КАРГАНОВИЋ

        (5) ПОСТОЈИ такође и извештај насловљен „Пад Сребренице“, који носи датум од 28. јула, 1995, и који је сачинила Служба државне безбедности, сектор Тузла.

        Ту између осталог налазимо интересантне податке у вези са неким емотивним али неутемељеним тврдњама сребреничког лобија: „У колони није било много жена и дјеце. Могуће да је било десетак жена“ (с. 1D19-0222). Тај податак је у раскораку са честим тврдњама пропагандиста сребреничког лобија да су током сребреничке операције српске снаге побиле на стотине жена и деце.

        У овом извештају потврђује се нешто што је подробно документовано из других извора али што никада није на одмет поновити. Колона је успут водила активна борбена дејства и, поред погубљења, то је други значајан узрок муслиманских губитака током критичног периода после пада Сребренице:

        „Након што је колона прешла три до четири километра од мјеста одмора, по њој је била отворена ватра. Људе је ухватила паника, бјежали су напријед, назад, по странама, и ватра је трајала око десетак минута по једном дијелу колоне, а ватра је преношена дуж цијеле колоне. На челу и зачељу колоне је било погинулих и рањених“ (с. 1D19-0223).          

        Али „главни догађај“ везан за пад Сребренице и даље остаје непоменут.

Расим Делић

        (6) Генерал Расим Делић, командант оружаних снага босанских Муслимана у јулу 1995, обратио се Скупштини Босне и Херцеговине 30. јула 1996, у вези са разлозима за пад Сребренице. Ставови које је изнео у оквиру свог исцрпног извештаја интересантни су подједнако због ствари које је рекао и које је пропустио да помене.

        По мишљењу генерала Делића, главни разлог за пад енклаве били су унутрашњи сукоби:

        „Нелојална борба за власт и подјеле по том основу;

        Лош однос МУП-а и АРБиХ;

        Убиства неистомишљеника или политичких супарника;

        Ратно профитерство и криминал;

        Лоша организација одбрамбених снага и међусобна борба за челну функцију“ (с. 01854596).

        Када коментарише учинак „демилитаризације“, сам Делић ту реч ставља између наводница:

        „Демилитаризацијом“ је успостављено стање које је веома отежавало изградњу Армије на том простору. (Страна 01854596)

        Како је могуће посветити се „изградњи Армије“ и истовремено поштено спроводити демилитаризацију?

        Делић појашњава:

        „Када су од априла 1994. године почели долазити први конвоји са МТС [материјално-техничким средствима] ми смо се организовали за дотур МТС Сребреници и Жепи, а да то не угрози њен статус „заштићене и демилитаризоване зоне“” (страна 01854596).

        По Делићевој процени „демилитаризована“ енклава је добила око 23 тоне ратног материјала, што је „обезбјеђивало одбрану слободних простора Сребренице“ (страна 01854597).

        Следи пресек војних испорука Сребреници (не рачунајући Жепу) закључно са мајем 1995, када је један хеликоптер који је преносио опрему био оборен (с. 01854598). Затим наставља:

        „Оволико средстава није добило Горажде, а са далеко мање средстава бранило се Сарајево 1992. и 1993. године. Поред снабдјевања чинили смо све да војнички боље устројимо јединице у Сребреници“ (страна 01854598).

        Јасно је да је један од Делићевих главних прећутних циљева, када се обраћао посланицима, био да армију и себе ослободи од одговорности за пад Сребренице. [“Шта рећи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен ни један тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и уништењем само једног четници не би ушли у град...Да прекинем такође неке шпекулације, треба рећи да је 2. Корпус предузео што је могао“ (страна 01854600).] У складу са тиме, он терети локално руководство за грешке у расуђивању и неспровођење добијених упутстава, па додаје једну критичку опаску која би могла имати далекосежан значај:

        „Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би задржали Сребреницу, али би се извукао народ“ (с. 01854600).

        У светлу убедљивих доказа да је постојао договор за размену територија између српске и муслиманске стране у вези са Сребреницом, које износе Ола Флијум и Дејвид Хебдич у свом документарном филму, као и могућности да се Делић изрекао, поставља се питање: да ли је руководство у Сарајеву имало план за евакуацију становништва Сребренице? То је нешто што су они увек упорно порицали, инсистирајући - заједно са Хашким трибуналом - да евакуацију треба посматрати искључиво као део српске кампање етничког чишћења.  

Сребреницa

        У закључку, Делић наводи четири главна разлога зашто је енклава пала, али при том и он заобилази најважнију сребреничку тему - геноцид:  

        „Издаја међународне заједнице;

         Политичко и војно превирање;

        Јак утицај политичко-пропагандног деловања српског агресора и УНПРОФОР-а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање Сребренице“ (страна 01854600).

        Преглед накнадних муслиманских анализа о узроцима и последицама пада Сребренице пружа низ корисних увида и чињеница, што потврђује доста што је већ познато и указује на нове истраживачке правце. Међутим, у том материјалу најинтересантнији и најинтригантнији део приче је тема која се систематски избегава.

        Ови извештаји су писани у временском распону од 24. јула, 1995, до 30. јула, 1996. године и покривају период од око годину дана после пада Сребренице.

        Где је очекивано излагање о погубљењу хиљада муслиманских заробљеника, догађају који је постао језгро сребреничког геноцидног наратива?

        У наведеном периоду било је довољно времена да се провере и допуне иницијалне гласине о геноциду за који нам се сада тврди да је био „планетраних размера“. Контроверзни српски имам Муамер Зукорлић недавно је изнео предлог да се Сребреница уздигне на пиједестал ништа мање него „светске метрополе људске савести“. Чудно је да ништа од такве свести није било евидентно у војним, безбедносним и политичким анализама састављеним у временском раздобљу непосредно након што су се ови драматични догађаји одиграли.

        Да се заиста догодило нешто налик на геноцидно погубљење 8.000 ратних заробљеника, тешко је претпоставити да би у својим  pro foro interno извештајима власти босанских Муслимана пропустиле да то примете. Такво објашњење нарочито је неубедљиво у светлу чињенице да је главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез, био упућен у Сребреницу непуну недељу после њеног пада са врло прецизним инструкцијама да истражи могући геноцид и да је стигао у Тузлу већ 20. јула.

        Да ли је могуће да је Трибунал у Хагу био боље обавештен о чињеницама са терена од босанских Муслимана који су се налазили на лицу места, и да ли је разумно претпоставити да је МКТБЈ у већој мери од њих био заинтересован за расветљавање овог питања?

        За сада није могуће понудити задовољавајуће одговоре на сва ова питања. Међутим, јесте могуће указати на чудну празнину у начину како су догађаји у Сребреници приказани у интерним документима босанских Муслимана.

        Они су страна која је од самог почетка требала бити најзаинтересованија да се питање геноцида постави у средиште пажње. Међутим, у њеним званичним анализама догађаја то је питање које се не налази ни на периферији.

        Могла би се изнети једна хипотеза која то објашњава. Муслиманска страна је била заузета у вези са условима за окончање рата и без сумње Сребреница је играла важну улогу у њеној стратегији као преговарачки адут, али замишљен првенствено за коришћење на локалном плану.

        Муслимани највероватније нису  били ти који су смислили „наратив о геноциду у Сребреници“ што је временом прерасло у трајно обележје међународног дискурса и праксе, и они свакако нису располагали логистичким средствима да тај наратив наметну на глобалном плану.

        „Сребренички геноцид“ нуди политичке могућности које су неупоредиво шире од балканских хоризоната босанских Муслимана. Зато је много вероватније да су западни спонзори били ти који су најпре уочили тај потенцијал. Као што се види по брзини њиховог реаговања да се те могућности искористе, они су их приметили врло рано. (Руез је био на лицу места само неколико дана после пада Сребренице са задатком да пронађе доказе којима би се ојачала улога Хашког трибунала и истовремено блокирало Караџићево лично учешће на предстојећим мировним преговорима импровизовањем разлога за подизањем оптужнице за геноцид против њега.

        Маделен Олбрајт је већ 10. августа пред УН махала обмањивачким фотографијама наводно снимљеним из ваздуха, оптуживала је за геноцид и претила је војном интервенцијом против босанских Срба, што је наговештавало серију „хуманитарних интервенција“ које су уследиле под паролом „никад више Сребреница.“ Истовремено, босански Муслимани су написали неколико интерних извештаја о Сребреници где се уопште не помиње наводни геноцид који је на Западу изазивао моралистичке пароксизме и позиве на „робусне“ војне операције широм света.)

        Овде нешто озбиљно не штима. 

        Потребно је систематски истражити колико је времена протекло између догађаја у Сребреници средином јула 1995. и коначног уобличавања геноцидног наратива у јавном дискурсу Запада с једне, и босанских Муслимана с друге стране.

        Како ствари у овом тренутку стоје, све указује на то да су политички и пропагандни механизми Запада били спремни да ступе у дејство од тренутка када је то било могуће без изазивања сумње у постојање претходних сазнања или (још горе) саучесништво са извршиоцима. Што се босанских Муслимана тиче, изгледа да је наратив о сребреничком геноциду, у смислу јасно дефинисаног и специфично упереног политичког инструмента, био накнадна стратешка досетка.

        Они су се ипак врло радо прикопчали пропаганди својих спонзора када се она захуктала и када су схватили да би од „геноцида“ и они могли да пропагандно профитирају.  Међутим, у односу на злочин за који се тврди да је био тако планетарних размера, њихова реакција је била трома и зачуђујуће задоцнела.  

        (Историјски пројекат Сребреница)