Ако се свет опет затресе због Космета – тешко ће се смирити

СРБИЈА ВИШЕ НИЈЕ САМА КАО ШТО ЈЕ БИЛА ПРЕ 19 ГОДИНА, А ГЛАС РУСИЈЕ СЕ СВЕ ДАЉЕ ЧУЈЕ

• Имали смо велике рупе и промашаје у политици – слабу реакцију на албанско проглашење независности Косова, преношење одлучивања о КиМ из УН у ЕУ, па став Међународног суда правде да независност Косова није грешка по међународном праву, коначно - и попуштање притисцима да приштинска властодржачка скаламерија присуствује бројним седницама, барабар као Србија…
• Вучић и Дачић су дигли глас и најавили промене – онога што су затекли! Миц по миц, корак по корак, уз сређивање унутрашње, нагазили су неравнине спољне политике, чија је прва тачка била из два дела – битка за повратак Космета, али и неодложни повратак блиске сарадње са историјским и најближим пријатељем Русијом
• Разговарали су Вучић и Путин. Довољно да насилници, они главни организатори, за разлику од пре 19 година, схвате да Србија није сама! Наставила је Србија својим путем – да разговара са Приштином, или са амером да сама уради оно (формирање ЗСО) што је сама постигла и планирала, како не би дозволила отмицу Косова и Метохије. Србију не могу да – ухапсе, на њеној земљи, од Призрена до Суботице. Уосталом, ни Русија није далеко

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ПРАКСА међународнух односа показује да се отворени процес преговарања убрзава кад се проблеми умножавају, толико да изгледа да је стигло најтеже време, да следе нове опасности. Може и оно – ратна дејства почну, прво с једне, па са дриге стране, или с обе, одједном, потом се одмах покажу последице, теже него што се мислило, па зато склоност преговорима не скривају ни једни, ни други, особито кад су штете сличних димензија...

         Има још – дужих и ширих, краћих и јасних. Већина се, ипак, завршава разговорима, дијалогом, такође различитим, краћим и дужим, много дужим.

         Наш проблем Косова и Метохије, по много чему је разнолик, додирују га готово све врсте, највише је у оним најразличитијим, најдужим. Садашњем стању затегнутости претходило је, готово све. Јаки поилитички несклад, из кога су израстали инциденти, па унутрашњи сукоби који су били увод у прави рат, кад су, пре 19 година, САД и НАТО засули Србију ракетама и бомбама са осиромашеним уранијумом – више од две и по хиладе мртвих Срба свух узраста. Штете од рушења – више, много више од сто милијарди евра, а не зна се тачно колико више, јер наше власти нису, ангажовањем стручњака, измериле штете, а ни тражиле одштету…

         Расправе у УН нису текле како је правично и како смо желели, али је Слободан Милошевић успео да из Савета безбедности УН, преко амбасадора Владислава Јовановића, извуче најбољу од свих – Резолуцију 1244, која нам обезбеђује територијални интегритет и штити историјску чињеницу да је Косово и Метохија део Србије.

         Било је још говора и говорчића, разговора и прећуткивања, грешака и незнања.

         Следиле су велике рупе у нашој политици – албанско проглашење независности Косова, наравно уз помоћ САД, затим преношење одлучивања из УН у ЕУ, па став Међународног суда правде да независност Косова није грешка, коначно и попуштање притисцима да приштинска властодржачка скаламерија присуствује бројним седницама, барабар као Србија…

         Време је текло – у корист Албанаца, и оних из Албаније који су све чешће гласно подсећали на одлуке Призренске лиге по којој ће њима да припадне, уз пола Македоније и део Црне Горе, и југоисток Србије, све до Ниша.

         Стигли су на власт Вучић и Дачић, дигли глас и најавили промене – онога што су затекли! Миц по миц, корак по корак, уз сређивање унутрашње, нагазили су неравнине спољне политике, чија је прва тачка била из два дела – битка за повратак Космета, али и неодложни повратак блиске сарадње са историјским и најближим пријатељем Русијом.

         Уз напомену да једно без другог не може, а да то не смета приближавању Србије Европској унији…Ишли су Вучић и Дачић у Русију, а Путин и Лавров долазили у Београд. Почело је, све снажније, јаче и брже, да би, ових дана, кренули увис, да кажемо фигуративно на “миговима 29” и ко зна на чему још, што се потврдило у садашњој не малој међународној кризи и још жешћој у односима Београда и Приштине.

         Ево, како се – најкраће представљено – десило и једно и друго, а још увек тече.

         Оцењујући да свако чекање и неактивно посматрање користи само приштинској власти и њеним менторима, Вучић и Дачић су почели да активирају српске позиције, на два канала – у односима са светом, али и са властима у Приштини.

         Свет се освајао и активирало српско место у њему, на најбољи начин – разменом посета.

         Вучић је обилазио велике земље и примао њихове прваке, а најважније посете биле су Немачкој, Америци, Кини, Индији, пре свих Русији, али су посебно корисне суседне земље балканског региона. Нису, наравно, изостали и доласци у Београд њихових првака, и наших у њихове престонице, а све ове размене посета биле су прилика да домаћини и гости, у центар разговора уграде Косово и Метохију.

         То значи да су подржавали дијалог у Бриселу, његове одлуке, посебно закључак да се формира ЗСО, али је већина њих наглашавала важност територијалног интегритета Србије, што је значило и негирање шиптарске независности и афирмацију тезе да је Космет неотуђиви део државе Србије. Већина је ту реченицу најдиректније изговарала, што је афирмисало наш централни политички став.

         Оваквој афимацији српске политике допринели су и саговрници шефа наше дипломатије, Дачића, који је, из дана у дан, доказивао да је лажан списак земаља које су се залагале за улазак приштинске државе у УН, чиме би се афирмисала и исправност њихове независности - да није, и једно и друго, гола лаж! Дачић је доказивао да су на том списку измишљене сагласнисти, да је нетачно то што су тврдили, чиме је значајна њихова акција деформисана и представљена лажном, а то је и доказ каквог су морала приштински злонамерници.

         Исту врсту нељудскости показали су албански водитељи политике и у другим темама о независности које се најдиректније тичу Србије. Вучић и његови сарадници, наиме, убрзано, унутрашњим дијалогом, припремају свеопшти став земље о томе како решити косметски проблем.

         Централно место, наравно, припада председнику Вучићу, који је најавио да ће у другој половини априла формулисати и објавити план о решавању проблема Косова Метохије.

         Унутрашњи дијалог још није готов, па се многи журе да искажу свој став, а потом ће Вучић формулисати свој, који ће, бесумње, градити на концепту компромиса.

         Оно што наслућују лидери САД и њихови послушници из Приштине, очигледно не одговара отимачима Косова – зато су, пре него Вучић упозна нашу и светску јадност са својим концептом решења проблема Космета, одлучили да то онемогуће, да све силом сруше. Баш тако – политику опет воде, и једни и други – насилно.   

         Прво су убили Оливера Ивановића, скривајући и убице и наредбодавце. Потом су више Срба повратника хапсили безразложно, па отимали српску земљу… Било је свашта, па је уследило најбаналније, полицијско-терористичко насиље, на северу, у Косовакој Митровици. Злочиначко насиље, које је – убедљиво се тврди - наредио Хашим Тачи, притисло је цео свет, посебно америчке и западноевропске лидере, који су данима ћутали о прљавом удару до зуба наоружаних око 200 полицајаца на двадесетак голоруких цивила.

         Важно им је било да понизе Србију, спрече њихов пројекат решавања косметске кризе, што ће, мислили су, бити могуће хапшењем и понижавањем Марка Ђурића, директора Канцеларије за КиМ и главног преговатрача у Бриселу…

         Издржали су Марко и други повређени. Издржала је и Србија, која није улетела у замку оружаног сукоба, који је био и непотребан у тренутку кад су разбојници послушали глас наређења из Београда да одмах ослободе Ђурића – да нису, не би ни било потребно да полицајце неко ослобађа!

         Планери разбојништва чули су још један глас који нису такође могли да негирају. Глас Русије!

         Разговарали су Вучић и Путин. Довољно да насилници, они главни организатори, за разлику од пре 19 година, схвате да Србија није сама!

         Наставила је Србија својим путем – да разговара са Приштином, или сама уради оно што је сама постигла и планирала – не дозволи отмицу Косова и Метохије. Србију не могу да – ухапсе, на њеној земљи, од Призрена до Суботице. Ни Русија, ето, није далеко.

         Ако се свет опет затресе од Космета – тешко би се смирио!