Запад би да се вади преко новог хладног рата, Русија – први циљ
Додатни значај руским председничким изборима даје то што је Путин нада свих који се проотиве неолиберализму и ароганцији Запада
* Запад је у дубокој економској и политичкој кризи а, пре свега, у Америци доминира уверење да би једини ефикасан излаз из кризе била обнова неке врсте новог “хладног рата”. И на томе се интензивно ради, времена је мало а избори се не одржавају сваког дана
* Није само Русија циљ тог новог “хладног рата” али због дубоко укорењених предрасуда у западном јавном мњењу још из времена Совјетског Савеза, Русија је најзгоднија за нови почетак. Русија је, у ствари, “омиљени непријатељ” Запада.
* По већ виђеном моделу рада са “непријатељима” и прикривања стварних политичких амбиција, Запад је, у том циљу, путем медија персонализовао политичку слику Русије и оличио је у личности Владимира Путина. Тако се у западној али и светској јавности настоји створити слика да Запад није против Русије него се бори против “руског тиранина” који “угрожава демократију у Русији”
* Током таквог “ресетовања” председник Медведев и Кремљ су пристали да Америка и Европска унија оснују преко хиљаду невладиних организација широм Русије које су сада потенцијално веома јака антируска мрежа
* Путин је на неки начин постао врста наде и онима широм света који се противе актуелном неолиберализму, ароганцији Запада, ратовима и отимању туђих живота и богатства, па је тако значај председничких избора прерастао значај не само Русије него и оних који се противе вероватном победнику
* Понуђено пријатељство са Западом је само инструмент Запада за остварење непријатељства, то је стара технологија. Ту не треба имати било каквих илузија и то је оно што део политичке елите Русије још увек не разуме
Пише: Синиша Љепојевић
Када је обзнањено да ће се Владимир Путин поново кандидовати за председника Русије чинило се да ће председнички избори бити досадан, монотон догађај због још увек велике Путинове популарности и самим тим извесности његове победе. Показало се, међутим, да су руски избори много занимљивији него што се очекивало и изузетно важни.
Избори су, пре свега, разоткрили да Америка и њени западни савезници Русију још увек виде као непријатеља и то, што је веома важно, као недораслог противника. Истовремено се показало и да добар део политичке елите Русије не разуме како Запад политички функционише, да је реч о “неузвраћеној љубави” и да ће свака понуда “пријатељства” бити искоришћена против те земље.
Понуђено пријатељство са Западом је само инструмент Запада за остварење непријатељства, то је стара технологија. Ту не треба имати било каквих илузија и то је оно што део политичке елите Русије још увек не разуме.
То је стара позиција Запада према Русији и ту нема никаквих промена, није их било ни у време Бориса Јељцина мада се то јавно прикривало. Овогодишњи председнички, и претходно парламентарни, избори падају, међутим, у једно специфично време за Запад и зато се Америка и њени савезници толико отворено мешају у руска изборна збивања.
Запад је у дубокој економској и политичкој кризи а, пре свега, у Америци доминира уверење да би једини ефикасан излаз из кризе била обнова неке врсте новог “хладног рата”. И на томе се интензивно ради, времена је мало а избори се не одржавају сваког дана. Није само Русија циљ тог новог “хладног рата” али због дубоко укорењених предрасуда у западном јавном мњењу још из времена Совјетског Савеза, Русија је најзгоднија за нови почетак. Русија је, у ствари, “омиљени непријатељ” Запада. По већ виђеном моделу рада са “непријатељима” и прикривања стварних политичких амбиција, Запад је, у том циљу, путем медија персонализовао политичку слику Русије и оличио је у личности Владимира Путина. Тако се у западној али и светској јавности настоји створити слика да Запад није против Русије него се бори против “руског тиранина” који “угрожава демократију у Русији”.
Није, међутим, јасно како би тај нови “хладни рат” изгледао јер сада је другачије време и потпуно су други односи у свету. Вероватно је да би хладноратовски експеримент могао бити испобан на регионалном а не на глобалном нивоу, као на пример на Блиском истоку или Балкану. Запад економски још увек много зависи од оних који би, наводно, требало да буду на другој страни “завесе”, пре свега од земаља БРИКС-а. Упркос тим неизвесностима, јасно да се на томе увелико ради.
За нови продор Запада и обновљено политичко понижење Русије добрим делом одговорност сноси и политичка и друштвена елита у Москви која махом, још увек, гледа на Запад, пре свега Америку, са одушевљењем и раздраганих очију.
После одласка са власти Бориса Јељцина утисак је да је Запад своју нову шансу видео у администрацији председника Дмитрија Медведева. Америка је у то време кренула у офанзиву и лансирала формулу “ресетовања односа”. Касније се, међутим, испоставило да је та формула била само нова фаза у “рату против Русије” и могућност да се унутар Русије изгради широка и бројна мрежа прозападних организација. Утисак је да је много људи у окружењу председника Медведева заиста веровало да је могуће пријатељство са Америком. Такозвано “ресетованње односа” је у пракси значило круњење угледа Русије и третирање те велике земље као недораслог, млађег партнера. Недавно је британска телевизија Би-Би-Си емитовала четири документарне емисије о односима Америке и Русије које су сликом и документима показале да је Америка заиста користила “ресетовање” и председниковање Медведева за поновно позиционирање Русије као млађег партнера. [1]
То је било нарочито приметно после кратког рата у Грузији за који се оптужује Путин а Медведев види као “конструктиван саговорник” и “реформатор”. Посебно је понижавајућа била организација посете Медведева Америци а на ту организацију је он, ошигледно, пристао.
Медведев је водан по Америци као рођак из унутрашњости а све је прађено са дивљењем и чуђењем гостију и уз коментаре “тако ћемо и ми у Русији”. Нарочито су биле непријатне серије разговора које су показале да су Американци увек настојали да изиграју договорено. Руси су, наиме, увек тражили да после разговора Американци доставе писмени предлог договореног а писани текст је увек био другачији од онога што се разговарало, наравно на штету Русије, и мало је шта од тога реализовано. Али, разговори су били део плана инсталирања Америке у врху руске државе. Серија је, такође, открила да Америка свим силама жели да искористи време Медведева за ново-старо позиционирање према Русији.
Током таквог “ресетовања” председник Медведев и Кремљ су пристали да Америка и Европска унија оснују преко хиљаду невладиних организација широм Русије које су сада потенцијално веома јака антируска мрежа. И уз то, Русија је дозволила да једина овлашћена “независна” организација за праћење и парламентарних и председничких избора буде ГОЛОС коју финансирају Америка и ЕУ. То је стварно понижење. Са довољном дозом искрености и уз сво уважавање, могло би се рећи да је Русија изгубила време и да је то део политичког наслеђа председника Медведева.
Занимљиво је да су многи на Западу заиста веровали да ће Медведев бити председник и у другом мандату па су и планови прављени према том веровању. То се није догодило, али се не одустаје. Један од могућих сценарија је да се невладине организације, које су своју технологију већ тестирале на протестима поводом парламентарних избора прошлог децембра, поново дигну на протесте тврдећи да су и председнички избори “лажирани”.
Онда би, по већ виђеној технологији “обојених револуција”, Русија била доведена до унутрашње блокаде а уз спољни медијски и политички притисак дошло би се и до неких нових председничких избора. По неким проценама, тада би кандидат опозиције, коју финансирају Америка и ЕУ, био управо Медведев. Звучи помало невероватно, али то је план који је још на столу иако изгледа да је Запад ипак прихватио већинске процене да ће Владимир Путин бити изабран довољном већином што би обесмислило озбиљније протесте.
Путин, међутим, није без подршке и на Западу, тачније у добром делу јавности. У ствари, многи прижељкују његов поновни избор и то не само због Русије него и других земаља у свету. Угледни британски коментатор и аутор Питер Хиченс, који је и живео у Москви и био један од најоштријих критичара совјетског система, каже да подржава Путина и да није сам у томе. Хиченс каже да он “воли Путина зато што (Хиченс) воли и своју земљу (Британију)”.
Љубав према својој земљи је, каже он, оно што Путина приближава сваком човеку на свету. Путин се “бори, као ни један други велики лидер у данашњем свету, за право нација да одлуче сами о својој судбини унутар њихових државних граница” и он богатство своје земље користи да би “сачувао независност Русије”. И, уз то, “одбацио је садашњу манију за приватизацијом и тржишним снагама које су виде као лек за све болести”. Русија је, верује Путин, “имала сасвим довољно приватизација. И то је оно због чега се селективни бес светских медија и многих западних влада окренуо против Путина, а да се и не спомињу ‘активисти’ који лутају светом одређујући која је влада лоша а која добра.”[2]
Путин је на неки начин постао врста наде и онима широм света који се противе актуелном неолиберализму, ароганцији Запада, ратовима и отимању туђих живота и богатства па је тако значај председничких избора прерастао значај не само Русије него и оних који се противе вероватном победнику.
Међу западним историчарима влада оцена да Русија, генерално, веома споро учи из свакодневних искустава, али када научи - онда не одустаје. Да ли ће евентуални поновни избор Владимира Путина за председника бити знак да је Русија научила - показаће, наравно, време пред нама.
Напомене:
[1] Та документарна серија под насловом “Путин, Русија и Запад” је емитована током јануара и фебруара 2012. године. У овом тексту коришћени подаци изнесени у последњој епизоди емитованој на “Би-Би-Сију” 9. фебруара 2012.
[2] Извештај Питера Хиченса (Peter Hitchens) из Москве под насловом “If not Putin, who?” објављен у лондонском “Меилу он сандеј” (Mail on Sunday) 26. фебруара 2012.
