Стразбур удара на Анекс IV Дејтонског споразума
БАЊАЛУЧКИ СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ ИЗБОР ЈЕ НАШ УПОЗОРИО НА ЗАМКЕ ПОВОДОМ ПРЕСУДЕ СЕЈДИЋ-ФИНЦИ
- Да би се изашло из зачараног круга у који су нас увеле, између осталог, и споменуте пресуде, потребно је да се политичари Федерације БиХ и Републике Српске врате на изворни Дејтонски споразум и да тај процес подрже велике силе, потписнице тог споразума
- Друго решење је мирно раздруживање, па тек онда добровољна интеграција политичких субјеката на Балкану, а ради економског и сваког другог напретка на здравим основама
УЗРОК проблема који се дефинише у пресуди Европског суда за људска права у Стразбуру у предмету Сејдић – Финци лежи у Анексу IV Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини из Дејтона.
Анекс IV је, заправо, Устав БиХ и у њему се дефинише да Председништво БиХ чине три члана, од којих се један Србин бира директно у Републици Српској, а друга двојица, Бошњак и Хрват, директно се бирају на подручју Федерације БиХ.
Поставља се питање: шта је старије у правном смислу – Устав који је садржан у Дејтонском мировном уговору и којег су потписале и за њега гарантују највеће и најважније државе света, или пресуда једног међународног суда?
Дилема је још већа кад се дода чињеница да би се спровођењем такве пресуде задовољила само форма, а суштина би остала иста. Додатни је моменат да одређене политичке странке желе пресуду Сејдић – Финци да искористе као средство за промену Устава у смислу централизације БиХ, а неке друге за њену поделу.
У таквим околностима није реално очекивати постизање договора политичких странака у БиХ, а у вези са спровођењем те пресуде. Брисел и Вашингтон, инсистирајући на спровођењу пресуде Сејдић – Финци, стварају шизофрену ситуацију, јер се тим инсистирањем руши међународни мировни уговор, чији су и они гарант.
У свему томе најављују се санкције (стопирање новчане помоћи БиХ и других инвестиција), које ће да штете искључиво народима – грађанима Федерације БиХ и Републике Српске.
Ова пресуда Европског суда за људска права није прва и једина пресуда која је својеврсна бомба у Дејтонском мировном уговору. Ту је, пре свега, одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата) и у Федерацији БиХ и у Републици Српској. Она је правно проблематична и извор је проблема и других штетних одлука.
Иако је легално донесена, она је у потпуности нелегитимна, јер су за ту одлуку гласале само судије представници бошњачког народа, не рачунајући тројицу судија странаца, док су судије представници српског и хрватског народа биле против.
Да би се изашло из зачараног круга у који су нас увеле, између осталог, и споменуте пресуде, потребно је да се политичари Федерације БиХ и Републике Српске врате на изворни Дејтонски споразум и да тај процес подрже велике силе, потписнице тог споразума.
Друго решење је мирно раздруживање, па тек онда добровољна интеграција политичких субјеката на Балкану, а ради економског и сваког другог напретка на здравим основама.
Све остало ће бити, не само губљење времена, него и стварање много већих проблема.