Шиптарски споменици као међаши „источног Косова“

РУСКА ДРЖАВНА ТЕЛЕВИЗИЈА О СПОМЕНИКУ У ЦЕНТРУ СЕЛА ТРНОВАЦ,

У ПРЕДГРАЂУ БУЈАНОВЦА

• У самом центру села Трновац, народни изабраник Нагип Алију подиже албанску заставу над спомеником свом команданту који је пре 8 година пао у борби са српском полицијом недалеко одавде. Поред својих одборничких обавеза, бивши бојовник Алију налази се и на челу ветерана Ослободилачке војске Прешева и Бујановца
• Јонуз МУСЛИЈУ, председник скупштине општине Бујановац: „Народ Прешевске долине већ је једном изразио своју вољу: на референдуму ‘92. године решио је да буде са Косовом. Последица је био рат  2001. године. Мислим да ће народ ускоро морати још једном да саопшти своју одлуку, којим путем треба да иде Прешевска долина“
• Сви у Куманову знају где се налази хотел „Куба“. На овом „Острву слободе“ и дан данас живе избеглице из села Матејче које су пре осам година из кућа истерали Албанци. Деца, која су одрасла у хотелу и коју у шали зову Кубанци, никада нису видела своје родно село без обзира што их од њега дели само 12 километара 

        ПРЕМИЈЕР Ивица Дачић протеклих дана је - без видљивог ефекта - тражио од прешевских Шиптара да уклоне споменик који су подигли својим „борцима за слободу“. Да га сами сруше да власт којом управљају Дачић и Вучић то не би морала да чини.

       На крају им је тим истим - само мало подигнутијим тоном - припретио и први вицепремијер Александар Вучић. А Шиптарима би, наравно, највише одговарало да им Србија руши споменике.

       Први канал руске државне телевизије емитовао је у недељу 22. фебруара 2009. године - у свом централном дневнику „Васкресное времја“ - сторију о другом шиптарском споменику. Поводом којег Београд није правио и не прави никакав проблем.

       Факти преносе транскрипт тог тв-прилога:

       Петар ТОЛСТОЈ: Пре неколико дана су неке државе једнострано признали независност српске покрајине Косово која се одвојила након оружаног мешања земаља НАТО. Сада том „независношћу“ готово у ручном режиму управљају из Брисела, средствима Европске Уније. Од момента самопроглашене независности Косова протекло је већ годину дана. Шта се изменило у тој покрајини и око ње - у репортажи Јевгенија БАРАНОВА.

       На најавној шпици пише: Ни конца ни краја (покрајине)

БАРАНОВ: Ова туристичка карта Косова појавила се у продаји пре годину дана. Тачно годину дана након што је ова немирна српска покрајина једнострано прогласила независност. На њој су - осим самог Косова - уцртане и околне тероторије на којима компактно живи албанско становништво.  

       Сматра се да се радикални пројекат Велике Албаније почео реализовати на територијама балканских држава - Србије, Црне Горе, Грчке и Македоније - након што је Приштина прогласила независност. Полазећи од те чињенице - а и због тога што су готово сви географски називи на овј карти већ преведени на албански језик, а много шта већ носи и нове албанске називе - одлучили смо да пођемо на прославу годишњице косовске независности управо по овој карти.  

       Прво смо пошли на југ Србије где се ситуацја од прошлог децембра поново заоштрила након што је српска жандармерија ухапсила у граду Прешево 10 Албанаца које Београд оптужује за ратне злочине на територији суседног Косова 1999. године.

       „Гњиланска група“ - тако названа због својих злодела у околини косовског гарада Гњилане - се сумњичи за киднаповање више од 150 цивила и сурова убиства више од 50.

       Крајем јануара у Прешеву су одржане масовне демонстрације Албанаца са захтевом да се ухапшени одмах пусте.  

       Прешево и Бујановац су градови на југу Србије, а ову зону Албанци који живе на овој територији зову Прешевска зона или Прешевска долина, али има међу њима и оних, а то је веома битно, који ову територију сматрају „источним Косовом“.   

       Идеја да се ова два најсиромашнија града припоје Косову није новијег датума. Тим поводом је одржан далеке 1992. године референдум на коме је било постављено једно питање - желе ли локални Албанци да се припоје Косову. Истина, тада се радило само о промени административних граница у оквиру Србије.  

       Јонуз МУСЛИЈУ, председник скупштине општине Бујановац: „Народ Прешевске долине већ је једном изразио своју вољу: на референдуму '92. године решио је да буде са Косовом. Последица је био рат  2001. године. Мислим да ће народ ускоро морати још једном да саопшти своју одлуку, којим путем треба да иде Прешевска долина“.  

       Председник локалне законодавне скупштине Албанац Јонуз Муслију не само што не скрива чињеницу да је 2001. године био у политичком руководству такозване Ослободилачке војске Прешева и Бујановца, већ се тиме и поноси. Ових дана је у локалним новинама изјавио да, након што је Косово прогласило независност, он не види алтернативу него да се, „бивше српске земље“ које претежно насељавају Албанци, припоје Косову.  

       МУСЛИЈУ: „Што се тиче годишњице независности, то је оно чему сам посветио 18 година свог живота, своју младост. Остварио се мој сан, али не само мој, већ и мојих другова од којих многи нису доживели нашу победу“.

       У самом центру села Трновац, предграђу Бујановца, народни изабраник Нагип Алију подиже албанску заставу над спомеником свом команданту који је пре 8 година пао у борби са српском полицијом недалеко одавде. Поред својих одборничких обавеза, бивши бојовник Алију налази се и на челу ветерана Ослободилачке војске Прешева и Бујановца.

       Канцеларија овог удружења се налази у самом центру града. На зидовима висе портрети палих вођа и сабораца.   

       Нагип АЛИЈУ, председник удружења ветерана Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе: „Прошло је осам година од завршетка борбених дејстава. Да ли је неко из власти, за то време, дошао овде и упитао како живе ветерани који су готово годину дана провели по шумама и горама?!“.

       Фантастично - бојовника који је својевремено узео оружје да се бори против државе, сада „брине“ одсуство пажње власти.

       Генерално, за све је крив Београд.

       Београд који није нашао чак ни начина да изађе на крај са сиромаштвом и незапосленошћу и већ је изгубио Косово, а пре или касније ће изгубити и Прешево и Бујановац.

       Сам Алиу би желео да се то деси што пре.  

       Нагип АЛИЈУ, председник удружења ветерана Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе: „Сада живимо у демократији, а ако је ово демократија, онда свако може да живи где хоће. Значи, можемо да затражимо припајање Косову. Срби на северу Косова захтевају уједињење са Србијом! Што смо ми гори? И уколико дође до промене косовских граница, ми ћемо хитно захтевати припајање Косову. Само на миран начин“.  

       Љубиша ВРАЧЕВИЋ, свештеник у граду Прешево у коме је остало само 2 одсто Срба. Мали храм светог Димитрија и кућа у којој младог свештеника чека троје деце налази се на рубу града. Црквено двориште је окружено бодљикавом жицом.

       Према речима свештеника, сиромаштво и одсуство сваке перспективе терају одавде Србе брже од било ког етничког проблема. Међутим, простор који они напусте моментално насељавају Албанци.  

       Љубиша ВРАЧЕВИЋ, старешина цркве Светог Димитрија: „Ми свештеници смо духовни људи, позвани да бранимо наше светиње и подржавамо наш народ. И ми се трудимо. Али, шта може свештеник уколико држава не жели да помогне својим људима?! Покушавам да наговорим људа да не журе са одласком. Али, шта ја могу њима да понудим“.  

 

       Небојша Човић је за време оружаног конфликта био председник Координационог центра за југ Србије. Ову тему он зна из прве руке, а не из нечијег препричавања. Кад говоре да власт није ништа предузела, говоре управо о њему.  

       Небојша ЧОВИЋ, привредник: „Наше искуство је овако: замислите село са сто посто српским становништвом. Прво нападају центар села. Албанци од најсиромашнијих сељака купују куће по ценама које су неколико пута више од њихове вредности. Након 5-7 година, српског села као да није ни било. Тако процес заокруживања Велике Албаније тече без обзира на изјаве албанских политичара. Идите у Македонију и видећете места где Албанаца има 100 одсто и у којима више нема других нација“.  

       БАРАНОВ: Шта да радимо, идемо у Македонију. Приближавамо се македонској престоници, древном граду Скопљу.

       На једној страни карте, као што видите, назив је написан како треба - Скопље. А када преврнемо карту, видимо да се град чудно назива именом Шкуп. То је албански назив за македонску престоницу.

       Када се ситуација 2001. године на југу Србије смиривала, распламсавало се овде у Македонији. Отпочела су борбена дејства само неколико километара од центра Скопља. Велико село Арачиново бомбардовано је из ваздуха. Реке избеглица. Ватра је размењивана из минобацача, што је довело до тога да македонске власти изгубе самосталност. Македонцима су наметнуте мировне иницијативе што је Албанцима помогло да сада у потпуности контролишу 25 одсто македонске територије.  

       Баки ХАЛИМИ, директор музеја Слободе у Скопљу: „Термин Велика Албанија је монструозна измишљотина суседних буржоазија које су желеле да међусобно поделе тероторије на којима су вековима насељени Албанци“.

       Музеј Слободе - чија ће будућа експозиција посвећена ослободилачкој борби Албанаца на Балкану тек бити постављена - основан је у новембру 2008. године.

       Зграда музеја налази се у Севастопољској улици у строгом центру старог Скопља и спремна је да прими експонате. Халими је директор музеја, професор историје, који је успео чак и да ратује, показује прве експонате: заставу бојовника и њихову униформу. Све ово и још много тога наћи ће се у изложбеним витринама, а отварање ће се десити по свој прилици после прослве годишњице проглашења независности суседног Косова.    

       Баки ХАЛИМИ, директор Музеја Слободе у Скопљу: „Читавог животаме је, још од школе, мучила неправда Европе према Албанцима. За мене и још многе друге научнике, који добро познају тему, независност Косова је нека врста сатисфакције за ту неправду“.   

       БАРАНОВ: На уласку смо у град Куманово, овде сви знају где се налази хотел „Куба“. На овом „Острву слободе“ и дан данас живе избеглице из села Матејче које су пре осам година из кућа истерали Албанци. Албански бојовници су шест дана тукли у сеоском џамији старца Анђелковића. Тукли су га кундацима, а затим провозали покрај његове запаљене куће и бацили у шанац на путу.

       Питање: „Ви их лично познајете?“

       Живојин АНЂЕЛКОВИЋ: „Да“.

       Питање: „И знате шта је са њима сада?“

       АНЂЕЛКОВИЋ: „Да, они су на добрим положајима у Скопљу“. 

       Све што ови људи знају о својим кућама је да кућа више нема. Понеко се од њих и усудио да оде на згариште након прекида ватре. Сакупивши оно што је остало читаво, они су напустили своје Матејче, вероватно заувек. Деца, која су одрасла у хотелу и коју у шали зову Кубанци, никада нису видела своје родно село без обзира што их од њега дели само 12 км. 

       (Јевгениј Баранов, Игор Критсков, Горан Шимпрага и Дмитриј Ростоцки за Васкресно времја из Србије и Македоније)

       Приредио: Горан Шимпрага