Руска царица Јелисавета 1754. дала да се искује медаља у спомен на успостављање Нове Сербије

НАКОН ШТО ЈЕ БЕЧ 1751. УКИНУО ПОТИСКУ И ПОМОРИШКУ ВОЈНУ ГРАНИЦУ – СРБИ КРЕНУЛИ КА РУСИЈИ

Медаља Нова Србија, бакар,

                                                                                               TIMOӨЕИ ЇВАНОВЬ, 1754

* Почетком XVII века близу половине аустријских трупа су чинили Срби. Били су распоређени у такозвану Војну границу ка Турцима. Аустријска војска је 1710. бројала 82.572 пешака и 30.972 коњаника: српска гранична милиција 45.615 војника и 20.000 резерве

* Руски посланик на Бечком двору гроф Михаил Бестужев Рјумин се свесрдно ангажовао да помогне прелаз српских граничара у Русију. На његов савет, пуковник Јован Хорват се почетком 1751. обратио Ратном савету да му одобри да иступи из аустријске војске и пређе у руску службу. Марија Терезија му је 5. јула 1751. одобрила да „с обзиром на блиско пријатељство и савез између ње и Руског двора.., може из њене војске иступити и у Русију без сметње отићи“

* Нова Србија је имала два хусарска пука са по 4000 коњаника и два пешачка пука са по 2000 људи. Сваки пук је имао по 20 рота (чета). У Седмогодишњем рату (1756-1763) Срби су се нарочито истакли у борби за Берлин 29. септембра 1760. када је гроф Чернишев заузео Берлин са само једним српским хусарским одредом и једним одељењем донских козака

* Услед сталног прилива Руса, војна насеља су полако губила српски карактер. Због верског, језичког и словенског сродства - Срби су почели да се полако претапају у Русе. Године 1762. Нова Србија је претворена у „Новоросијску губернију“ а СлавјаноСрбија је спојена са Украјинском утврђеном линијом и названа „Екатеринска провинција новоросијске губерније“

_____________________________________________________________________________

         Аутори: Љубомир СТЕВОВИЋ и Видан БОГДАНОВИЋ

         ПОСЛЕ Велике сеобе у Аустрију 1689-1690, Срби су углавном нашли ухлебље у аустријској војсци.

         Почетком XVII века близу половине аустријских трупа су чинили Срби. Били су распоређени у такозвану Војну границу ка Турцима.

         Аустријска војска је 1710. бројала 82.572 пешака и 30.972 коњаника: српска гранична милиција 45.615 војника и 20.000 резерве.

         У Рату за аустријско наслеђе (1740-1748.) главне противнице су биле Аустрија и Пруска. Рат се завршио 1748. миром у Ахену по коме је победничка Пруска преузела Шлезију од Аустрије. Тако је Русија постала језичак на ваги пруско-аустријских односа.

         Убрзо, 1751. Аустрија је укинула Потиску и Поморишку војну границу. Иако је аустријска царица Марија Терезија 28. фебруара 1751. потписала декрет по коме сви српски официри Потиске и Поморишке милиције, који су тамо служили од 1740. при ступању у цивилни сталеж добијају племство и одговарајуће земљиште, они су као професионални војници више волели да то и остану.

          Очи српских граничара су биле уперене на Русију, традиционално Православну земљу, из које су у Србију под Турцима стизале црквене књиге за које су били сигурни да се у њих није увукла каква скривена папска јерес.

          Руски посланик на Бечком двору гроф Михаил Бестужев Рјумин се свесрдно ангажовао да помогне прелаз српских граничара у Русију.

          На његов савет, пуковник Јован Хорват из Поморишке крајине се почетком 1751. обратио Ратном савету да му одобри да иступи из аустријске војске и пређе у руску службу. Марија Терезија му је 5. јула 1751. одобрила да „с обзиром на блиско пријатељство и савез између ње и Руског двора.., може из њене војске иступити и у Русију без сметње отићи“.

                                                                                                    Царица Јелисавета Петровна

         Руска царица Јелисавета Петровна је 13. јула 1751. одобрила да сви Срби могу да дођу у Русију и да ће Хорват добити чин генерал-мајора а официри које он доведе по чин више. Већ крајем септембра Хорват је са првом групом исељеника стигао у Кијев. До пролећа група је нарасла до 1000 људи.

         Следеће 1752. године, српски потпуковник Јован Шевић из Моришке крајине је довео још једну велику групу граничара који су касније основали „СлавјаноСрбију“.

         Овим су почеле сеобе Срба у Руско царство, поглавито у пределе данашње Украјине, и трајале све до 1760-их година.

         У почетку, главне исељеничке масе чинили су Срби из Потиске и Поморишке крајине. Неколико година касније почели су да се исељавају у мањем броју и Срби из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Славоније и Србије.

         За разлику од ранијих сеоба у Русију, сеоба 1751. се због великих размера називала „Велика сеоба Срба у Русију“

         Хорват је за своје трупе израдио организациони план за устројство војничког насеља. Сенат је на Бадње Вече, после мањих допуна, усвојио пројекат и царица Јелисавета га је на Божић 1752. потписала. На то је Војни Колегијум 11. јануара 1752. издао Хорвату „жаловная-у грамоту“ којом се војничком насељу одређује територија усред данашње Украјине, даје јој се име „Нова Србија“ и наређује да се, по имендану царице Јелисавете, подигне тврђава Свете Јелисавете.

          Указом од 8. фебруара 1754. је под надзором генерала Гљебова почела изградња тврђеве Свете Јелисавете. Генерал Гљебов је за изградњу тврђаве изабрао стратешко место на ушћу речице Туре у реку Ингулу.

         Нова Србија је имала два хусарска пука са по 4000 коњаника и два пешачка пука са по 2000 људи. Сваки пук је имао по 20 рота (чета).

                                                                                      Положај Нове Сербије и Славјано Сербије

          Српски хусарски пукови су обично били у саставу авангарде или посебних „летећих одреда“. Команданти су истицали њихову покретљивост, храброст и сналажљивост на непознатим теренима.

          Сматра се да су српски хусарски пукови као прототип, допринели преустројству руске лаке коњице.

          У Седмогодишњем рату (1756-1763) Срби су се нарочито истакли у борби за Берлин 29. септембра 1760. када је гроф Чернишев заузео Берлин са само једним српским хусарским одредом и једним одељењем донских козака.

                                                                                           Медаља Нова Србија, Енглески метал,

                                                                                                      TIMOӨЕИ ЇВАНОВЬ, 1754

           У спомен на успостављање области Нова Сербија и тврђаве Света Јелисавета царица Јелисавета Петровна 1754. је дала да се искује специјална медаља „Нова Србија“.

           Аверс: царичина биста, десни профил, у хаљини са деколтеом. Горе около натпис на латинском D.G. ELISABETA . AVGVSTA OMN. ROSS. – МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ЈЕЛИСАВЕТА ВЕЛИЧАНСТВО ЦЕЛЕ РУСИЈЕ.

           Реверс: горе натпис NOVA SERBIA CONSTITUTA – НОВА СРБИЈА УСТАНОВЉЕНА, доле година установљења римским бројевима MDCCLIV -1754, у средини украсни стуб са грбом Царевине Русије на врху. Десно од стуба, мало ниже, стоји алегорија Русије. Десном руком благосиља, левом руком држи копље, ослоњена штит са грбом Царевине Русије. Испред ње пољопривредни алати и обрађена поља, иза ње ратна знамења.

           Медаља има пречник 63 мм. Кована је од злата, за Царицу Јелисавету, од сребра за племство и официре, и за војнике од „енглеског метала“ и од бакра. Рађена је у ковници TIMOӨЕИ ЇВАНОВЬ.

          У продирању Русије према својим природним границама на југу, ка Црном и Азовском мору, привилегована српска војна насеља нису могла да се одрже. Досељавање Срба у Нову Србију и СлавјаноСрбију је до 1759. опало.

           Досељавали су се само појединци.

           Услед сталног прилива Руса, војна насеља су полако губила српски карактер. Због верског, језичког и словенског сродства - Срби су почели да се полако претапају у Русе.

           Године 1762. Нова Србија је претворена у „Новоросијску губернију“ а СлавјаноСрбија је спојена са Украјинском утврђеном линијом и названа „Екатеринска провинција новоросијске губерније“.