Страсти међу муслиманима узбуркала књига „Алија Изетбеговић - јахач апокалипсе или анђео мира”

ЊЕН АУТОР – МУСТАФА ЧЕНГИЋ – ТВРДИ ДА ЈЕ ХТЕО ДА „РАСПАКУЈЕ ВЕЛИКУ ЛАЖ”

Мустафа Ченгић

• СДА га оптужила за „лансирање нових неистина и дисквалификација уперених против његове историјске улоге и дела”
• ЧЕНГИЋ: Да није мита о Алији, Странка демократске акције би се већ одавно нашла на политичким маргинама јер нема шта да понуди, јер се истрошила и јер је огрезла у лоповлук и неморал. Истина не зависи од мноштва и тренутне снаге која намеће и подржава Велику лаж. Кад-тад - све дође на своје
• ЧЕНГИЋ: Апсурдно је да су Бошњаци, фактички, водили рат за подјелу земље, а да тога нису били свјесни. Да је Алија Изетбеговић дијелио Босну и Херцеговину - то је ноторна истина

         КОЛЕГИЈУМ Странке демократске акције (СДА) алармирао је муслимански део БиХ да је годишњица смрти Алије Изетбеговића „искоришћена за лансирање нових неистина и дисквалификација уперених против његове историјске улоге и дела”.

         Овај удар је усмерен пре свега према новој књизи Мустафе Ченгића „Алија Изетбеговић - јахач апокалипсе или анђео мира” која је већ узбуркала страсти у муслиманској јавности.

         Сам Ченгић је на промоцији да је књигу о Алији написао зато што се осећао понижено и бедно и што није хтео да буде део једне велике лажи”.

         „Дошло је вријеме да се та лаж распакује, демистифицира и да се о њој почне расправљати. Мени је било доста што ми је она тако дуго висила изнад главе и управо зато сам се одлучио да ову књигу и довршим”, објаснио је Мустафа Ченгић.

         Колегијум СДА је оценио да је са новим “виђењем” Алије Изетбеговића иступио “готово непознати и ирелевантни аутор”.

         Иако је Ченгића прогласила за „ирелевантног”, СДА је објавила да су његове тезе наивне и оптерећене нетрпељивошћу и личним анимозитетом”.

         О томе ко је био Алија Изетбеговић, каже се даље у саопштењу, “неће  пресудити ни они који га воле, нити они који га не воле”.

         Мустафа Ченгић (73), аутор књиге „Алија Изетбеговић, анђео мира или јахач апокалипсе” завршио је књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Био је уредник ТВ Сарајево и један од првих водитеља ТВ дневника; републички саветник у СРБиХ, заменик а потом и савезни секретар за информације у последњој југословенској влади Анте Марковића; творац независног ТВ канала Yутел; саветник за медије у ОХР-у и утемељитељ ОБН телевизије; директор Центра за едукацију и развој наставних технологија у Сарајеву.

         Данас је пензионер. Један је од обновитеља Горске службе спашавања у Сарајеву и њен председник; аутор књиге „Ходање – здравље и задовољство”. Аутор је научног рада „Вјештина писања” који је препоручен као литература на бројним катедрама и универзитетима у БиХ.

         Ченгић у интервјуу за бх. новинску агенцију Патриа открио чиме се водио док је писао књигу, о односу с Алијом Изетбеговићем, о агресији на БиХ...

         Ево неколико акцената из тог интервјуа:

         Да, познавао сам Алију Изетбеговића. Први пут сам га упознао прије рата када ми је понуђено да будем директор ТВ Сарајево. Три пута смо у рату разговарали у четири ока: када сам му предложио и образложио потребу сазивања свебошњачког сабора; када ме је примио да разговарамо о ситуацији у  Горњем Подрињу и када ме је позвао да разговарамо о могућности мога ангажмана у оквиру Странке демократске акције.

         Неколико пута сам у ужем кругу опозиционих лидера, на његов позив, присуствовао размјени мишљења у Предсједништву БиХ о неким актуелним проблемима.

         О чему год да сам писао, настојао сам да нађем разумијевања за положај у коме се Алија Изетбеговић налазио, покушавао сам да разумијем све муке којима је био изложен.

         Дефинитивно, моја књига није производ зле намјере, него настојања да се открије истина, да се распакује мит који Бошњацима спречава да мисле својом главом. Да се ослобођени тог мита и Велике лажи окрену будућности умјесто што су зароњени у прошлост.

         Странка демократске акције, на челу са биолошким Изетбеговићевим насљедником, једну огрому изманипулисану, незрелу и необразовану бошњачку масу настоји што дуже задржати у заточеништву Велике лажи на основу које се одржава на власти.

         Да није мита о Алији, Странка демократске акције би се већ одавно нашла на политичким маргинама јер нема шта да понуди, јер се истрошила и јер је огрезла у лоповлук и неморал. Истина не зависи од мноштва и тренутне снаге која намеће и подржава Велику лаж. Кад-тад - све дође на своје.

         За Милошевића и Туђмана  будућност Босне и Херцеговине је била ствар одлуке Срба и Хрвата. Тек након референдума о независности Изетбеговић је постао трећи играч, трећи политички геометар који је недостајао у Карађорђеву.

         Што се тиче рата, он га је могао избјећи само да су Бошњаци били спремни да погну главу. Они то нису били спремни урадити зато што је Изетбеговић пресудно утицао да то не учине. Међутим, није им јасно и гласно казао шта их након референдума чека. Веома је добро знао да референдум значи рат, да значи крв до кољена, али то сазнање није подијелио са народом – а морао је.

         Апсурдно је да су Бошњаци, фактички, водили рат за подјелу земље, а да тога нису били свјесни.

         Да је Алија Изетбеговић дијелио Босну и Херцеговину - то је ноторна истина. Поставља се само питање чврстине алибија који је он створио: да није могао другачије. Да је тако морало бити.

         Величина Алије Изетбеговића понајприје се може истаћи у његовом поређењу са партнерима са којима је потписао Дејтонски мировни споразум, Милошевићем и Туђманом. Свако поређење иде му наруку. Он је само у том контексту велики човјек.

         Он је свој деспотизам изградио на сасвим други начин. Деспотизам који су изградили Туђман и Милошевић темељио се на идеји о „Великој Држави”. Алија Изетбеговић је своју политичку моћ утемељио на Великој Идеји.

         За разлику од Милошевића и Туђмана који су били  класични деспоти и директно контролисали цијело друштво и државу, Алија Изетбеговић је свој деспотизам испољавао преко повјерљиве њему до краја одане групе коју је он контролисао, а она је даље контролисала друштво. Његов деспотизам је био дислоциран. Он није морао да контролише цијело друштво него владајућу вјерску групу.