Жреци ЕУ-толерантности нека не губе из вида да су Лоренса од Арабије - групно силовали

ЗАПАД СЕ ЗАВАРАВА АКО МИСЛИ ДА ЋЕ ПРИПАДНИКЕ ИСЛАМА

ПРИПИТОМИТИ КАО ШТО ЈЕ РАДНИКЕ

Томас Едвард Лоренс од Арабије

• Ништа тако не шокира Европљане и ни о чему не говоре са таквим узбуђењем као о томе да су терористи у Паризу убили обичне људе који су изашли да поседе у кафићу, да се веселе и забављају. Вероватно би убице изазвале мање гнева да су убиле парохијане у цркви. Људи само уживају у животу. Зашто њих?
• За Запад и за оне у Русији, који су прожети западним отровом до самоизгарања, нема и не може бити никаквог упоређивања између погинулих Руса у авиону над Синајем и Француза погинулих за столом у кафићу. У њиховој представи - Руси  су налик на војнике у рату. А Французи су - обитаваоци Раја, који су по дефиницији неприкосновени
• Парижани су за њих вилењаци, а вилењаци су створени да се веселе и уживају у животу за све. То је њихова истинска професионална обавеза. Они живе на свом вилинском острву у сенци Вилинске Куле и пију нектар кафе са чаробним кроасанима. Можете ли да замислите да Орци улете у краљевство вилењака и побију оне који уживају у нектару?
• Парадокс је у томе што су обитаваоци раја сами дозволили да их поубијају. Пустили код себе туђине и рекли им: „Чини као ја! Ни о чему не размишљај! Само уживај!“. Такве препоруке изузетно су опасне. Јер, ти туђини су побили Парижане који су се веселили - веселећи се и уживајући. Само, у њиховом кôду понашања - насиље и убиство су форма задовољства животом  
• Нема никакве техничке потребе да се у веку ватреног оружја непријатељу одсече глава и с њом фотографише. Али, то је управо форма уживања. Зато тако глупо и изгледају наде идеолога толерантности да „растворе“ дух исламских фанатика помоћу калемљења склоности према хомосексуалним односима и разврату
• На Истоку традиција таквих односа превазилази европску за миленијуме и доведена је до патолошке суптилности. Само, та традиција је повезана са насиљем, доминирањем, влашћу, потчињавањем, односно, они ће од мајстора разврата научити, а затим га силовати и убити

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

        НЕКАДА су одважни француски витезови-крсташи ишли у напад с покличем: „Монж - Сен-Дени!“. Али, да ли су ли они могли да замисле да се битка не одиграва у далекој Сирији, него пред самом капијом Сен-Денија и не са Енглезима, не са Тевтонцима, не са руским козацима, него са Сараценима?

        Данас назив северног предграђа Париза асоцира на непријатности које миграцијом и тероризмом немилосрдно потискују аутохтоно становништво. Током специјалне операције француске полиције у Сен-Денију је ухваћено неколико екстремних исламиста.

        Био сам запањен када сам се пре неколико година обрео код познате цркве - гробнице француских краљева. У околини није било ниједног европског лица.

        Забављала се дечурлија свих нијанси коже, сем светле. Очигледно су били равнодушни према рушевинама франачке џамије, утолико пре што у својим уџбеницима они нису читали „наши преци Гали били су плавокоси и светлих очију“, него „наши мултинационални преци били су мултиконфесионални и мултикултурални“.

        Нисам случајно рекао „рушевине“. Већи део историјских гробница су -новосаграђени кенотафи испод којих нема чак ни костију. Оригиналне су срушене, а кости расејане 1793, када су револуционарне гомиле проглашавале „Слободу, Једнакост и Братство“.

        Између онога што се тада десило и онога што се данас дешава у Паризу, постоји очигледна повезаност.

        Сумирајући резултате револуционарне епохе, Алексис де Токвил није видео њен корен ни у слободи, ни у братству, него у једнакости. „Постепено успостављање равноправних услова је неминовност која је одозго предодређена. Тај процес је означен следећим основним својствима: он има светски, дуготрајни карактер и сваким даном све мање и мање зависи од воље људи; сви догађаји као и сви људи доприносе његовом развоју“.

        Француска која је прожета духом изједначеног егалитаризма отишла је најдаље путем теоријског утврђивања једнакости у свим њеним облицима. Једнаки су краљ и грађанин, аристократа и сељак, једнаки су радник и буржуј.

        Управо је градоначелницима-комунистима пала на памет идеја да у Сен-Денију реализују обиман програм изградње бесплатног градског стамбеног простора за сиромашне.

        Као прави интернационалисти, они нису могли ни да замисле да се одрекну стамбеног простора за припаднике других народа, раса и вероисповести. Одједном се испоставило да се предграђе Сен-Дени из радничког претворило у мигрантско предграђе. Практично, у њему није остало радника-Европљана, али се широко распростирала бучна источна пијаца по чијим сокацима, као што смо видели, трчкарају шехиди са бомбама.

        Европска социјална и политичка мисао била је заведена  лакоћом са којом се успело да се од читаве лествице слојева и клупка међусобно конфротираних класа оснују јединствене и грађански равноправне нације које служе јединственој држави.

        Некада су радници из предграђа изгледали исто као прљава, дивља, опасна гомила, као имигранти данас. Али, ту звер припитомили су водовод, социјална осигурања, филм и свеопшта регрутација. Интеграција класа и једнакост омогућили су западним нацијама да у такмичењу победе СССР који је проглашавао једнакост.

        Чинило се да нема ничег невероватног у томе да ће се после краткотрајног трпљења и узајамног „брушења“  Европљани и мигранти адаптирати једни на друге и да ће гастарбајтери проћи оним истим путем као пре њих радници. Мало времена за учење фрацуског језика, мало за превазилажење глупих архаичних предрасуда и за усвајање принципа световне републике и ето - нових грађана у свему једнаких са ранијим, а ко другачије сматра, он је - расиста.

        Маркс је говорио да пролетери немају Отаџбину. Истина, пролетери нису формирали никакву затворену националну заједницу. А мигранти су имали отаџбину и уопште нису намеравали да је забораве. Као што је вођа „илегалаца“, Клопен, певао у мјузиклу „Нотр-Дам де Пари“: „Моја земља - коју носим у свом срцу, у свом телу, Твоја земља - која ми доноси несрећу и смрт“.

        На новом месту мигранти подржавају заједницу и настоје да казне оне који настоје да се интегришу у европску средину и излазе из заједнице. Заједница и идентитет означавају посебне вредности, посебну културу, посебан начина живота и понашања, односно, све оно што је супротно рационално-изједначеном републиканском духу Француске.

        Које су то вредности? То су вредности друштава Југа и Истока које се никуд нису деле, напротив, дошле су до обнове нео-архаичног у свом изворном подручју, а сада запљускују и Европу преко мигрантских заједница.

        Ништа тако не шокира Европљане и ни о чему не говоре са таквим узбуђењем као о томе да су терористи убили обичне људе који су изашли да поседе у кафићу, да се веселе и забављају. Вероватно би убице изазвале мање гнева да су убиле парохијане у цркви. Људи само уживају у животу. Зашто њих?

Увиђај испред нападнутог кафеа у Паризу

        У том смислу и заиста за Запад и за оне код нас, који су прожети западним отровом до степена самоизгарања, нема и не може бити никаквог упоређивања између погинулих Руса у авиону и Француза погинулих за столом у кафићу. У њиховој представи Руси  су налик на војнике у рату. А Французи су - обитаваоци Раја, који су по дефиницији неприкосновени.

        Ево већ два века како је Париз означен као Острво Блажених, Јелисејска поља овог света. То звање дато је Паризу као утеха после принудног одласка Бонапарте јер су његове претензије да буде политички центар света заувек одбачене и прешле на Лондон, а затим Њујорк. Али, Париз је веома савесно играо улогу Елизијума. 

        Парижани су несумњиво вилењаци.

        Вилењаци су створени да се веселе и уживају у животу за све. То је њихова истинска професионална обавеза. Они живе на свом вилинском острву у сенци Вилинске Куле и пију нектар кафе са чаробним кроасанима. Можете ли да замислите да Орци улете у краљевство вилењака и побију оне који уживају у нектару?

        Парадокс је у томе што су обитаваоци раја сами дозволили да их поубијају. Пустили код себе туђине и рекли им: „Чини као ја! Ни о чему не размишљај! Само уживај!“ Такве препоруке изузетно су опасне, ако се претходно не прецизира у чему се састоји задовољство у оквиру оног културног модела, чијем представнику се обраћаш.

        Они који су убили Парижане који су се веселили, такође су се веселили и уживали. Само, у њиховом кôду понашања насиље и убиство су форма задовољства животом. Нису све избеглице у Европи од оних који припадају „умереној опозицији“ успели да промене своје налоге на друштвеним мрежама, а Европљани су у њима са ужасом открили веселе фотографије са одсеченим главама. Нема никакве техничке потребе да се у веку ватреног оружја непријатељу одсече глава и с њом фотографише. То је управо форма уживања.

        Зато тако глупо и изгледају наде идеолога толерантности да „растворе“ дух исламских фанатика помоћу калемљења осећања према хомосексуалним односима и разврату, како је то предложио познати естета господин Усков.

        На Истоку традиција таквих односа превазилази европску за миленијуме и доведена је до патолошке суптилности. Само, та традиција је повезана са насиљем, доминирањем, влашћу, потчињавањем, односно, они ће од мајстора разврата научити, а затим га силовати и убити. Можда и не убију - Лоренса од Арабије групно су силовали, али нису убили?

        Бесмислена помисао да изопачена и обична телесна задовољства одвраћају од насиља учинила би се чудном и отоманским султанима, асасинима и асирским царевима.То је Европа својим филозофским и хришћанским аскетизмом изнела идеју неприхватања насиља као једног од задовољстава и васпитала, улила у главу сваком од Лисабона до Владивостока став да убиство може да буде неопходно, али не може да буде задовољство.

        Данас се може бити палео-европејац и сматрати да је смисао постојања поимање Апсолутног Духа, а задовољство - онај принцип који треба потчинити духу. Може се бити порно-европејац и сматрати да је задовољство смисао живота, а он смисао аскетизма у томе да се никоме не смета својим моралом и нико не спречава да добија задовољство од других. Али, не може се бити толерантни идиот. Не може се сматрати да се сваком може дозволити да остварује задовољства независно од његовог културног кôда. Нечије задовољство је у сиру, нечије у сексу, нечије у молитви, нечије - токата и фуга, нечије у вину, а нечије у убиству, насиљу и наношењу бола. 

        Овде је објективна контрадикторност која очигледно чини неуспешним све покушаје да се основе европске цивилизације замене хедонизмом, а националне државе претворе у „државе комфора“. Не само морално јединство, него и представе о удобности могу бити засноване на заједничким вредностима које произлазе из заједничке културе. Не оне културе која се учи у школи у старијим разредима, него оне којом се васпитава од првог материнског „Не смеш!“ и очинског „Забрањујем!“.

        Реална слобода и једнакост могући су само у оквиру друштва са стварно јединственим вредностима.

        У супротном, ако широко отвориш врата и кажеш „Уживај!“ онима који су васпитани на мисли да је највеће задовољство - одсећи главу неверном непријатељу, могуће је да ћеш осетити оштрицу сечива на свом врату.

        Превела Ксенија Трајковић