Украјина се саморазара и нико више нема снаге да то заустави

ОБНАВЉАЊЕ РАЗОРЕНЕ ЗЕМЉЕ ЗАХТЕВАЋЕ СТОТИНЕ МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА ДИРЕКТНИХ ИНВЕСТИЦИЈА

Рушевине доњетског аеродрома

• Победа Мајдана неколико пута убрзала процес интензивне деиндустријализације Украјине, који је почео од тренутка када је она прогласила своју „незалежност“ (независност). У току је завршна фаза колапса украјинске индустријске производње
• Финансијски систем Украјине распада се наочиглед свих. Готово сваке недеље пропадају приватне банке. На ивици банкротства налазе се системски важне банке укључујући и државне. Сама украјинска држава реално се налази у стању техничког дефолта
• Финансијско- економски колапс, грађански рат, социјално-политичке катаклизме и необуздани криминал стварају услове у којима Украјину напуштају њена интелектуална, културна, техничка, руководећа и пословна елита. За њу у Украјини више нема места
• Већ се намеће питање: А ШТА ЋЕ ДАЉЕ БИТИ? Шта ће бити са земљом након што се заврши њен тотални погром, након што се она коначно претвори у Рушевину, након што је напусти најпаметније, најстручније и најспособније становништво, а украјинска држава доспе на дно потпуног банкротства?
• Једина земља која може у даљој будућности поново да освоји украјинско „Дивље поље“ јесте - Русија. Међутим, за то је потребно да сазру неопходни услови, међу којима је главни - жеља већине становништва данашње украјинске Рушевине да уђе у састав Руске Федерације у виду неколико федералних округа

Пише: Андреј ВАЏРА

        УКРАЈИНСКЕ патриоте традиционално испуњава понос на своју земљу. Они се „хране“ тиме што су Украјинци и што живе у Украјини. Само чињеницом места рођења и боравка. При том, посебан понос код њих изазивају две такозване револуције које су на најрадикалнији начин преборазиле земљу и њен народ.

        Многи међу њима мајдане сматрају за главно достигнуће Украјине током готово четврт века њеног независног битисања.

        Сем тога, занимљиво је да свесни Украјинци са веома завидном упорношћу игноришу последице како „наранџасте револуције“, тако и недавне „револуције достојанства“. Избегавају очигледне чињенице и беже у апстрактна размишљања о неком европејству и слободи, које су они, тобоже, добили на Мајдану. 

        Истовремено, без разумевања последица материјалног карактера до којих је довела „револуција достојанства“ не може се разумети њена стварна суштина. Због тога и има смисла да се укратко опише оно због чега су украјински патриоти палили аутомобилске гуме, тукли милицију на мајдану и свргавали легалну власт.

        Најпре треба констатовати да је победа Мајдана неколико пута убрзала процес интензивне деиндустријализације Украјине, који је почео од тренутка када је она прогласила своју „незалежност“ (независност). Сви ми сада гледамо завршну фазу колапса украјинске индустријске производње.

        Који су његови главни узроци?

        Ради се о томе да су за постојање производње неопходна тржишта. Због малог унутрашњег тржишта Украјине њена индустријска производња скоро је у потпуности оријентисана на спољно тржиште. Поред тога, већи део тог спољног тржишта припадао је постсовјетском простору, у првом реду, Русији.

        Међутим, у вези са чврстом идеолошком позицијом у односу на такозване европске интеграције десила се трговинско - економска преоријентација Украјине на ЕУ са истовременим прекидом готово свих производно-техничких и трговинских веза са РФ. То је на крају довело до губитка тржишта, традиционалних за Украјину, као и до заустављања основног дела индустријске производње, који је могао да постоји само у условима тесне производно-техничке кооперације са руским предузећима.

        Поред тога, тржиште Европске уније и даље је остало затворено за украјинску индустрију због његове презасићености европским робама и ниског квалитета украјинске индустријске продукције. Другачије речено, индустрија Украјине није могла да савлада баријере за заштиту европског тржишта и да се такмичи са индустријом европских земаља.

        Отуда и рапидан пад украјинске индустријске производње, извоза индустријских производа Украјине и масовно заустављање/затварање украјинских индустријских предузећа.

        За развој индустрије која је способна да конкурише на светском тржишту неопходне су веома велике инвестиције ради модернизације производње. У овом тренутку украјинска држава је банкротирала и не може да инвестира индустрију.

        Теоретски, стране земље могу да инвестирају у украјинску индустрију, али то неће чинити. Прво, због тога што се у Украјини води рат, друго, што странци нису заинтересовани за појављивање новог конкурента на светском тржишту, и треће, зато што се Запад налази у системској финансијско-економској кризи, а Русија је од стране украјинских власти проглашена за непријатеља и налази се под притиском западних санкција.

        У вези са већ неминовним крахом украјинске индустрије, међу украјинским политичарима и експертима постала је модерна идеја да Украјини уопште није потребна индустрија, а влада се определила за курс деиндустријализације земље. У интервјуу немачким медијима у априлу 2015., министар економије Украјине, Абромавичус, потврдио је још једном да индустријски сектор Украјине није њен приоритет. На питање - како он види економски развој Украјине када је БДП земље само у 2014. смањен за 6,8%, - Абромавичус је одговорио да Кијев пре свега рачуна на приход од аграрног сектора.

Ајварас Абромавичус

        Односно, по мишљењу украјинских власти, економска будућност земље није у индустријској већ у пољопривредној производњи. Влада Украјине рачуна на велике инвестиције у тај сектор економије, које ће га довести до водећих позиција у свету.

        То је теоретски могуће. Међутим, у том случају Украјина ће морати да уведе приватну својину на земљу. То укључује и пољопривредну, коју ће затим морати да се прода транснационалним компанијама. Тек после тога она може да рачуна да ће странци у Украјини организовати крупну агроиндустријску производњу која је способна да изађе на спољна тржишта.

        Таква су правила игре.

        Сем тога, треба узети у обзир да у случају да у украјинску пољопривреду стигне велики страни капитал, локални украјински сељани „заједнички ће банкротирати“. Они ће једноставно пропасти, јер неће моћи да се такмиче са огромним транснационалним корпорацијама.

        На крају ће странци покуповати сву земљу која им је потребна, а украјински пољопривредници мораће да траже бољу судбину у неким другим делатностима. Треба још узети у обзир да је у циљу оптимизације трошкова и квалитета продукције модерна агроиндустријска производња максимално аутоматизована и претпоставља ангажовање минималног броја радника. Поред тога, ти радници морају да буду добри стручњаци у савременој агроиндустријској производњи и да поседују висок ниво развоја професионалне етике.

        Као што и сами знате, овакве критеријуме савремени украјински пољопривредници нису од таквог „људског материјала“.

        То, са своје стране говори да, чак и ако украјинска агроиндустријска производња у будућности настави да постоји, онда ће се она налазити у реалности која је паралелна са украјинским пољопривредницима и иза високих капија страних агроиндустријских компанија. Због тога ће пољопривреда као таква  престати да постоји за украјинске пољопривреднике.

        Такође треба узети у обзир да пољопривредна производња има своје природне границе. Свака земља има извесну границу обима производње изнад које не може да се уздигне из објективних разлога. Односно, за разлику од индустрије, пољопривреда не може чак ни у најповољнијим околностима да непрекидно увећава своју производњу, дакле, не може и непрекидно да увећава свој приход.

        Финансијски систем Украјине распада се наочиглед свих. Готово сваке недеље пропадају приватне банке. На ивици банкротства налазе се системски важне банке укључујући и државне. Сама украјинска држава реално се налази у стању техничког дефолта.

        Дакле, шта у блиској будућности очекује украјинску економију у целини?

        Прво, за неколико година у Украјини ће престати да постоји индустријска производња. Остаће само мали број појединих предузећа која производе уникатну продукцију, а која ће у сваком случају бити тражена на спољном тржишту. 

        Друго, за неколико година у Украјини ће се пољопривреда „скупити“ до минималних размера пошто под притиском ММФ изгуби финансијску подршку државе, а онда ће се, можда, наћи под потпуном контролом транснационалних корпорација. 

        Шта ће то значити за становништво Украјине?

        То - да ће већи део тог становништва бити сувишан. Милиони грађана и сељана неће моћи да се уклопе у нови социјално-економски систем који се сада формира. То значи да ће се у најскорије време у Украјини наставити снажни миграциони процеси. Милиони људи биће приморани да напусте своје домове или да наставе своју миграцију у потрази за зарадом и бољим животом.

        Већ сада сеоски и провинцијски „радници“ масовно напуштају украјинске градове које су раније преплавили. Ако су пре тога они напуштали своја села и варошице у потрази за послом, комфором и животном перспективом - одлазећи у веће градове Украјине - онда сада морају да напуштају и те мегаполисе. Заустављање индустријске производње, трговине, а такође пропадање средњег и малог бизниса, оставили су без радних места велике градове Украјине.

        Из тог разлога, део сеоских „радника“ враћа се у села где може да се живи у сеоском домаћинству, а део мигрира у иностранство, тамо где може да се нађе посао, стабилан живот и макар некаква перспектива. Заједно са дошљацима - „радницима“ украјинске градове напуштају и староседеоци. Разлог је исти - одсуство посла, стабилности и изгледа за будућност.

        Треба истаћи да сада из земље заувек одлазе људи којима  културни, интелектуални и професионални ниво пружају могућност да  се успешно организују у иностранству. Финансијско- економски колапс, грађански рат, социјално-политичке катаклизме и необуздани криминал стварају услове у којима Украјину напуштају њена интелектуална, културна, техничка, руководећа и пословна елита. За њих у Украјини више нема места из објективних разлога. Управо због тога она бежи, мислећи на своју будућност и будућност своје деце.

        Наведене миграционе процесе појачава банкротство украјинске државе која више није способна да финансира здравствену заштиту, образовање, социјалне програме, инфраструктуру, саобраћај и сл. Већ сада  огромна већина становништва Украјине фактички је остала без медицинске помоћи, финансијске подршке, поштено зарађених бенефиција, квалитетног образовања, комуналних услуга и без могућности слободног кретања по земљи.

        У садашње време значајан део становништва Украјине не може себи да приушти куповину нове одеће ни квалитетну исхрану.

        У градовима су већ сада полупразни трговински центри и супермаркети, народ се радије снабдева одећом у продавницама „second hand“, а свој јеловник крајње сажима и своди на избор најјефтинијих животних намирница.

        У таквом склопу интензивно се одвија процес наглог погоршања како физичког, тако и психичког здравља становништва. Непрекидно се увећава епидемија туберкулозе, AIDS-а, болести срца и крвних судова и психичких поремећаја.

        Поред тога, интензивно се одвија процес финансијског одсецања основне масе украјинског становништва од потрошње енергената. Већ сада за милионе украјинских грађана коришћење гаса није витална потреба већ недопустиви луксуз. Уз то, треба узети у обзир да држава још увек није купила неопходну количину гаса за зимску сезону. Недостаје 6 милијарди кубних метара. Али, за његову куповину нема новца.

        Украјинска влада се нада у следећи у низу кредита.

        И даље се убрзава иначе изражена енергетска криза. Због катастрофалног недостатка угља већ су заустављене термоелектране Придњестровска, Славјанска и Змијевска, а постоји опасност да се зауставе - Трипољска и Криворошка. Ако се то деси, Украјина ће остати без трећине термоелектрана. Све то чини нејасним и само даље постојање читавог украјинског електроенергетског система.

        Захваљујући грађанском рату, у рукама становништва Украјине нашла се огромна количина различитог наоружања, муниције и експлозивних супстанци. У овом тренутку, фактички легално  у земљи делују десетине добро организованих и наоружаних банди под плаштом такозваних „добровољачких батаљона“. Украјинске градове преплавио је криминал: убиства, крађе, отимачине, силовања, погроми. У читавој земљи траје непрекидни процес отимања предузећа на препад, цветају корупција, рекети и шверц.

        Углавном, такви су резултати такозване „револуције достојанства“. Фактички, земља се разара и више нико нема снаге да заустави тај процес. Сваки нови постреволуционарни месец само доноси нови круг Рушевина, одмотавајући спиралу социјално-политичке и финансијско- економске катастрофе.

        Уз то, земља живи у напетом ишчекивању почетка нове фазе рата у Донбасу, што се најпре одражава на све већи број дезертера и приговарача из такозване зоне АТО. Последњи талас мобилизације регрутни центри су реализовали само 50%.

        У вези са свим овим настаје логично питање: А ШТА ЋЕ ДАЉЕ БИТИ? Шта ће бити са земљом након што се заврши њен тотални погром, након што се она коначно претвори у Рушевину, након што је напусти најпаметније, најстручније и најспособније становништво, а украјинска држава доспе на дно потпуног банкротства?

        Да ли се сада ико у Украјини замисли о томе шта ће бити са украјинском територијом када на њој закопају последњег убијеног и кад се коначно слегне прашина на њеним рушевинама?

        Ко ће обнављати њене порушене, хладне градове, разрушене путеве, заустављене електране?

        Ко ће од почетка, од нуле, да изграђује индустрију? Јер, већ сада за то у Украјини нема ни квалификованих стручњака, ни материјалних ресурса, ни новца. Треба схватити да ће обнављање разорене земље током украјинског врзиног кола коштати стотине милијарди долара директних инвестиција.

        Где ће оно што остане од Украјине узети та огромна средства? Ко ће их дати? Европа? САД?

        Надам се да не треба никоме објашњавати да је ово реторичко питање? Наравно, може се уживати у фантазијама (као што то воле да чине „упућени“ Украјинци) о огромним инвестицијама Запада, које ће се, наводно, сасути у Украјину, али је сваком разумном човеку већ сада јасно да НОВАЦ НИКО НЕЋЕ ДАТИ!

        А шта то значи за ону територију која се сада још зове „Украјина“? Па, то да је очекује судбина Црне Африке - постојање изван оквира савремене цивилизације.

        Поред тога, треба схватити да на територији која ће се ускоро наћи без економије, енергије, инфраструктуре и у ситуацији хроничног банкротства, данашњих 40 милиона људи неће моћи да битише. То значи да ће се масовни исход са украјинске територије наставити. Њу ће напустити сви који то буду могли да ураде. А они који остану живеће на рачун сеоског домаћинства, размене, крађе и пљачке.

        Једина земља која може у даљој будућности поново да освоји украјинско „Дивље поље“ јесте - Русија. Међутим, за то је потребно да сазру неопходни услови, међу којима је главни - жеља већине становништва данашње украјинске Рушевине да уђе у састав Руске Федерације као неколико федералних округа.

        Само у том случају руско руководство може себи да допусти размишљање о обнављању територија разорених „незалежношћу“,  „само-анулиране“ Украјине. Других варијанти нема. И неће их ни бити. Чак се и са сновима о аутономији мора растати. Ипак, данашње становништво Рушевине још треба да сазри до схватања ове обичне, очигледне и за њега веома значајне истине.

        Превела Ксенија Трајковић