У Новорусију ће на крају ући и Кијев, а од Украјине ће преостати - држава Галиција

ЕВО ЗАШТО ЋЕ СЕ УКРАЈИНА ДАЉЕ РАСПАДАТИ - ЕВО ШТА ЋЕ СЕ ДАЉЕ ДОГАЂАТИ

• Кад стану на ноге, задатак Доњецке и Луганске републике ће се састојати у пружању помоћи браћи по вери и духу у суседним областима Украјине, које сада трпе под влашћу неофашистичке хунте
• Може се претпоставити да ће до краја лета још два - три региона, највероватније Дњепропетровска, Харковска и Одеска област, изаћи из потчињености кијевским властима после чега ће морати да се заборави на постојање Украјине у данашњим границама
• САД сада остаје једна полуга за притисак на Русију и то нису санкције, него позиција Европе. Ако Европа промени своју позицију, онда ће читава стратегија САД претрпети неуспех, а оне саме неће моћи да реше украјинско питање
• Процеси распада украјинске државности највероватније неће дотаћи само југоисток Украјине него и њен западни део који ће, видећи да хунта губи власт у земљи, одлучити да учврсти сопствени суверенитет и да припреми све потребне услове за одвајање од Кијева
• Судбина тих региона има два наставка - или ће их прогутати Пољска, Мађарска и Румунија или ће основати неки независни регион под условним називом „Галиција“. У било којој од ових варијанти Кијев ће са централним областима ући у нову федерацију - Новорусију
• Узимајући у обзир да ће Новорусија представљати готово читаву територију данашње Украјине без њеног галицијског привеска, највероватније ће то бити независна држава са руском идејом и на чврстом руском темељу,  која ће временом постати пуноправни учесник Евроазијског савеза

Пише: Јуриј БАРАНЧИК

        РЕЗУЛТАТИ референдума одржаних у недељу у Доњецкој и Луганској области, блиски кримском референдуму (око 90% оних који су гласали - изјаснило се за независност од власти кијевске хунте), говоре да се на рушевинама украјинске државности формира нова политичка реалност - Новорусија. 

        Протекли референдуми у Доњецкој и Луганској области само потврђују чињеницу да се Украјина убрзано распада. За два месеца од ње су се отцепила већ три региона - Крим и Доњецка и Луганска област. Треба истаћи да су се одвојили региони - донатори, једни од оних који су хранили не само централну власт, него и запад те земље.

        У таквим условима, способност кијевске хунте да, на пример, гарантује ММФ-у враћање недавно одобреног кредита у износу од 17 милијарди долара чини се немогућом, посебно ако се узме у обзир да је кредит практично једнак дуговањима Украјине према Русији.

        Овде се не ради о референдумима одржаним у Доњецкој и Луганској области, него о томе да се Украјина под хунтом убрзано претвара у неодрживу државу. Апсолутно је очигледно да је пролећна „парада суверенитета“ - Крим, а сада Доњецка и Луганска област - само почетак.

        И хунта и олигарси који је подржавају нека не мисле да ће се на томе процес зауставити.На реду су - Харковска област, Дњепропетрвска, Херсонска, Одеска. Сада становништво тих области још није тако мотивисано као у регионима који су се већ отцепили, али се процеси и тамо одвијају, а после Доњецка и Луганска добиће нови полет.

        Нема сумње да ће слични процеси почети и у наведеним областима чим нова власт у Доњецкој и Луганској области реши сва неопходна организациона, политичка, кадровска, финансијска и друга питања у вези са стицањем независности: нико неће дати „Јужмаш“ и луку Одесе, који имају стратешки значај за нову руску државу (Новорусију, како сами житељи Дона и Луганска говоре).

        Хунта није у стању да војним путем реши проблем са побуњеним областима. За месец дана спровођења антитерористичке операције њене трупе нису успеле да заузму ниједан велики или средњи град у побуњеним областима земље. Десни сектор се показао само као казнена организација која није способна да осигура решавање војних задатака.

        Зато је сада иницијатива на страни снага отпора. По завршетку организационих питања њихов задатак ће се састојати у пружању помоћи браћи по вери и духу у суседним областима Украјине, које сада трпе под влашћу неофашистичке хунте.

        Може се претпоставити да ће до краја лета још два - три региона, највероватније Дњепропетровска, Харковска и Одеска област, изаћи из потчињености кијевским властима после чега ће морати да се заборави на постојање Украјине у данашњим границама, будући да ће Украјина реално постати неодржива држава.

        А овде се не ради само о томе што хунта не може војним путем да реши питање отпора Доњецка и Луганска. Она не може да га реши начелно, будући да је протекло време од 23. фебруара показало да централна власт у Кијеву нема потребне ресурсе - ни организационе, ни војне, ни политичке - никакве, да решава питања управљања својом земљом.

        Нема компетенције и способности за државно руковођење. Све за шта се ухвате кијевске власти - пропада.

        Наравно, због неуспеха операције на југоистоку неко треба да сноси одговорност. Само, то ће значити почетак нове етапе борбе унутар саме хунте, између њених кланова.

        Чини се да управо борба између кланова унутар хунте почиње да игра пресудну улогу у њеној даљој деградацији. Преношење улога Коломојског из Дњепропетровска у Одесу само потврђује овај закључак, будући да показује да се за хунту Дњепропетровск сматра изгубљеним.

        Нова политичка реалност такође говори да се украјинске трупе које се од данас налазе на територији Доњецке и Луганске области налазе на територији других држава и ако се не повуку на територију Украјине, могу да се сматрају за окупационе трупе са свим премисама које из тога произилазе.

        Нова политичка реалност, која је повезана са почетком добијања међународног правног субјективитета две украјинске области, омогућава Русији да примени раније неактивиране могућности за подршку становништва тих нових, за сада непризнатих држава.

        Нова политичка реалност ставиће де-факто низ питања и пред западним спонзорима државног преврата у Украјини: вреди ли и даље подржавати оне политичаре који су током два и по месеца своје власти већ изгубили три региона и пуном паром иду ка томе да Украјина постане неодржива држава?

        Прво, ко ће сносити одговорност, за то што је од државе, иако не богате, али стабилне,настало не зна се шта? Мада, Западу није потребно да се навикава - Ирак, Авганистан, Либија - нигде нема ни реда, ни закона, ни стаби лности, ни перспективе за цивилизован живот обичних грађана.  

        Друго, да ли је могућа замена пропалих политичара - Јацењука, Турчинова, Азарова, односно тима Ј. Тимошенко уз природно отписивање и саме „принцезе гаса“ у употребљиву политичку сировину и њихова замена групом Порошенко-Наливајченко- Коломојски-Јарош?

        Претпоставимо да је могућа замена. Само, да ли је она способна да из корена промени ситуацију у земљи која се наочиглед распада, будући да се принципи на којима и друга групација хоће да гради украјинску државу ни по чему не разликују од онога што данас показује владајућа групација? То је прво.

        Друго - они једноставно немају времена да зауставе процес распада земље. Напротив, промена садашњег клана новим само ће убрзати процесе цепања и распада државности, пошто ће следећа група кијевских владара имати још мању легитимност од данашње.

        Односно, Запад се налази пред дилемом - или ће сада признати неуспех своје украјинске авантуре и предати хунту, или ће то морати да чини касније, само са још већим губицима у погледу свог имиџа. Изгледа да САД немају намеру да признају своје грешке и наставиће да упорно бију о зид.

        Ипак, то се не може рећи за Европи која од притајене фронде прелази на јаснију и гласну јавну политичку позицију немешања у украјинску кризу.

        У ствари, САД-у сада остаје једна полуга за притисак на Русију и то нису санкције, него позиција Европе. Ако Европа промени своју позицију, онда ће читава стратегија САД претрпети неуспех, а оне саме неће моћи да реше украјинско питање.

        Према томе, то ће служити као најбољи доказ тезе да се САД претварају у регионалну силу, чија сфера деловања више није читав свет већ само његов известан део, уз то периферијски, а из централне области светске геополитике њих су почели да потискују.

        Такође је потребно истаћи да је у сличним конфликтним ситуацијама најважнији фактор време - што даље, оно све више иде против хунте и САД. Неуспех псеудо-избора за председника Украјине 25. маја још ће више компликовати постављени задатак Американаца, посебно ако Европа одбије да призна њихову легитимност.

        Ипак, искуство последњих деценија показује да САД никада нису признавале своје грешке. Нема никаквог основа за размишљање да овога пута оне неће ићи до краја. Тим боље за нас, јер ће утолико бити бучнији њихов пад са пиједестала.

        У овим условима процеси распада украјинске државности највероватније ће дотаћи не само југоисток Украјине него и њен западни део који ће, видећи да хунта губи власт у земљи, одлучити да учврсти сопствени суверенитет и да припреми све потребне услове за одвајање од Кијева.

        Судбина тих региона има два наставка - или ће их прогутати Пољска, Мађарска и Румунија или ће основати неки независни регион под условним називом „Галиција“. У било којој од ових варијанти Кијев ће са централним областима ући у нову федерацију - Новорусију.

        На тај начин повратак историјски оправданог назива Новорусија ставиће тачку не само на неодрживу државу Украјину, одломак руске и совјетске империје, него и на идеју украјинства у оном антируском облику у којем је тај пројекат постојао током више од двадесет протеклих година као званична идеологија украјинске државе.

        Будући статус новорусијске федерације - или као независне државе, или у саставу Русије - одредиће време. Узимајући у обзир да ће будућа Новорусија представљати готово читаву територију данашње Украјине без њеног галицијског привеска, највероватније ће то бити независна држава са руском идејом и на чврстом руском темељу,  која ће временом постати пуноправни учесник Евроазијског савеза. 

        Превела Ксенија Трајковић