СВЕТСКИ ЕКОНОМСКИ РАТ: Слаби ли Кина јуан у договору са Американцима?

САДАМ ХУСЕИН ЈЕ ГЛАВОМ И ДРЖАВОМ ПЛАТИО ПОКУШАЈ ОДБАЦИВАЊА ДОЛАРА УЗ ПОМОЋ ЕВРА

• Гадафи је фебруару 2009. изабран за председника Афричке уније и одмах објавио увођење јединствене валуте широм континента. Међутим, врхунац конфронтације долара и евра наступио је годину дана после те иницијативе, када је експлодирала светска финансијско-економска криза, обарајући дужничка тржишта Старог континента, повлачећи за собом Грчку, Италију, Шпанију и Португал. Европска централна банка је тада одлучила да за 18 месеци у економију ЕУ убаци 1,08 билиона евра
• Франсоа Оланд упозорава да Европска унија мора да постане права федерација – ако жели да опстане. Жак Атали тим поводом је оценио: “Председник Француске је прешао Рубикон. Италија на реду после Грчке. Уједињену Европу може сачувати само Европски монетарни фонд, који ће истиснути ММФ (који штити америчке интересе), смањујући дужнички терет земаља-дужника
• У судар долара и евра се укључила и Кина, која је 11-ог августа извела девалвацију јуана, ударивши по трговачким позицијама евра и јапанског јена. Европска централна банка и Банка Јапана прете да ће додатно ослабиги своје валуте. Није искључено да су Кинези деловали по “пријатељској препоруци” САД, са којима им је у последњих неколико месеци промет повећан за 9,3%. Вашингтону одговара економска политика Пекинга

         Пише: Саркис ЦАТУРЈАН

         ЧИМЕ је долар обезбеђен? Нафтом наравно.

         Ова прећутна алијанса започела је 1971. године, када је у Вашингтону потписан Смитсоновски споразум који је ослободио америчку валуту квазизлатног обезбеђења.

         За петама долара тада је била дојчмарка, чији је раст принудио америчког председника Ричарда Никсона да се замисли над стабилношћу своје валуте.

         Решење проблема лежало је на површини: 1973. године Америка је ушла у тактички доларски савез са Саудијском Арабијом. Вашингтон је обећао да ће одржавати безбедност краљевине, да ће је снабдевати оружјем и војним саветницима у замену за Ер-Ријадово коришћење долара у спољнотрговинском пословању. Годину дана касније, стране су потписале одговарајући споразум у коме је свако слово простудирао амерички државни секретара Хенри Кисинџер.

         Тако је рођен нафтни долар (Petrodollar), о којем је касније писао професор економије на Универзитету Џорџтаун, Ибрахим Овејс (Oweiss).

         Са историјске тачке гледишта, америчка администрација је само допунила познати Куинси споразум председника Френклина Рузвелта и саудијског монарха Абдел-Азиз ибн Сауда из 1945. године, који је давао Сједињеним Државама ексклузивно право на експлоатацију, истраживање и куповину нафте из краљевства у замену за гаранције безбедности.

         Парадокс је у томе, што се нафтни савез између Вашингтона и Ер-Ријада коначно формирао усред арапско-израелског рата октобра 1973. године, када су Арапи увели ембарго САД.

         До 1975. године, Американци су успели да убеде и остале чланице ОПЕК-а. Активности Беле куће везане су за чињеницу што су сунитске монархије у Персијском заливу флертовале са европским државама, ублажавајући или потпуно одустајући од својих ограничења на испоруке горива.

         Ако на тренутак заборавимо америчку политику према Кини, америчко-европски односи су главни фронт глобалне борбе за власт. Стручњаци и политички коментатори су навикли да на све гледају кроз категорије црног и белог, увлачећи аудиторијум у примитивну парадигму “хладног рата” где се Стари континент увек појављује у улози штићеника. Међутим, реалност је далеко од идеолошких клишеа. Реч је о конструкцији, која се састоји од много променљивих, које на себе указују због погоршања ситуације на Блиском истоку.

         Пример за то је улазак трупа САД и Велике Британије у Садамов Ирак, који је ј0ш септембра 2000. године најавио прелазак на евро у трговини нафтом.

         Да би покренули замајац рата, била им је потребна година дана (напад 11-ог септембра 2001. године).

         У новембру 2000. године Багдад је добио одобрење УН-а за трансакције у еврима - скандалозни програм “Нафта за храну” је обављена у еврима.

         Ево како је тада Радио Слободна Европа описао логику Садама Хусеина: „Ирак у трговини нафтом прелази са долара на евро како би осудио жестоку санкциону политику САД и како би принудио Брисел да оспори политику Вашингтона”.

         Багдад је девизним трансакцијама са евром изгубио много новца, али је наставио да се бори, упркос сваком економском резону.

         Интереснатно, зар не?

         Аналитичар Џефри Херд поделио је са порталом Globalpolicy.org згодно запажање, скидајући вео тајности буквално неколико дана (март 2003) пре америчке инвазије у арапску републику:„Ирак -  је поприште америчко-европског сукоба. Главни разлог за рат је скривен, али прилично је једноставан. Борба се води око валуте у којој ће се продавати нафта. Ако се Американци одлуче за инвазију на Ирак, евро ће бити замењен, што ће ојачати позицију САД у смислу доминантне економске силе у свету”.

         Кратко и јасно.

         Реч је о Европској унији која је увела јединствену валуту у јануару 1999. године.

         Чудно изгледа и понашање службеника Уједињених нација који су са лакоћом испунили захтеве Багдада два месеца касније, након што је овај запретио да ће блокирати испоруке нафте, уколико му Њујорк ускрати право да користи евро. Према званичној верзији, УН су одлучиле да не провоцирају „ирачког диктатора”, јер је његов удео био 5% светског извоза нафте. Међународни званичници су били толико “узбуђени” да су саветовали Хусеину да скине 10 центи од цене барела, како купци не би имали непријатности при замени валута.

         Економска политика Ирака је усрећила Немачку и Француску чија је нова валута одмах добила међународну циркулацију. Међутим, у марту 2003. године све се променило: Енглези и Американци су завели војну контролу над Месопотамијом, претаварајући бекство од долара у веома скуп подухват.

         Већ у фебруару 2003. године, када је партија већ била одиграна, британски Guardian искрено је писао да је од 2001. готово сав ирачки извоз нафте у оквиру УН-овог програма “Нафта за храну” извршен у еврима. За 3,3 милијарди барела нафте на посебан рачун у Њујорку је легло 26 милијарди.

         Француска банка BNP Paribas, у којој је ирачка влада отворила рачун, специјално је повећала каматне стопе на депозите у еврима, остављајући иза себе (по профиту) доларске рачуне. Брисел је осетио да може имати моћ без икакве војске.

         Када се прелиста аналитичка хроника, креирана за време војне кампање у Ираку, у очи падају следеће “ситнице”:

         - егнлеско говорно подручје је информационо очишћено, па материјале са финансијско-економским разлозима рата објављују само портали левичарске или либералне оријентације (типа Globalpolicy.org, Monetary.org и Globalresearch.ca), али не и новине. Ову тему покушавају на сваки начин да маргинализују;

         - западни медији о овом проблему почињу да пишу тек од 2009. године, када на власт у САД долазе демократе на челу са Бараком Обамом;

         - либијски лидер Моамер Гадафи, који је у фебруару 2009. (Обама је положио заклетву 20. јануара) изабран за председника Афричке уније, одмах је објавио потребу стварања јединствене валуте широм континента. При чему је као средство обезбеђења наведено злато.

         Међутим, врхунац конфронтације долара и евра наступио је годину дана после иницијативе Гадафија, када је експлодирала светска финансијско -економска криза, обарајући дужничка тржишта Старог континента, повлачећи за собом Грчку, Италију, Шпанију и Португал.

         Европска централна банка (ЕЦБ) је дуго разрађивала одговарајући маневар, одлучујући се у првом кварталу 2015. године (март) на велики програм квантитативног попуштања (путем куповине активе) до септембра 2016. године: обим откупа износи 60 милијарди евра месечно.

          За 18 месеци планирано је да се у привреду убаци 1,08 билиона евра. На реакцију противника није требало дуго чекати. Већ 18-ог марта, на отварању седишта Европске централне банке у Франкфурту, десиле су се уличне борбе у којима је повређено више од стотину полицајаца. Појавио се инвентиван слоган: “Смрт капитализму!”

         Шеф овог регулаторног тела Марио Драги изашао је у јавност са жестоком изјавом: “Ова зграда је симбол да нећемо дозволити да будемо подељени. Идеја је да наша монетарна унија опстане”.

         Европска унија има идеју како да се заштити од финансијско-економског притиска САД. Као авангарда се појављује Француска. Председник-социјалиста Франса Оланд тражи стварање владе еврозоне са самосталним буџетом у и парламентом.

         Таква ЕУ не одговара плановима Американаца, који од времена Џона Кенедија активно имплантирају на Старом континенту линије поделе.

         Економиста Жак Атали, који је својевремено урадио много да Франсоа Митеран затвори очи пред уједињењем Немачке, сматра иницијативу Оланда “тренутком истине”.

        „Шеф Француске је прешао Рубикон. Не говорећи о томе отворено, Оланд признаје да Европска унија мора да постане комплетна федерација. У противном, Унија ће бити уништена”, - написао је Атали на страницама листа L`Express.

         Он упозорава да је Италија на реду после Грчке. Према Аталију, уједињену Европа може сачувати само Европски монетарни фонд, који ће истиснути ММФ (који штити америчке интересе), смањујући дужнички терет земаља-дужника.

         Борба за власт се наставља. У сукоб се укључује и Кина, која је 11-ог августа извела девалвацију јуана, ударивши по трговачким позицијама евра и јапанског јена.

         Европска централна банка и Банка Јапана прете да ће додатно ослабиги своје валуте. Није искључено да су Кинези деловали по “пријатељској препоруци” САД, са којима им је у последњих неколико месеци промет повећан за 9,3%.

         Вашингтону одговара економска политика Пекинга - долар јача, повећава се извоз из Кине. Према томе, финансијски рат се наставља. А у њему царује политика.

         Превео: Срђан Ђорђевић