САД обориле СССР захваљујући Чамерици, Кери дојурио у Сочи због - Чарусије

НИЈЕ ЛАВРОВ ТЕК ТАКО ПРЕГОВОРЕ СА АМЕРИЧКИМ ДРЖАВНИМ СЕКРЕТАРОМ НАЗВАО „ЧУДЕСНИМ“

Џон Кери са Владимиром Путином у Сочију

• После 9. маја 2015. постало је, међутим, јасно да никакве капитулације Русије неће бити. А ако неко и буде ишао у Каносу - да то неће бити Путин
• Обратимо пажњу на неке нетривијалне, али зато симболичке стране Керијеве посете Сочију: Сергеј Лавров је свог госта довезао до споменика палима у Великом Отаџбинском рату аутомобилом „Победа“. Након тога су се Лавров и Кери упутили ка месту својих преговора - у хотел „Родина“
• Главно је ипак било: 9. мај је показао целом свету да је руско-кинески савез, који су либерални експерти и новинари дуго проглашавали за немогућ, већ постао реалност. Штавише, да легендарни „троугао Примакова“ - Москва-Њу Делхи-Пекинг - може постати реалан, упркос свим тешкоћама и неравнинама у односима између два азијска гиганта
• Ако је Бела кућа могла да у фебруару са Москвом нека питања разматра са позиција силе - преговори у Сочију су очито протекли у сасвим другој интонацији. Није их Сергеј Лавров тек тако назвао „чудесним“, а Financial Times, познат по својим уравнотеженим проценама, објавио дипломатском победом Москве још док су трајали
• Кисинџер и Никсон су формирали савез Америке са Кином који је добио незванични назив „Чамерика“. Управо тада је постало јасно ко ће победити у хладном рату. Резултат је био: распад Совјетског Савеза, претварање САД у једину светску супер силу, са глобалним тријумфом либералне демократије
• Кери је дојурио у Сочи јер је у Вашингтону схваћено колико може постати опасна алијанса Русије и Кине - Чарусија
• Вашингтон је зато спреман да у конфронтацији „одузме гас”, тим пре што она није довела до слабљења Русије већ - до промене њеног спољнополитичког курса

Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ    

 

        ДРЖАВНИ секретар САД допутовао је у Сочи да би се срео са Владимиром Путином.

        У нормалним условима, то би био догађај који не би излазио изван оквира дипломатског протокола, а у данашњој ситуацији личи безмало на „пробијање звучног зида“.

        Јер, односи Русије и САД пролазе кроз свој „леднички период“, а њихово партнерство - колико год да је било тешко а понекад и болно - уступило је место конфронтацији, да не употребим неку јачу реч.

        Русија у САД види опасног геополитичког противника који поред наших граница делује безмало потпуно отворено. Вашингтон оптужује Москву за империјализам и кршење свих могућих и немогућих договора, за кршење људских права и томе слично.

        Не одлучивши се на отворени оружани сукоб, САД предузимају кораке без преседана да би обезбедиле дипломатску, политичку и моралну изолацију Русије. („Наше могућности за формирање јавног мњења омогућиле су да одмах изолујемо Русију“ - изјавио је Барак Обама још пре годину дана.)

        Било би недоследно прво сатеривати Москву у гето, а затим у тај гето слати свог државног секретара. Зато није дошло до безмало најављене посете Керија Русији у фебруару, иако је иницијатива и тада била на страни Американаца. Само неколико дана уочи те посете, САД су на време „раскринкале“ још једну руску „шпијунску“ мрежу: прорадила је технологија испробана још у време „ресетовања односа“ под Дмитријем Медведевом. Али, „шпијуни“ су одиграли само помоћну улогу: главна сметња, као што се може претпоставити, била су размимоилажења у „вашингтонском Це-Ка“: нека његова „одељења“ устала су против обнове дијалога са Москвом, а друга су високомерно очекивала нашу капитулацију и нашу Каносу.

        После 9. маја 2015. постало је, међутим, јасно да никакве капитулације Русије неће бити. А ако неко и буде ишао у Каносу - да то неће бити Путин.

        Обратимо пажњу на неке нетривијалне, али зато симболичке стране Керијеве посете.

Кери са Лавровом код споменика погинулима у Великом Отаџбинском рату

        Почела је посетом државног секретара САД меморијалном комплексу у Сочију где је Кери заједно са Сергејом Лавровом положио венце на споменик погинулим за време Великом Отаџбинског рата.

        Руски министар иностраних послова довезао се до тог споменика за воланом аутомобила „Победа“. Након тога су се Лавров и Кери упутили ка месту својих преговора - у хотел „Родина“.

        Керију нису дали да ни за минут заборави у које време је допутовао у Русију. Јер, непрекидно су га водили по коридору асоцијација повезаних са 70-годишњицом наше Победе - догађајем који су се САД трудиле да игноришу онолико колико им је то омогућавала међународна политичка коректност (подсећам, Обама је упутио честитке „народу Русије“ преко свог саветника за Русију Селест Воландер - на пријему који је организовала амбасада РФ у Вашингтону).

        Игнорисањем свечаности у Москви, САД се нису показале у баш најбољем светлу (такође су још једном тиме подвукле инфатилну увредљивост Барака Обаме), али им то у условима глобалног либералног консезуса у светским медијима није било тако страшно: јер, оно чега нема у новинама (на интернету и телевизији) - то и не постоји. Много горе је (за Вашингтон, наравно), што су широко преношене у целом свету празничне манифестације из Москве показале крајњу једностраност фамозне „изолације Русије“.

        Испоставило се, наиме, да је Русију „изоловао“ само онај сегмент света који контролишу англосакси. Да ни Европска унија није могла да одржи јединствену позицију према страшном „империјалистичком агресору“.

        Чак је и Ангела Меркел долетела 10. маја у Москву председнику Русије и изговорила доста тачних речи о улози совјетског народа у разбијању нацистичке Немачке.  

        Главно је ипак било: 9. мај је показао целом свету да је руско-кинески савез, који су либерални експерти и новинари дуго проглашавали за немогућ, већ постао реалност. Штавише, да легендарни „троугао Примакова“ - Москва-Њу Делхи-Пекинг - сасвим може постати такође реалан, упркос свим тешкоћама и неравнинама у односима између два азијска гиганта.

        Ово значи да однос снага у свету формиран последњих деценија - у коме је Русија играла другоразредну улогу (сетите се чикице Мекејна са његовом „бензинском пумпом која се продаје за државу“) - пред нашим очима уступа место сасвим другој конструкцији.

        Конструкцији у којој Русија - без обзира на своју релативну економску и апсолутну демографску слабост у поређењу са Кином и Индијом - постаје осовина нове геополитичке реалности, истински Хартленд.

        Хартленд, односно Срце Земље, по геополитичкој теорији Хелфорда Макиндера је центар Евроазије окружен периферијом: Европом, Блиским Истоком и Индокином.

        Претходни покушај трансформације Русије (у време када је она била СССР) у Хартленд - завршио се неуспехом крајем 60-их и почетком 70-их година јер је при том покушају у борби унутар апарата био уништен онај део совјетске елите који је хтео помирење са Кином (група Шељепина и Семичастног), а још се - захваљујући дипломатији Кисинџера и Никсона која се издигла изнад свих идеолошких баријера - формирао савез Америке са Кином који је добио незванични назив „Чамерика“. Управо тада је постало јасно ко ће победити на крају хладног рата - упркос свим локалним неуспесима попут пораза САД у Вијетнаму.

        Резултат је био: распад Совјетског Савеза, претварање САД у једину светску супер силу, са глобалним тријумфом либералне демократије.

        Схватајући колико може постати опасна за ту конструкцију алијанса Русије и Кине - политичке елите САД ипак нису до краја веровале да је она могућа. Исувише су биле јаке позиције елита у Москви и Пекингу оријентисаних на Вашингтон.

Кери позира са посетиоцима меморијала

        Сада се ситуација изменила, а Сједињене Државе за то морају да криве само себе. Стратегија „пацифичког обуздавања“ Кине, коју је реализовала Хилари Клинтон док је била државни секретар (а биће и вероватни нови председник САД), урушила је великим трудом постављену конструкцију Чамерике. А непријатељска позиција према Русији коју је заузела Бела кућа - преврат у Кијеву и антируске санкције - знатно су ослабиле потенцијал проамеричке елите у Русији која се противила окретању земље на Исток.

        Као и раније, за Обамину адмнистрацију је без Русије је немогуће (или веома, веома тешко) радити на многим приоритетним правцима. На пример, поводом иранског ребуса - у изолацији је Вашингтон. Његов најближи савезник - Израел - отворено подржава републикански Конгрес у инат „Бараку Хусеину“, како у Обећаној Земљи називају америчког председника.

        А краљеви Саудијске Арабије и Бахреина дозволили су себи ових дана дрски демарш, одбивши Обамин позив да дођу на америчко-арапски самит у Кемп Дејвиду.

        Важна је за Вашингтон и сарадња са Москвом у Сирији где исламистичка коалиција Џебхат ан-Нусра заузима све нове и нове градове, не обраћајући пажњу н ударе са америчких носача авиона. Уосталом, САД не желе да преузимају само на себе потрагу за мирним решењем у Јемену где је - без обзира на сва омањивања у постсовјетском периоду - утицај Москве као и раније јак.

        Само, ако је Бела кућа та питања могла да у фебруару са Москвом разматра са позиција силе - преговори у Сочију су очито протекли у сасвим другој интонацији. Није их Сергеј Лавров тек тако назвао „чудесним“, а Financial Times, познат по својим уравнотеженим проценама, објавио их „дипломатском победом Москве још док су трајали.

        Појединост преговора се не знају и тешко да ће се сазнати у скорије време, али се и по Керијевим крање „округлим“ одговорима на питања на брифингу одржаном 12. маја увече - може закључити да Американци одступају са раније заузетих непомирљивих позиција

        Одговарајући на питање једног руског новинара о обећању Петра Порошенка да ће Украјина „ослободити Доњецки аеродром“, Кери је упозорио Кијев да се чува било каквих операција са употребом силе. Зато што ће се тада споразуми из Минска наћи у озбиљној опасности. Додао је да ће САД  у том случају бити „веома забринуте због могућих последица таквих дејстава“.    

        Наивно би било мислити да Порошенко себи може дозволити било какве самосталне потезе који нису усаглашени са вашингтонским менторима. Зато је прави смисао Керијевих речи у томе да покаже да је Вашингтон спреман да у конфронтацији „одузме гас”, тим пре што није довела до слабљења Русије већ до промене њеног спољнополитичког курса.

        Друго је питање: да ли је то повољно за Русију.

        Све зависи од тога под којим условима ћемо се договарати са Американцима о нормализацији односа.

        Ако од нас буду тражили превише - на пример, да оставимо на цедилу сиријског лидера Башара Асада (алузија на то се осетила у Керијевим речима о „политичкој транзицији власти“ у Сирији) - у том случају је боље не договоарати се уопште.

        Долазак државног секретара САД на црноморску обалу није ништа више од геста мирења.

        Тај гест је изнуђен, није плод добре воље Вашингтона већ промењених геополитичких околности.

        Посебно је питање: колико су центри политичке моћи унутар политичких елита САД спремни да без остатка прихвате измењену реалност.

        Тепко да ће, рецимо, неоконзервативци пристати на нова правила игре, а неки сматрају да управо они стоје иза ескалације украјинског конфликта.

        Међутим, нови однос снага умногоме избија тло испод ногу неоконзервативаца и јача позиције „реалиста“ и присталица „рокфелеровског републиканизма“. А то, опет, даје наду да ће бити распетљани многи замршени међународни чворови, укључујући и украјински.