Са Трампом би победиле „стара добра Америка” и реганомика

КОЛИКЕ СУ ШАНСЕ ДА ПРЕДСЕДНИК САД ПОСТАНЕ ПРЕДСТАВНИК 1 ОДСТО БОГАТЕ АМЕРИКЕ?

Доналд Трамп

• Ако се ствари заиста буду развијале тако да се у борби за Белу кућу „потуку” Доналд Трамп и Хилари Клинтон, онда ће то бити сукоб између старе Америке, какву ми волимо, и нове Америке која се озбиљно трансформише
• Трампова Америка је – земља самопоуздања, слободе, лудог и помало баналног богатства, земља каубоја и слободе речи. Америка Клинтонове је – светски „феминистички калифат” који користи компликоване шеме прерасподеле богатства ослањајући се на идеје мулти-расне и поли-сексуалне политичке коректности, земља репа и транс-полова
• Економски програм овог милијардера строго је у супротности са програмом левичара: он предлаже пореску реформу која ће смањити горњу стопу пореза са 39,5% на 25% за богате, а сиромашнима који зарађују до 25.000 долара, обећава потпуно укидање пореза. Трамп такође предлаже смањивање корпоративног пореза са 35 на 15%. У ствари, Трамп покушава да оживи „реганомику” из 1980-их
• „Гласајући срцем” рекло би се да Трамп мора бити изабран. Ипак, већина Американаца може се определити за повећање зарада, за смањење оптерећења, за кредите у образовању, за јефтино здравствено осигурање и слично што ће пре обећати демократе
• Избор између 99% и 1% може се показати да није у корист ових других, а ако је то тако, биће нам суђено да се суочимо лицем у лице са „либералним светим ратом” против Русије, који ће предводити Хилари Клинтон

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

У РУСИЈИ се под одређеним углом гледа на изборну кампању у САД. Ми одмеравамо: ко ће од кандидата бити највише благонаклон према Русији и са најмање агресије и ревности покушавати да утакне у наше чиреве и огреботине расад демократије и толеранције.

Због тога је засад неоспорни љубимац наше публике – милијардер Доналд Трамп, који је за неколико месеци остварио еволуцију од ексцентричног нетипичног кандидата до политичког „тешкаша”, чија је номинација од стране Републиканске партије сасвим могућа.       

Трамп је прави шоумен, политички крајње нетолерантан, одликује се ретком разборитошћу у спољнополитичким изјавама којима привлачи симпатије старих републиканаца, спреман је да сарађује са Владимиром Путином и сматра да се не треба свађати због Украјине, поздравља операцију Русије у Сирији, не пожурује да оптужује Русију због обореног Boeingа, сматра да би без Обаминог „арапског пролећа” на Блиском Истоку било много мирније.

          „Ето, такав председник је за нас!” – узвикујемо ми у заносу заборављајући да Американци неће бирати председника за нас, чак ни за свет, него за себе, а ту положај Трампа није тако неоспорив.

          Америка је подељена, отприлике 50:50, али не по питањима геј-бракова, легализације оружја, политичке толеранције, утолико пре, не у погледу Русије и Украјине.

          Питање је у избору ове или оне економске филозофије. 

          Са почетком рецесије 2008. грађани САД су схватили да многи од њих живе у сиромаштву, а сем тога - без икаквог изгледа на побољшање ситуације.

          Просечан приход мушкараца, рачунајући инфлацију, стабилан је већ 45 година, не повећава се, чак се мало смањује и износи 32.968 долара годишње. Бонове за храну користи 46 милиона Американаца, наравно, то нису купони као у окупацији, већ федерални програм помоћи чији су главни примаоци деца из непотпуних породица.

          У Русији, у којој је излишно сањати о „просечном приходу” од 170 хиљада рубаља месечно, сви ти проблеми се могу учинити смешним, мада су многи пре пада рубље зарађивали 85.000.

          Иначе, приход породице која живи од минималне зараде једног храниоца (око 16.640 долара годишње), а који је израчунао добитних Нобелове награде Џозеф Штиглиц у својој књизи „Цена неједнакости”, и нас води у малодушност.

          Десничарски амерички политичари, као на пример, Мит Ромни, који је изгубио у кампањи са Обамом 2012., не опомиње без разлога сиромашне да треба да се радују због саме чињенице да живе у најбогатијој земљи света, САД-у, а не у Африци.

          Ипак, „амерички сан” не функционише.

          Код многих је нестала нада да ће они лично, или макар њихова деца почети да живе боље.

          Економска статистика бележи повећавање разлика између богатих и сиромашних: у рукама 1% наследних капиталиста и топ-менаџера који сами себи исплаћују зараде, концентрисана је половина националног дохотка. Тај проблем 1% хипер-богатих, или, како кажу економисти, „горње границе класификације”, био је главни проблем покрета OccupyWallStreet, који је 2011-2012 изазвао општу пажњу.

          Демонстранти су писали на плакатима „Ми смо 99%” и захтевали поделу богатства Вол-стрита,  али их је полиција на крају растерала.

          Тема велике прерасподеле богатства путем опорезивања постаје централна тема у реторици америчких левичара, а таквих је све више. Идеолог покрета био је поменути Џозеф Штиглиц. Научну основу покрета поткрепио је „млади Маркс” – Француз, Томас Пикети, у раду „Капитал у XXI веку”.

          Пикети је прилично убедљиво показао да привремено смањивање економске неједнакости у капиталистичким земљама није било повезано са технологијама нити са успесима тржишног капитализма, него са катастрофама прве половине XX века. Као последица тога, нестала је стара класа рентијера, смањен притисак приватног капитала на тржиште и настала флуктуација у којој је већина прихода распоређивана према способности и раду, а не према наслеђу и ренти.

          Ипак, тај златни период се завршио: данас је и у Европи капитал поново достигао високу концентрацију, а у САД ниво концентрације у рукама финансијске олигархије, незнатне по размерама, прелази ниво Европе на почетку XX века.

          И Штиглиц и Пикети предлажу прерасподелу националних богатстава развијених земаља помоћу веома високих налога за „горњу класификацију”, а у круговима левичара њихове идеје изазивају велико интересовање. За Пикетијев програм заинтересовани су и британски лабуристи. Штиглиц, који је био повезан са администрацијом Била Клинтона, несумњиво ће имати пролаз и у време његове жене.

          У том контексту Трамп се појављује управо као мрска личност, образац оваплоћења оног истог омрзнутог 1%, наследни богаташ који је постао хипер-богаташ, човек који води вишегодишњи рат са  списком Forbes-а, и не бори се за смањење, него за повећање процене сопствене имовине.

          Трамп буквално гура у лице читаве нације своја богатства и своје бизнис-таленте невероватно преувеличавајући и једно и друго. Може се рећи да је он образац „пацијента” за анализу неједнакости по моделу Пикетија и Штиглица.

          Сем тога, у свему томе постоје елементи блефа. Трамп – није човек са Вол-стрита, нити представник финансијске олигархије. Он је генијалан PR и девелопер, чије активе и приходи у највећој мери припадају банкарима и тешко да ће он ићи против њих.

          Економски програм овог милијардера строго је у супротности са програмом левичара: он предлаже пореску реформу која ће смањити горњу стопу пореза са 39,5% на 25% за богате, а сиромашнима који зарађују до 25.000 долара, обећава потпуно укидање пореза. Трамп такође предлаже смањивање корпоративног пореза са 35 на 15%.

          У ствари, Трамп покушава да оживи „реганомику” из 1980-их, државу широких могућности за богате и за оне који нису спремни да седе на једном месту већ да „трчкарају”. При том, он једним широким гестом „купује” гласове, укључујући и гласове сиромашних на које он, за разлику од системских републиканаца може да рачуна.

          Није тешко израчунати да ће се при таквом сценарију највећи терет обрушити на средњу класу која ће, иако подривана кризом и имовинском диференцијацијом,морати за све да плати.

          То је класичан не-либерални десничарски популизам који је у хармонији са спољнополитичким прилично изолационистичким програмом Трампа и са његовим економским национализмом и антиглобализмом.

          Трамп оштро иступа против америчких споразума о слободној трговини на Тихом Океану и са Европом, испољава агресивност у односу на Кину сматрајући да је управо она украла од Америке радна места. На крају, он је веома антимигранстки настројен. Он је спреман да на граници са Мексиком изгради зид „мало нижи од Великог Кинеског” и да иза њега пошаље све мексиканске мигранте, самим тим смањујући број прималаца удела у америчком колачу.

          Као човек, мени је Трамп веома симпатичан и много тога у његовом програму изгледа привлачно. Али, настаје питање: ако су Штиглиц и Пикети у праву и основе америчког сна нагриза управо концентрација богатстава у рукама апсолутне мањине, за коју Трамп обећава да ће је само убрзати. Коначно, „реганомика” се базирала на ресурсима довољно јаког и егалитарног друштва које је у Америци створено после Франклина Рузвелта, а „трампономика” ће добити темељ који је све слабији и може да се уруши.

          Ако се ствари заиста буду развијале тако да се у борби за Белу кућу „потуку” Доналд Трамп и Хилари Клинтон, онда ће то бити сукоб између старе Америке, какву ми волимо, и нове Америке која се озбиљно трансформише. Трампова Америка је – земља слободе, самопоуздања, лудог и помало баналног богатства, земља каубоја и слободе речи. Америка Х. Клинтон је – светски „феминистички калифат” који користи компликоване шеме прерасподеле богатства ослањајући се на идеје мултирасне и поли-сексуалне политичке коректности, земља репа и транс-полова.

          „Гласајући срцем” рекло би се да Трамп мора бити изабран. Наравно, његово кандидовање је у интересу Русије, али ми не можемо да утичемо на избор грађана САД. Ипак, већина Американаца може се определити за повећање зарада, за смањење оптерећења, за кредите у образовању, за јефтино здравствено осигурање и слично што ће пре обећати демократе.

          Избор између 99% и 1% може се показати да није у корист ових других, а ако је то тако, биће нам суђено да се суочимо лицем у лице са „либералним светим ратом” против наше земље, који ће предводити Хилари Клинтон.

          Превела

          Ксенија Трајковић