Песница наследника српског Отпора држи нити свих обојених револуција у свету

Први канал руске државне телевизије о настанку и ширењу обојених револуција по свету

* Данас се у песници Канваса, наследнику српског Отпора, обједињују све нити које повезују професионалне револуционаре из читавог света

* Како признаје шеф Канваса Срђа Поповић, овај центар је обучавао будуће револуционаре из 37 земаља, а његови стручњаци су радили на Малдивима и у Либану, у Тунису и у Египту. Стиснута песница, коју је Канвас добио у наслеђе, виђена је у Венецуели и Киргизији. Поред успеха у Египту, који је Поповић ових дана славио у Вашингтону, Канвас за своје најуспешније акције сматра Тбилиси и Кијев

* Данијел Сервер: Онима који у Вашингтону доносе одлуке служи на част што су постепено схватили да је Отпор био добра идеја

* Контраобавештајац, пензионисани пуковник америчке војске Роберт ХЕЛВИ: Ненасилне револуције су такође вид борбених дејстава и на њих тако треба и гледати. Уколико одлучите да кренете у ненасилну борбу, у њој користите исте војне принципе

*Дмитро ПОТЕХИН, стручњак кијевског Центра за спољну политику: «Револуција – то је празник. То је дух Џина Шарпа. Наранџасти покрет у Украјини, револуција ружа у Грузији, тулипанска револуција у Киргизији, револуција различка у Белорусији, колико је то различитих симбола и концепција, а у суштини – само једна, чији је спонзор САД

* Јевгениј БАРАНОВ: Нашим британским колегама, које су снимале инструктора за ненасилни отпор у Кијеву, Дмитро је испричао да је још 2004. године - у време демонстрација на централном тргу Мајдану у Кијеву - његов буџет износио милион долара. Он је у протеклом периоду изградио озбиљну каријеру – од украјинског активисте, постао је инструктор одговоран за источни правац, Белорусију на пример

* ПОТЕХИН: Вероватно да ће тамо бити исто као и у Египту. У почетку мале земље као што су Египат, Белорусија и Украјина, а затим је могуће да ћемо говорити о Русији

Петар Толстој

          ВОДИТЕЉ Петар ТОЛСТОЈ: Поново се враћамо у Русију, теми митинга који су одржани после избора. Људима који искрено не прихватају све оно што баца сенку на живот данашње Русије -  корупцију, неспретна дејства чиновника, кршења закона на бирачким местима - јер сви ти грађани који излазе да изразе свој протест на улицама у оквиру закона, желе да их власти чују. И веома болно примају све разговоре да све може да буде бременито проблемима не само и не толико за власт, већ и за земљу у целини.

          Сви они који се не слажу са властима и иду на митинге, треба макар да знају да њихови гласови могу бити на безобразан начин искоришћени против њихових интереса. Тако је било у неколико, нама суседних земаља и у Северној Африци. Ништа не смета да се разрађена методологија примени и против наше земље, да би се искључила као конкурент у глобалном свету.

          Мој колега Јевгениј БАРАНОВ је детаљно истраживао методологију и технологију савремене револуционарне борбе у разним земљама.

(на шпици пише: Системски вирус)

          БАРАНОВ (стоји испред бивше Савезне скупштине у Београду): Пре 11 година, 5. октобра 2000. године, овде у пламену запаљеног српског парламента ковало се нешто што је временом постало нешто што је вероватно једини признати међународни бренд нове Србије. Такозване нове технологије ненасилног обарања власти. Одавде, из самог центра Београда током година оне ће се резлити по читавом свету - од Њујорка до Малезије, од Блиског Истока до Кавказа.

          БАРАНОВ: Београд, октобар 2000. године. Стиснута бела песница у кругу на црној позадини задаје свој први разоран ударац режиму. Због масовног и неочекивано добро организованог народног незадовољства, југословенски лидер Слободан Милошевић је натеран да сиђе с власти. Проћи ће године пре него што ће амблем српске студентске организације «Отпор», који је разједињену југословенску опозицију довео до победе, постати бренд.

          Бранимир НИКОЛИЋ Бранчи: «Ја не тражим оправдање, све што сам рекао је истина. Спреман сам да идем у затвор и да будем политички затвореник».

          БАРАНОВ: Бранимир Николић Бранчи – активиста покрета «Отпор» из српске Војводине борио се до краја. Десет година након победе српске револуције издала га је снага. Обесио се у пролеће прошле године оставивши својој пријатељици и адвокату опроштајно писмо, свој политички тестамент.

          Олга РАДИЧЕВИЋ, адвокат: «Бранимир је био револуционарни романтичар. Мислим да је, на крају, то што је себи урадио било последњи начин да људима скрене пажњу на то како су плодови њихове победе употребљени».

Вашингтон, децембар 2011. године.

          Срђа ПОПОВИЋ: «Сведоци смо феномена који се сада шири по читавом свету. Високо оцењујем почаст која ми је указана и сматрам да сте на тај начин показали своју сагласност са тим како највероватније треба да изгледа свет и са тим како он треба да функционише».

          БАРАНОВ:  Далеке 1998. године, Срђа Поповић студент Београдског универзитета, био је један од оснивача српског покрета Отпор. Почетком децембра ове године, утицајни амерички часопис «Форин Полиси» из Вашингтона ставља господина Поповића на списак 100 најутицајнијих мислилаца у свету. Повод – успех такозваног Арапског пролећа.

          ПОПОВИЋ, суоснивач Центра примењених ненасилних акција и стратегија: «Ненасилна револуција обухвата огромну масу људи и представља одраз унутрашње политике једне земље. Уколико би за њен почетак заиста било потребно тако мало – велика сума новца и неколико консултаната из иностраства, онда би свет постао слободнији овог момента. Нажалост, ствари су компликованије».

          БАРАНОВ: «Овај најутицајнији амерички часопис је издање Савета за међународне односе. «Форин Полиси» је 1970. године основао тадашњи директор Савета, Семјуел Хантингтон, који је својевремено предводио Одељење за планирање при Савету за националну безбедност САД. Такође је био и потпредседник САД. Саборац Збигњева Бжежинског, аутор књиге «Сукоб цивилизација», човек који је у последњих 20 године имао огромни утицај на спољну политику Сједињених Држава».

          БАРАНОВ: Млади српски мислилац, Срђа Поповић, нашао се овде у «Форин Полисију» у не баш тако лошем друштву. Осим њега, међу 100 истакнутих умова човечанства, према овом листу, налазе се: брачни пар Клинтон, Обама, Саркози, Кондолиза Рајс. Међутим, привукла су нам пажњу три презимена: сам Поповић, Џин Шарп и Алексеј Наваљни.

          Осамдесеттрогодишњи Џин Шарп, аутор књиге «Од диктатуре ка демократији» која је издата давне 1993. године у САД. Његово дело, у коме је обрађено 180 метода такозваног ненасилног свргавања власти, преведено је на десетине језика и постаје практични приручник.

          Џин ШАРП, аутор књиге «Од диктатуре до демократије»: «Овде се све заснива на базичним људским својствима и особинама, на смелости и чврстини. То јест, људи се залажу за нешто и инсистирају на својим ставовима. Они то раде у политичкој сфери, у томе је суштина. Међутим, детаљи су сложенији».

          БАРАНОВ: Наравно да су детаљи сложенији. Непосредно пре револуције 2000. године, југословенске власти су оптужиле студентски опозициони покрет Отпор да се њихове активности финансирају од стране САД и да имају америчке инструкторе. У то време, за ову тврдњу се сматрало да је пропаганда и покушај да се подрије ауторитет покрета младих револуционара.

          Данијел СЕРВЕР, директор програма «Балканска иницијатива» Института за мир САД: «У почетку је Отпор бринуо нека званична лица у САД која нису била уверена да ли они желе да подржавају студентске протесте чији је симбол била стиснута песница. Мислим да је то у почетној фази било мало превише за владу САД. Онима који у Вашингтону доносе одлуке служи на част што су постепено схватили да је Отпор био добра идеја».

          БАРАНОВ: Пензионисани пуковник америчке војске, контраобавештајац Роберт Хелви, одмах након окончања НАТО бомбардовања Југославије, долази у суседну Мађарску како би Србе подучавао добрим идејама.

          Роберт ХЕЛВИ: «То је један вид борбених дејстава и на њега тако треба и гледати. Уколико одлучите да кренете у ненасилну борбу, у њој користите исте војне принципе. Ту имам у виду циљ и масе које морате окупити у пресудном тренутку».

          БАРАНОВ: Интервју Роберта Хелвија је саставни део пропагандног филма о активностима покрета Отпор, «Свргавање диктатора», који су снимили Американци. Филм је преведен на многе језике, укључујући и руски, и представља наставни приручник за устанике почетнике. Већ 2003. године више није било разлога за скривање ко је у ствари стајао иза групе младих српских «ентузијаста». Већина присталица је напустила организацију, чедо скромног старца из Бостона, Џина Шарпа.

          Вилијем ЕНГДАЛ, политиколог: «Ненасиље је врста оружја – то је концепт који је разрадио и увео Шарп, сарадник Института `Алберт Ајнштајн`. Јасно је зашто у свим тим «мирним револуцијама» у Србији, Грузији и сличним земљама, не влада баш мирољубива гандијевска атмосфера какву би желели да представе».

          БАРАНОВ: Вилијем Енгдал – познати амерички публициста и политолог који живи у Немачкој, стручњак је за невладине организације.

          ЕНГДАЛ: «Пуковник Роберт Хелви, сарадник Шарпа, један од организатора преврата на Мјанмару, функционер је Института `Ајнштајн`. Он се вежбао још у Пекингу, на тргу Тјенамен. Интересантно је да су готово све земље у  којима је примећена активност Шарпа, Хелвија и њиховог института - уствари земље у којима су САД заинтересоване за смену режима.

          «Канвас» -- центар за практичну примену ненасилних акција и стратегија, тако се данас назива оно што је остало од српског Отпора. Његово седиште се налази у Гандијевој улици бр. 76а у Београду. Како признаје шеф Канваса Срђа Поповић, овај центар је обучавао будуће револуционаре из 37 земаља, а његови стручњаци су радили на Малдивима и у Либану, у Тунису и у Египту. Стиснута песница, коју је Канвас добио у наслеђе, виђена је у Венецуели и Киргизији. Поред успеха у Египту, који је Поповић ових дана славио у Вашингтону, Канвас за своје најуспешније акције сматра Тбилиси и Кијев.

          Дмитро ПОТЕХИН, стручњак кијевског Центра за спољну политику: «Било је много примера, начина драматизације догађаја, као и онога што људе на улицама забавља. Револуција – то је празник. То је дух Џина Шарпа. Свака активност треба да буде брендирана и да има свој смисао: наранџасти покрет у Украјини, револуција ружа у Грузији, тулипанска револуција у Киргизији, револуција различка у Белорусији, колико је то различитих симбола и концепција, а у суштини – само једна, чији је спонзор САД».

          БАРАНОВ: Нашим британским колегама, које су снимале инструктора за ненасилни отпор у Кијеву, Дмитро је испричао да је још 2004. године - у време демонстрација на централном тргу Мајдану у Кијеву - његов буџет износио милион долара. Он је у протеклом периоду изградио озбиљну каријеру – од украјинског активисте, постао је инструктор одговоран за источни правац, Белорусију на пример.

          ПОТЕХИН: «Вероватно да ће тамо бити исто као и у Египту. У почетку мале земље као што су Египат, Белорусија и Украјина, а затим је могуће да ћемо говорити о Русији».

          БАРАНОВ: Показавши своју ефикасност, технологија ненасилне револуције корача светом крупним корацима. Ево познате песнице на плакатима покрета «6. април» на тргу Тахрир у Каиру. Сећате се познатог напада јахача на камилама који насрће на масу протестаната у Каиру. Ово је, у том тренутку, представљено као агонија Мубараковог режима који је дивље бедуине нахушкао против мирних демонстраната. У суштини, то је била испланирана ненасилна акција како би се изазвао хаос и први сукоби са полицијом.

          Мохамед АДИЛ, активиста покрета «6. април»: «Отпор је радио у предграђима Каира и њихов посао је био да нас обучавају уметности мирног супротстављања. Нас су учили да полицајце не сматрамо непријатељима, већ да их покушамо придобити на своју страну. Ми смо морали да заинтересујемо људе за идеју ненасилне борбе».  

          БАРАНОВ: Тамо где постоји власт, увек постоји незадовољство влашћу. Увек постоји неки ниво народног незадовољства. То је незадовољство којим се може умешно управљати, инсистира Дејвид Ајк, британски политиколог, који је дао себи у задатак да покуша да одврати од сувишне наивности оне који иду на тргове. Ајк који се управо вратио из САД, говорио је људима који су окупирали Волстрит.

          Дејвид АЈК: «Класична илустрација је Грузија. Тамо је био Џорџ Сорош који је повезан са кућом Ротшилд, милијардер који је основао неколико фондова као што су: «Отворено друштво», «Међународна кризна група» - усавршавају се на таквим «народним» револуцијама. Тако је на власт дошао Сакашвили, који је образовање стекао у САД». Он наводи и пример Египта: «Када су у Каиру почеле демонстрације, ал Барадеја, који је некада био на челу МААЕ, изненада захвата револуционарна грозница, долеће из Европе, и већ је на телевизијским екранима, он је већ револуционарни лидер! Тај исти Барадеј је донедавно био у саставу те исте «кризне групе» као и Сорош, Збигњев Бжежински и други, и сви специјализовали за манипулације «народним револуцијама».

          Технологије ненасилне борбе су протеклих година разрађене до најситнијих детаља – методологије управљања масом и ангажовање активиста, клишеи слогана и анегдота, коришћење социјалних мрежа на Интернету, тактика рада са полицијом и средствима јавног информисања, мобилизационе шеме. Направљена је и специјална компјутерска игра, где за власт игра компјутер, а од играча се тражи да - ослањајући се на богату комбинацију опција - изврше ненасилни преврат.

          Данас се у песници Канвас, некада симболу младих романтичара југословенске револуције, обједињују све нити које повезују професионалне револуционаре из читавог света.

          ПОПОВИЋ: «Не ради се о револуцији као таквој, већ о мобилизацији људи. Да ли уопште треба говорити о томе да су за то првостепени такви фактори као што је неправда или корупција, међутим, основе остају константа за сва времена: треба имати визију сутрашњег дана, јединство, умеће планирања и подржавања ненасилне дисциплине».

          БАРАНОВ: Откако им је револуција постала професија, а револуционери се ујединили у мрежне корпорације, људи који иду на тргове од Мајдана до Тахрира да бране своја знања, треба да размисле како ће они сами да изгледају на монитору компјутера неког наредног кризног менаџера који у том моменту гради своју каријеру.

          БАРАНОВ: У српском граду Суботица, који се спрема за Божић, на столу адвоката Олге Радичевић налази се последње писмо њеног друга који се обесио. Бивши активиста покрета Отпор, који је остао веран идејама револуције, апелује да његов чин не сматрају плодом душевног растројства. Написао је да се `свих 10 година после свргавања Милошевића борио са корумпираним новим демократским властима и дошао до закључка да је са њима обрачун могућ само новом револуцијом`.

          Међутим, револуцију не праве усамљени појединци. На крају писма изразио је жељу да остане једина жртва сопственог ненасилог отпора.

Аутор: Јевгениј Баранов

Превео: Горан Шимпрага

Линк репортаже: http://www.1tv.ru/news/world/194164

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари