Од два зла која прете човечанству - нови Нерон нимало није слабији од Исламске државе

РИМСКИ ИМПЕРАТОР НЕРОН ЖИВЕО ЈЕ СА ДЕЧАКОМ СПОРОМ КАО СА ЖЕНОМ, А УДАО СЕ ЗА БИВШЕГ РОБА...

• Ово је манифест либерализма, а и Новог Нерона: „Све што нас дели треба потиснути на периферију: религију, конзервативни сексуални морал, расизам, ксенофобију… Није потребно борити се за фундаменталне вредности, него за њихово одбацивање и нестајање. Мени лично разврат се увек чинио привлачним, али сада се, можда први пут, у њему појавило нешто као грађанска одговорност, нешто државничко. Хоћемо повратак биологији, анулирање наших цивилизацијских табуа…
• Нови, данашњи либерални Нерон није више оптерећен „конзервативним” предрасудама налик на сажаљење (Србе и Либијце убијао је лако и неусиљено, забављајући се сликама на екрану) и потчинио је много више земаља него све фундаменталистичке групације заједно узете. А ако се постави питање - ко кога користи, онда не оне њега, него пре обрнуто
• Сводећи смисао постојања на потрошњу и „ослобађајући” човека од социјалних веза и вредности, неопаганство прикривено либерализмом гуши и разара личност много радикалније од било које диктатуре. Хомо сапиенс се анулира до – леша, потрошачки незадовољеног
• „Повратак биологији” и прелазак на паразитско битисање прати крајње упрошћавање структуре. Дотле да од организма остају само органи за потрошњу (сисање) и размножавање. Али, либералном лешу нису потребни ни органи за размножавање: функције за обнављање производње глобалне атомизоване биомасе преузима на себе у целини постиндустријско друштво

         Пише: Иља СМИРНОВ

         ПОСЛЕ париске трагедије лидери ЕУ преклињали су убице „европским вредностима” и претили да ће их лишити сладоледа, тј. држављанства. Стваран је утисак као да је главно што их брине – да терористички напада не засметају даљем масовном допремању „избеглица”.

         Тако су се у Русији појавили коментари у духу „Џамије Париске Нотр-Дам” са фотографијама. На једној су страшни, брадати питомци ибн Абд ал-Вахаба са митраљезима, на другој – пар чељади неодређеног пола, држе се за руке у очекивању легалног „брака”. И реторичко питање: ко је јачи?

         Одговор уопште није очигледан.

         Добро је што је у издању са вишезначним називом „Сноб” објављен оштар и отворен прекор онима који журе да сахране старицу Европу која је постала жртва сопствених „либералних фантазија”.

         Док читате текст не треба да концентришете пажњу на глупости о сопственој земљи (које „снобовима” служе само као одредница „наш – њихов” налик на лозинку „Треба ли вам словенски орман?” – „Не, Русија је подивљала), него на главно. На симбол вере.

         У чему су састоје савремене „европске вредности”, зашто та идеологија (у бити – државна религија) нимало није слабија од исламског фундаментализма и у чему је смисао поступака који са стране изгледају апсурдни, чак и самоубилачки?

         „Миграциона политика Русије и Запада – није само испољавање хришћанског саосећања него и потпуно рационално конструисање алтернативе. Наравно, ви можете да умрете с појасом шахида (појас са експлозивом терориста самоубица, прим. прев.) и са осмехом на уснама, али не заборавите да постоји и други пут. Да постанете држављанин Француске или Немачке,  да перете аутомобиле, разносите шејтанима њихове коктеле, добијете хипотеку, пошаљете децу у пристојну школу, да гледате филм или фудбал и т. д. Не чуди што у огромном броју случајева муслимани прихватај ту алтернативу…

         Једина дугорочна стратегија у глобалном свету може да буде само ерозија сваког фундаментализма… Све што нас дели треба потиснути на периферију: религију, конзервативни сексуални морал, расизам, ксенофобију… Кад би муслимански тинејџери могли легално да улазе у полне везе, свеједно, хомо- или хетеросексуалне, пре брака и без брака, не би им се смрт чинила жељеном… Није потребно борити се за фундаменталне вредности, него за њихово одбацивање и нестајање. Мени лично разврат се увек чинио привлачним, али сада се, можда први пут, у њему појавило нешто као грађанска одговорност, нешто патетично и државничко. Хоћемо повратак биологији, анулирање наших цивилизацијских табуа…”

         Овде су Русија и хришћанство, наравно, „извучени из рукава”, али кључне су потпуно друге речи: „нестајање”, „анулирање”, „повратак биологији” и није их први изговорио Николај Усков, ипак, хвалу му за отвореност и „саосећање” у ослобађању од илузија.

         Је ли то либерализам? Чак и ако сами адепти бирају такав назив, њихов учитељ – није моралиста са обраслом брадом из времена буржоаских револуција, већ сасвим другачији историјски посленик.

         То је онај (Нерон) који је први званично ступио у истополни „брак” и придодао нестајању „државничку патетику”.

         Ово је о њему записао Светоније: «Дечака Спора он је учинио евнухом, чак је покушао да га учини женом: прославио је с њим свадбу са свим обредима, са миразом и бакљама, раскошно га је увео у свој дом и живео с њим као са женом. Још се памти нечија добра шала: срећни би били људи да је Неронов отац имао такву жену! ... Он је тражио љубавну везу чак и са мајком и задржали су га само њени непријатељи, плашећи се да ће властољубива и необуздана жена тиме добити много више утицаја… Предавао се бившем робу Дорифору: за тог Дорифора он се удао као за њега Спор, вичући и вапећи као девојка коју силују”.

         Тарифа за „анулирање” свега узвишеног и лепог што човека чини човеком и разликује од стоке – није слаба, него веома јака.

         Универзални разређивач.

         Либерали су се тукли за права и слободе личности преувеличавајући њену аутономију. Мада, никаква личност, заправо не постоји одвојено од друштва, „одраз у огледалу и одјек омогућавају не само да се успоставља социјална повезаност, него и интуитивно адаптирано међусобно понашање… у циљу стварања социјалне солидарности (јединства) и обезбеђивања преживљавања сваког – преко преживљавања у групи (Јоахим Бауер).

         Сводећи смисао постојања на потрошњу и „ослобађајући” човека од социјалних веза и вредности, неопаганство прикривено либерализмом гуши и разара личност много радикалније од било које диктатуре. Хомо сапиенс се анулира до – леша, потрошачки незадовољеног, поздрав од Стругацких.

         За „повратак биологији” навешћемо овакав пример. Прелазак на паразитско битисање прати крајње упрошћавање структуре. Дотле да од организма остају само органи за потрошњу (сисање) и размножавање. Али, нашем лешу нису потребни ни органи за размножавање: функције за обнављање производње глобалне атомизоване биомасе преузима на себе „пост-индустријско друштво” у целини.

         Шта ће на крају остати?

         У политици је најопасније – замишљати противнике као слабе и глупе.

         Од два зла која прете човечанству - нови Нерон нимало није слабији од Исламске државе и није више оптерећен „конзервативним” предрасудама налик на сажаљење (Србе и Либијце убијао је лако и неусиљено, забављајући се сликама на екрану) и потчинио је много више земаља него све фундаменталистичке групације заједно узете.

         А ако се постави питање - ко кога користи, онда не оне њега, него, ипак, пре обрнуто.

         Превела

         Ксенија Трајковић