Не уследе ли промене, проблеми Европске уније ће се решавати - на улицама
РЕЗУЛТАТИ ИЗБОРА ЗА ЕВРОПАРЛАМЕНТ:
ПОСЛЕДЊА ОПОМЕНА БИРАЧА И ПОСЛЕДЊА ШАНСА ЗА ЕУ
Марин Ле Пен
- У две од три најважније чланице ЕУ победили су евроскептици: Партија независности Велике Британије (УКИП) на челу са Најџелом Фаражом и Национални фронт Марин Ле Пен у Француској. У трећој најважнијој држави ЕУ, Алтернатива за Немачку (АфД) је после 4,9 одсто на парламентарним изборима (замало им је измакао цензус) сада освојила 6,5 одсто гласова
- За четири године, од претходних до управо одржаних избора, евроскептици су толико ојачали, да сада постају један од најважнијих политичких чинилаца у Европском парламенту
- То је логична последица постојања политичког система и бирократског апарата у Бриселу, у оквиру којих се о изгледу краставаца и боји шаргарепе разговара и по неколико година, али се зато ни један минут не посвети расправи о увођењу санкција Русији или разлозима за бомбардовање Либије
- Пошто су у интересу корпоративне елите, у Бриселу се одлуке доносе по својеврсном политичком аутоматизму, њих институције ЕУ само потврђују. Због овога за бираче у већини држава, ЕУ постаје део проблема, а не део решења
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе
ШТА ће се променити у ЕУ после избора за Европски парламент?
Судећи по првим реакцијама, вероватно - ништа! Као што се ништа није променило ни после прошлих избора.
Значајно јачање „евроскептика“ у најважнијим чланицама ЕУ детектовано је још пре четири године. Међутим, на то нико није желео да обрати пажњу. Запад живи у постполитичком систему, у којем одлучују корпоративне елите. Воља грађана исказана на изборима само је део пратећег фолклора, неопходног да би се цео процес могао и даље називати „демократским“.
Најпре, неопходно је осврнути се на одзив бирача. Као и у већини претходних случајева, излазност на изборима била је мала, углавном између 30 и 40 одсто, а у Словачкој на пример, чак кататстрофална - гласало је тек 19,6 одсто уписаних бирача.
То говори колики је заправо легитимитет изабраних посланика и институције у целини.
Грађанима чланица ЕУ изгледа није посебно јасно чему Европски парламент служи, а информативно-образовне акције евроинституција по овом питању не дају никакав резултат.
Од избора до избора се понавља иста слика, а да то никога претерано не забрињава. Чак напротив, све су прилике да овакво стање и погодује евробирократији. Европски парламент остаје медијски скрајнут, па се може забављати разним темама далеко од очију јавности и било какве ефикасне контроле.
Посебну анализу завређују резултати избора одржаних од 22-25. маја. У две од три најважније чланице ЕУ победили су евроскептици: Партија независности Велике Британије (УКИП) на челу са Најџелом Фаражом и Национални фронт Марин Ле Пен у Француској. У трећој најважнијој држави ЕУ, Алтернатива за Немачку (АфД) је после 4,9 одсто на парламентарним изборима (замало им је измакао цензус) сада освојила 6,5 одсто гласова, што показује тренд раста, а готово невероватно делује податак да ће једног посланика у Европском парламенту имати и немачки неонацисти!?
Најџел Фараж
Поред наведених земаља, антисистемска десница је остварила изненађујућу победу у Данској, а од десничарских странака које су фактички „део система“, али истовремено и врло непопуларне у Бриселу, Виктор Орбан је очекивано потврдио свој висок рејтинг у Мађарској (уз то је још и ултрадесничарски Јобик добио 3 мандата), Јарослав Качињски је освојио 19 мандата у Пољској (колико и водећа партија премијера Доналда Туска), а Герт Вилдерс у Холандији и Хајнц-Кристијан Штрахе у Аустрији су заузели солидно треће место, са великим процентом освојених гласова.
У Грчкој је, очекивано, првопласирана левичарска „Сириза“ (уз 6 посланика Сиризе у европарламент ће и 2 представника Комунистичке партије).
Изненађујући су и резултати у Шпанији, где се победницима могу сматрати „тврди“ левичари Пабла Иглесијаса и партија „Унија, прогрес, демократија“ која заговара реформе ЕУ, а где су традиционалне партије, народњаци и социјалисти, изгубиле чак 17 мандата у односу на изборе 2010. године. Поређења ради, Шпанија бира укупно 54 посланика!
За четири године, од претходних до управо одржаних избора, евроскептици су толико ојачали, да сада постају један од најважнијих политичких чинилаца у Европском парламенту.
То је логична последица постојања политичког система и бирократског апарата у Бриселу, у оквиру којих се о изгледу краставаца и боји шаргарепе разговара и по неколико година, али се зато ни један минут не посвети расправи о увођењу санкција Русији или разлозима за бомбардовање Либије.
Те одлуке, пошто су у интересу корпоративне елите, се доносе по својеврсном политичком аутоматизму, њих институције ЕУ само потврђују. Због овога за бираче у већини држава, ЕУ постаје део проблема, а не део решења. Како истиче Најџел Фараж: „Bолим ја Европу, али имам проблем са ЕУ“.
ЕУ се све више антиципира као отуђени центар моћи, без икакве контроле и легитимитета, који намеће своја решења и правила игре без консултовања грађана, а уз то и све више кошта. Отуда и овакви резултати избора.
Оно што се десило на изборима за Европски парламент је политички земљотрес, са далекосежним последицама. То је упозорење да се пуно тога унутар ЕУ мора мењати, да Европљани не подржавају институционална решења која се нуде и политичке експерименте који се спроводе.
ЕУ мора одступити од даљег насилног спровођења Лисабонског споразума по сваку цену и отворити нову расправу о својој будућности, унутрашњој структури, месту у светској политици... Пре свега, ЕУ мора послати поруку о томе да ли је и колико самостална.
Џаба расправе о краставцима и шаргарепи, ако се на спољном плану увек и свуда слепо прате САД. Шта је ЕУ било потребно бомбардовање СР Југославије, ратови у Сирији и Либији, сукобљавање са Русијом у Украјини?
Ипак, тога евробирократија изгледа не жели да буде свесна. Очигледно преуизмајући вести од неке западне новинске агенције (није прецизирано које), Радио телевизија Србије славодобитно наводи како су немачки неонацисти „једва ушли у будући сазив ЕП“. Или у преводу: све ово што се десило није за бригу. Ваљда је могло и нешто горе да се деси.
У истом извештају се и лаконски закључује како пројекције указују да је успех евроскептика „недовољан да угрози вођство великих партија“. Евробирократија наставља својим путем, њу резултати избора не дотичу.
Зато је и дан после избора кључно питање било да ли ће нови председник Европске комисије бити Мартин Шулц (кандидат блока социјалиста) или Жан Клод Јункер (кандидат блока десног центра-народњака)? При томе, социјалисти су укупно освојили 216, а народњаци 197 мандата, од укупно 751 посланичког места. Дакле, у збиру ове две политичке групације једва могу скрпити натполовичну већину у Европском парламенту, али је већ отворено питање која од њих даје „председника европске владе“.
Шта је са другом половином посланика и каква су њихова виђења на ову тему, то мало кога интересује. Свет који одлучује о судбини ЕУ ионако не види даље од Брисела, они се већ одавно понашају као совјетско руководство почетком осамдесетих.
Због тога је вероватно да се ништа неће променити у ЕУ после избора за Европски парламент. Нажалост. Јер, због свега, управо одржани избори за Европски парламент могу се схватити као последње упозорење и последња шанса.
Последње упозорење бирача политичким лидерима европских земаља. И последња шанса да се суштинске реформе унутар ЕУ започну.
Уколико се реформе не започну, уколико се уочени проблеми у функционисању и постављању ЕУ не буду решавали кроз институције система, онда ће се решавати на улици.
Могуће је, већ после наредних избора за Европски парламент, кроз пет година. А могуће је и пре тога.
