Настају ли на Блиском Истоку две курдске квазидржаве или Велики Курдистан?

У СВЕТУ ЖИВИ ОКО 35 МИЛИОНА КУРДА И ТО ЈЕ НАЈВЕЋИ НАРОД У СВЕТУ БЕЗ ДРЖАВЕ

• Са почетком Арапског пролећа, грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је један од главних покретача рата у Сирији управо Турска, којој се сада курдско питање враћа као бумеранг
• Савремени курдски националисти воле да прате порекло свог државно-нациналног питања од првог покушаја курдске државности - краткотрајне Републике Махабад. Званично позната као Република Курдистан, проглашена је у иранском граду Махабад почетком 1946. године, али била је угушена од стране иранске војске само неколико месеци касније
• Аутономна зона Курда је данас најмирнији и најпрогресивнији део Ирака. Ербил, главни град, доживљава прави бум. Али, курдска политика не почиње и не завршава се у северном Ираку
• Највероватнији епилог биће успостављање две курдске квазидржаве на територијама данашњег Ирака и Сирије, са нерешеним питањем велике курдске мањине у Турској. Питање је само докле ће то моћи тако да потраје

Пише: др Милош ЗДРАВКОВИЋ

 

        ОКО 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Пореклом са Блиског истока, Курди нису семитски, нити турски народ. Верује се да су потомци древних иранских племена која су живела на просторима Блиског истока пре турске и арапске инвазије.

        После слома Отоманског царства на крају Првог светског рата, западне силе (предвођене Великом Британијом) су обећале аутономију Курда уговором из Севра 1920. године. Услед отпора од стране Турске, на челу са Мустафом Кемал пашом-Ататурком, дошло је до нових преговора у Лозани 1923. године. Запад је признао границе нове турске републике и као резултат тога, Курди су се нашли подељени између три пост-османске државе - Турске, Ирака и Сирије, као и са не малим бројем становника у Ирану.

        Курдска политика је компликована и подељена од тада.

        Курди нису никада направили озбиљан панкурдски национални покрет. Уместо тога, одвојене курдске популације су свака засебно развијале своје покрете.

        Са почетком Арапског пролећа, грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је један од главних покретача рата у Сирији управо Турска, којој се сада курдско питање враћа као бумеранг.

        Ипак, вратимо се у не тако давну историју...

        Савремени курдски националисти воле да прате порекло свог државно-нациналног питања од првог покушаја курдске државности - краткотрајне Републике Махабад. Званично позната као Република Курдистан, проглашена је у иранском граду Махабад почетком 1946. године, али била је угушена од стране иранске војске само неколико месеци касније.

        Лидер оружаних снага краткотрајне републике био мула Мустафа Барзани, ирачки Курд и отац Масуда Барзанија, актуелног председника курдске регионалне владе Ирака.

        После свргавања Садама Хусеина, Курди су добили аутономију са великим овлашћењима на северу Ирака, али то још увек није самостална држава. Курдска узнемиреност и устанак настављају су се под вођством породице Барзани годинама касније. Најважнији догађаји су се одигравали под вођством Мустафе Барзанија у северном Ираку од 1961-70. године.

        Под вођством Масуда Барзанија и његове Курдске демократске партије, 1983. године, а у савезу са млађом Патриотском унијом Курдистана, коју је предводио Јалал Талабани, поново је отпочео устанак.

        Овај устанак је брутално сломљен од стране Садама Хусеина у злогласној кампањи „Анфал“, током које је Хусеин користио отровни гас против цивила у селу Халабја 1988. године, усмртивши три до пет хиљада људи.

        После првог Заливског рата 1991. Године, настала је курдска аутономна зона у северном Ираку. Од 2003. године и америчке инвазије, ова зона је постала квазисуверени ентитет, са својим оружаним снагама, политичким системом и економским интересима.

        Аутономна зона Курда је данас најмирнији и најпрогресивнији део Ирака. Ербил, главни град, доживљава прави бум. Али, курдска политика не почиње и не завршава се у северном Ираку. Други велики национални покрет Курда почео је 1984. године на југоистоку Турске побуном на челу са Радничком партијом Курдистана (ПКК). Циљ је био оснивање курдске државе. Устанак и турски одговор однели су више од 40.000 живота. Али, 2013. године проглашено је примирје и почео је мировни процес, у нади да ће се сукоб окончати.

        У међувремену, грађански рат у Сирији је довео до појаве курдских енклава на североистоку земље. Ова област је под контролом курдске Демократске странке (ПИД), изданка ПКК.

        За разлику од зоне у Ираку, ова ембрионална аутономна зона је сиромашна и нестабилна. Ипак радује обећање сиријског лидера Башара Ал Асада да ће Курди по завршетку сукоба добити своју истинску аутономију. Не треба бити превише паметан да се погоди како је турски председник Ердоган најжешћи противник таквог развоја догађаја.

        Две снажне, али врло различите курдске аутономне зоне изашле су из рушевина друштава Ирака и Сирије, док су турски Курди и даље ангажовани у преговорима за остварење својих права.

        Данас је најзначајније питање за Курде - како да консолидују ове добитке и шта могу да остваре са њима.

        Ретко се отворено разговара, али изнад свега се назире питање курдске државности и шта би то значило за Курде, као и за регион у целини.

        Да ли ће Курди наставити да развијају своје квазидржаве, или ће се окренути ка суверенитету? Да ли догађаји који следе представљају пут ка курдској независности, односно да ли ће за последицу имати поделу Ирака, Турске и Сирије?

        Пут до суверености за Курде је и даље посут препрекама.

        Данас су у курдској политици две главне снаге. Једна од њих потиче из ирачког искуства Курда, друга од оног из Турске. У последњих неколико година, свака од ових фракција је направила значајан напредак у правцу наметања свог вођства у панкурдском покрету.

        Први од њих је Курдска демократска партија (КДП) Масуда Барзанија у Ираку. Други је ПКК у Турској, на челу са затвореним оснивачем Абдулахом Оџаланом.

        КДП и ПКК имају драстично различите визије курдске будућности. КДП је традиционална, конзервативна организација, промеричка (прозападна), окренута бизниса и укорењена у клану и племенским структурама ирачких Курда. Њен лидер, на крају крајева, изданак је најистакнутијих политичких породица ирачких Курда.

        Са друге стране, ПКК је левичарска организација, са коренима у радикалном превирању Турске у 1970-им. Њен оснивач Оџалан је из сиромашне руралне породице.

        Иако је покрет прешао дуг пут од својих раних дана, ипак представља посебан, секуларни левичарски национални покрет, какав је ретко виђен на данашњем Блиском истоку. То се огледа пре свега у њеном веома прогресивном приступу улози жена у друштву и политици, који је у оштром контрасту са околним културама (изузимајући владајуће Алавите у Сирији).

        Међутим, оба покрета су политичко-војне организације, које пате од ауторитарних тенденција присутних у таквим групама. Тако ПКК остаје на листама терористичких организација САД и ЕУ. Али, ова ознака је више уступак турским сензибилитетима и интересима, него објективна процена стварне опасности.

        Шта год да је било у прошлости, данас је ПКК герилска организација у рату са турским снагама безбедности, а не група која намерно циља цивиле.

        Већ деценијама Турци виде курдске националне тежње као анатему. Међутим, то више није у потпуности случај.

        Током последњих неколико година, Турска и влада курдске аутономије у Ираку су изградиле блиске односе засноване на заједничким интересима. Турска се ослања на Русију и Иран због зависности од нафте. Истовремено је курдска зона богата нафтом и граничи се са Турском. Као резултат тога, Турска је недавно направила „приватне споразуме“ са ирачким Курдима о куповини сирове нафте.

        Ово је постигнуто упркос гласним примедбама из САД, које се противе сваком покушају од стране курдске аутономне зоне да делује независно. Наравно, протести стижу и из централне ирачке владе у Багдаду.

        Главна препрека за савез у настајању између Турске и ирачких Курда је будући статус турских Курда и курдских енклава на североистоку Сирије, које се налазе на граници са Турском. Ситуација је још сложенија, јер је ПКК користи планине Кандил, које су под контролом ирачких Курда, као базу за побуну против Турске.

        Да би постигли своје циљеве, ПКК и ирачки Курди морају да пронађу начин да неутралишу деловање (противљење) Турске. Како сада ствари стоје, једини начин да то ураде био би да САД и друге западне силе подрже курдски суверенитет као легитимни циљ. То би отворило пут за веће западне инвестиције и дипломатску подршку курдским циљевима, а ослабило би могућност Турској да спречи курдску независност. Други начин је, наравно, курдско јединство. Тиме би, ако ништа друго, победили класичну стратегију Турске - завади па владај.

        Остаје да се види да ли ће успети.

        Ипак, највероватнији епилог ће бити успостављање две курдске квазидржаве на територијама данашњег Ирака и Сирије, са нерешеним питањем велике курдске мањине у Турској. Питање је само докле ће то моћи тако да потраје.

        Доминантни атрибут Курда је њихов однос према исламу. Ислам као религија Курда је чињеница, али због доминације етничке идентификације он није милитантан, као што је то случај међу осталим народима на Блиском Истоку.

        У сиријском Курдистану нема идентификација са исламистичким покретима, а курдска милиција је активно ангажована у борби против сиријских побуњеничких група повезаних са Ал Каидом.

        Курди традиционално нису непријатељски настројени према Западу, за разлику од многих других народа у региону. У већини случајева, њихова негодовања и мржња нису усмерени против САД или Европе, већ против локалних тлачитеља Курда. Заиста, осим Израела, курдска аутономија у северном Ираку је западније оријентисана од свих влада у региону које нису монархије. Владајућа КДП је отворено прозападна и проамеричка.

        За разлику од арапских монархија, где је такав прозападни став у искључивом интересу владајућих династија, курдска прозападна оријентација је дубоко укорењена у расположењу народа.

        Истовремено, пораст антизападног сунитског исламизма оличеног у Муслиманском братству и другим исламским екстремистичким покретима, уз подршку Турске и Катара, довео је до рата и нестаблиности широм источног Медитерана. Суверена држава Курда би могла да буде моћан бедем против таквих поремећаја.

        Такав исход би могао да значи дуго одлагану историјску правду за Курде. Међутим, компликована и истовремено крхка безбедносна архитектура на Средњем Истоку захтевала би темељну ревизију, за коју тренутно (а вероватно и на дужи рок) нема назнака да ће бити промењена.