Институт ЕУ за безбедносне студије „нацртао“ типично западни сценарио распада БиХ до 2020.
ТВРДИ ДА ЋЕ ПОЧЕТИ ТАКО ШТО ЋЕ ДОДИК ОБЈАВИТИ: „ДАНАС СЕ ОСЛОБАЂАМО ВЕШТАЧКЕ ДРЖАВЕ БИХ“
- Тврде такође да би истог дана бошњачки члан Председништва БиХ одлучно саопштио: „Бошњаци неће прихватити да нешто што је настало на етничком чишћењу и масовном убијању постане држава“
- Прогнозирају (можда и прижељкују) да већ следећег јутра шест бомби истовремено експлодира у четири најважнија бх града: Бањој Луци, Сарајеву, Мостару и Брчком и да „скупина мушкараца певајући српске националистичке песме вандализира меморијални центар посвећен жртвама геноцида у Сребреници“
- Прижељкују и да Ердоган убрзо изјави да су он „и турски народ спремни да заштит своју босанску муслиманску браћу и сестре“. А да се Србија упетља
- Чак и ово предвиђају: „Председник Вучић, сада у свом другом мандату, и хрватски премијер, издаће заједничко приопћење у којем позивају све стране да се суздрже од посезања за насиљем“
- Европској унији би из БиХ било замјерено да фаворизује једну страну, односно да није учинила довољно да спречи „радикализацију муслиманске популације у БиХ“
У БиХ је скоро непримјетно у академској и политичкој, а онда, наравно, и опћој јавности промакла студија ЕУ Института за сигурносне студије из липња 2017. у којој се на хипотетичкој основи разматра више потенцијалних криза с којима би се ЕУ могла суочити.
Посебно је занимљиво како се у том хипотетичком свијету анализира могући сценариј распада БиХ и потенцијалне реакције домаћих и свјетских актера.
Аутор сценарија распада БиХ је Zoran Nechev, чији је текст превео Мухамед Јусић, а објављен је на страницама Препорода. Пријевод студије у зборнику „Што ако… могуће кризе, непредвидиве у 2017, нерјешиве у 2020?“ (What if … Conceivable crises: unpredictable in 2017, unmanageable in 2020?), уредник Florence Gaub, липањ 2017., преноси HMS.
Аутор: Zoran Nechev
„Данас се коначно ослобађамо од умјетне такозване државе Босне и Херцеговине…“, приопћио је Милорад Додик, бивши предсједник Републике Српске (2010-2018) а садашњи премијер, на великом скупу босанских Срба који су се окупили у Бањој Луци.
Неколико сати након Додиковог обраћања, стотине бошњачких ветерана и оних који их подржавају окупили су се у средишту Сарајева, изражавајући своје противљење „рађању геноцидне државе“ и позивајући Еуропу да спријечи отцјепљење Републике Српске.
Истог дана на прес конференцији бошњачки члан Предсједништва БиХ одлучно је осудио овај потез: „Бошњаци неће прихватити да нешто што је настало на етничком чишћењу и масовном убијању постане државом. Ми ћемо се борити против тога свим расположивим средствима“.
У међувремену турски предсједник Ердоган је изјавио да су он „и турски народ спремни заштитити своју босанску муслиманску браћу и сестре“. И Србија се убрзо упетљала. Вође босанских Хрвата се већином осјећају славодобитно, и у свему што се догађа виде доказ да је њихова одлука да политичке странке босанских Хрвата не судјелују у неуставним и незаконитим изборима 2018. била исправна.
Запаљиву реторику је убрзо замијенило насиље.
Сљедећег јутра, шест бомби је истовремено експлодирало у четири најважнија бх града: Бањој Луци, Сарајеву, Мостару и Брчком. Скупина мушкараца пјевајући српске националистичке пјесме вандализирали су меморијални центар посвећен жртвама геноцида у Сребреници.
Тијеком ноћи, полицијске снаге босанских Срба и постројбе оружаних снага у којима су они већина ушли су у пријепорни град Брчко, повезујући неповезане источне и западне дијелове Републике Српске и успостављајући комуникацију с Београдом. Држава Босна и Херцеговина (БиХ) ће престати постојати.
Посљедице
Неколико дана касније, БиХ се вратила на стање фронте из 1995, гдје три већинске етничке скупине саме себе администрирају (управљају).
Док Сарајево покушава поништити потез Милорада Додика, босански Хрвати настављају своју (од 2018.) de facto самоуправу.
Online џихадистичке скупине су искористиле прилику да придобију подршку Бошњака и почеле су да позивају на насиље против Срба и Хрвата у БиХ.
На међународној разини, најхитрија реакција је била од Русије и Турске. Министар вањских послова Русије позвао је све стране да очувају мир, али је хвалисаво изјавио како је „пропала западна политика потцјењивања српских и хрватских права у Босни након 1995. године комбинирана с отвореном подршком онима који показују симпатије с агенсом исламских екстремиста“.
У Вијећу сигурности Уједињених народа, руски велепосланик се успротивио британско-америчком позиву за изванредном сједницом због ове кризе, објашњавајући да „Русија сад уско сурађује с Турском и другим партнерима у регији како би се изнашле нове иницијативе за Босну.
ЕУ и Запад се више не сматрају искреним посредницима у Босни или регији.
У међувремену, турски предсједник Ердоган је изјавио да су он „и турски народ спремни заштитити своју босанску муслиманску браћу и сестре“.
И Србија се убрзо упетљала. Предсједник Александар Вучић, сада у свом другом мандату, и хрватски премијер, издали су заједничко приопћење у којем позивају све стране да се суздрже од посезања за насиљем.
Контраверзнија реторика дошла је од хрватске предсједнице која је у предизборној кампањи и која је изјавила: „Ако се Република Српска отцијепи, 400.000 хрватских католика не могу бити остављени у пропалој држави пуној муслимана који отворено исказују симпатије према ISIL-у.”
Аустријски и словеначки медији су први извијестили о томе како Frontex спрјечава стотине Босанаца да пређу границу с Хрватском. У међувремену, бошњачка дијаспора почела је организирати просвједе у већим градовима Западне Еуропе. Коначно, ЕУ-ова мисија EUFOR-а није била у стању спријечити избијање кризе. Прије свега, зато што није имала резервни план након што је Русија блокирала продужетак поглавља Осам мандата EUFOR-а у УН-овом Вијећу сигурности. Друго, зато што није успоставила одговарајуће војно присуство у стратешки битном Брчко дистрикту.
Гдје је све кренуло по злу?
Највећи покретач кризе било је то што су неке од најистакнутијих босанских политичких личности кренуле путем скретања пажње становништва с тешке социо-економске ситуације у земљи етничким тензијама и политичким неслагањима.
У 2017. скоро пола укупног прорачуна државе трошено је на отплаћивање ранијег дуга. Приходи су прикупљани кроз порезе, нова задуживања и продајом државних ресурса (имовине).
Истовремено, БиХ која се тешко носила с великим трговинским дефицитом, није могла привући тако потребне стране инвестиције. Њена економија и грађани су били овисни о дотацијама из дијаспоре.
Прикривање тешке социо-економске ситуације сукобима око етничких и уставних питања било је видљиво још у љето 2016, босански политичари су се сукобили око етничких аспеката резултата пописа становништва, а онда су се у рујну исте године сукобили око тога одржати или не референдум о Дану РС-а.
Крајем 2016. било је још више разилажења око тога како интерпретирати позив Еуропског парламента да се у БиХ проведу уставне промјене како би она постала потпуно федерализирана.
Тијеком читаве 2016. супротстављени политичари сукобљавали су се око тога тко сједи и одлучује у ЕУ координацијском механизму.
У 2017. смо видјели обнову тужбе против Републике Србије за југословенске ратове.
Активна (и пасивна) улога ЕУ у овим и каснијим развојима догађаја оставила је Унију са мало или нимало утјецаја у тренутку када је криза ескалирала.
Транспарентни лобистички напори Хрватске у 2016. дали су резултате. Промјене Изборног закона БиХ постале су увјет да би се земљи дао статус кандидата за чланство у ЕУ. Али, ово није помогло босанским политичарима да постигну компромис. Умјесто тога, ово им је само дало још једну тему око које ће се сукобити и подгријавати своје изборне базе.
ЕУ увјетовање и неуспјех измјене Изборног закона до опћих избора 2018. охрабрило је хрватске политичке странке да одлуче бојкотирати гласовање и тако ефективно парализирају државне и ентитетске институције. У очима не-Хрвата.
ЕУ је виђена као нетко ко фаворизира једну страну, што је само послужило јачању анти-ЕУ наратива.
Преговори о чланству у ЕУ, њен најефикаснији вањскополитички инструмент, суспендирани су.
Као резултат, никакав напредак није направљен на пољу јачања владавине права и борбе против корупције. ЕУ није учинила довољно да процијени и спријечи радикализацију муслиманске популације у БиХ, нити је скупљала и ширила кредибилне, поуздане и уп-то-дате информације о ситуацији у земљи.
Ово је ишло наруку руским медијима и предсједнику РС, који од 2016. почиње користити упитне податке о ризику од екстремизма у БиХ како би приказао босанске муслимане и као вјерске екстремисте. Усто, ЕУ није учинила довољно како би објаснила јавности користи придруживања ЕУ-у. Она, такођер, није инсистирала на томе да босанска влада имплементира и одржава ЕУ стандарде у подручјима која би побољшала живот грађана: сигурност у промету, загађење зрака, јавне набавке и сл.
Што више, обећање које је дао предсједник Еуропске комисије Жан Клод Јункер о томе да неће дозволити ново проширење барем не до 2019. додатно је закомплицирало ситуацију, остављајући оне политичаре који су хтјели да БиХ доведу ближе ЕУ без било какве изведиве платформе, преноси HMS.
