Америчко и немачко злато завршило у Кини и Хонгконгу и - неће се вратити

ПЕКИНГ, НАСУПРОТ ЗВАНИЧНИМ ЦИФРАМА, ПОСЕДУЈЕ НАЈМАЊЕ ЧЕТИРИ,

А МОЖДА И ОСАМ ХИЉАДА ТОНА ЗЛАТА

• Вилијам КЕЈ, који је 25 година радио за Goldman Sachs, а сада руководи инвестиционим фондом у Хонгконгу: Злато је давано у закуп. То су признале Федералне резерве САД, то су признале Европска централна банка и Банка Енглеске
• То злато је премештано у Пекинг, али пре него што доспе у Пекинг, често пролази кроз Хонгконг. А онда доспева код наших подизвођача за прераду.  Узгред речно, можда ми поседујемо злато које Немачка сматра својом активом. Али, Немачка никад неће видети то злато, зато што се оно безбедно чува на мом рачуну (и) на рачунима наших инвеститора на Међународном аеродрому у Хонгконгу
• Злато Федералних резерви које Американци сматрају својим - отишло је. Злато, о којем су говорили Немци да ће га за седам година узети - неће га никад узети, зато што га више нема (у Федералним резервама). Оно је код мене. Оно је такође, у Народној банци Кине, у Резервној банци Индије, у Руској Централној банци. Оно више не припада народу Немачке (и Америке)  
• У „новом светском поретку“, који треба да наступи кад се операција са златом заврши, позиције Кине, Русије и Бразила биће знатно ојачане. Позиције Сједињених Држава, Европе и Велике Британије биће знатно ослабљене

         РУКОВОДИЛАЦ хонкошког инвестиционог фонда, Вилијам Кеј 25 година је радио за Goldman Sachs у области интеграције и аквизиције. Зато и може да као експерт говори о несталом злату  америчких Федералних резерви и Немачке, о томе како је ишчезло и коју количину злата поседује Народна банка Кине.

         КЕЈ: Глобална хегемонија (лидерство или доминација у свету) се мења, а већина људи није свесна те промене. Овај регион света, Азијско-Пацифички, или прецизније, Кина, позиционира се као водећа сила света, што се може приметити током последњих пет - десет година.

         Моји извори су ми саопштили да Кина, насупрот званичним цифрама, поседује најмање четири, а можда и осам хиљада тона физичког злата... 

         Кина није само највећи произвођач злата у свету него и највећи увозник. То је непрекидни процес у Кини. То је стратешка иницијатива. Кина акумулира злато у огромним количинама које се веома брзо преноси на Запад. То је геополитичка динамика, а Далеки Исток се на томе уздиже.

         У „новом светском поретку“, који треба да наступи када се та операција заврши, позиције Кине, Русије и Бразила биће знатно ојачане. Позиције Сједињених Држава, Европе и Велике Британије биће знатно ослабљене. То су озбиљне последице.

         КИНГ: Биле, ако Кина већ има више од 4000 тона злата, можда, чак и 8000 тона, шта мислите, до које количине ће она увећавати своје златне резерве?

           КЕЈ: Па, то још није завршено. Злато ја давано у закуп, то је познато, зато што су то признале основне централне банке. То су признале Федералне резерве САД, то је признала Европска централна банка и Банка Енглеске то је признала. Све оне су признале да учествују у лизингу на тржишту злата.

         У пракси се то ради отприлике овако: Федералне резерве се повезују са својим агентом, обично са JP Morgan, понекад са  Goldman Sachs, а они кажу, „добро, цену злата треба ограничити, ево 20, 30, 40, 50 тона злата које вам дајемо у закуп као свом агенту. Али, теоретски, ми га можемо повући назад“.

         Теорија је сјајна, али у стварности када JP Morgan и Goldman Sachs добију злато, онда га продају на тржишту. У банкама драгоцених метала краткотрајне су операције златом јер оне добијају на снижењу цена. Федералне резерве кажу: „ми, као и раније, имамо уговор, у складу са којим, теоретски, можемо повући злато. Дакле, у званичним документима саопштићемо да га као и раније поседујемо“.  

         Међутим, реално, злато је било продато на тржишту. То злато се премешта у таква места као што је Пекинг, али пре него што доспе у Пекинг, злато често пролази кроз Хонгконг. А онда доспева код наших подизвођача за прераду, код оних истих људи са којима радимо.  Узгред речно, можда ми поседујемо злато које Немачка сматра својом активом. Али, Немачка никад неће видети то злато, зато што се оно безбедно чува на мом рачуну (и) на рачунима наших инвеститора на Међународном аеродрому у Хонгконгу.

         На то злато, на којем се у тренутку приспећа у Хонгконг могао налазити знак Бундесбанке, водећи прерађивач, један од највећих у свету, који ради са Народном банком Кине, ставио је свој печат: „да, добили смо злато које можемо да испоручимо. Ми смо га истопили и одредили чистоћу. Можда је приликом приспећа на њему био знак Будесбанке, али сад је оно истопљено. То је 0,999 (чистоће) злато.

         Ето, како се то одвија у пракси. Дакле, злато Федералних резерви које Американци сматрају својим - отишло је. Злато, о којем су говорили Немци да ће га за седам година узети - неће га никад узети, зато што га више нема (у Федералним резервама). Оно је код мене. Оно је такође, у Народној банци Кине, у Резервној банци Индије, у Руској Централној банци. Оно више не припада народу Немачке (и Америке).  

         КИНГ: Да ли су они, ти прерађивачи, признали да су добили злато Бундесбанке, да су добили инготе и једноставно их претопили?

         КЕЈ:  То што су они учинили потврђује да сам вам ја све тачно рекао. Они добијају злато (инготе) са свих страна, укључујући и централне банке, са знаком централне банке на њима и претапају их.

         КИНГ: Али, они су потврдили да је у многим случајевима злато западних централних банака тамо одакле је и узето?

         КЕЈ: Читајући између редова, а не мора се много читати између редова, све то је, једноставно, фарса. Злато је отишло. Он је било заложено и поново заложено. Оно је исцурило. Федералне резерве и трезор САД не само да немају осам и више тона, него, вероватно, немају ништа.

         (Извор: MixedNews)

         Превод Ксенија Трајковић