РУДАН: За нормалне људе јебена Хрватска гора је од Аушвица јер су у овом логору Амери чувари

ХРВАТСКА КЊИЖЕВНИЦА И БЛОГЕРКА:

„КАД ГОД МИ ПОШТАР ПОЗВОНИ НА ВРАТА - ЈА СЕ УСЕРЕМ“

Ведрана Рудан

• У америчким затворима 2012. је трунуло 2,2 милиона људи. Данас их је тамо или на условној слободи 6 милиона, више него икад у Стаљиновим гулазима. У затворима има више црнаца него што их је укупно било у целој земљи на врхунцу ропства
• Нама који у Хрватској имамо неке некретнине само је једно на памети. Продати све што имамо, отићи из ове земље која је чак већа Америка од Америке, унајмити негде гарсонијеру, грицкати оно што смо годинама стварали, а кад прогутамо задњи евро - спрашити себи метак у главу

         КАД пожелим на нету прочитати нешто паметно, скочим на pescanik.rs.

         Тамо сам налетјела на текст Matta Taibbija, Уводно поглавље књиге „ The Divide: American Injustice in the Age of the Wealth Gap“, Spiegel and Grau 2014, превео Ивица Павловић.

         Тема је лудило. У Америци је све мање злочина. У години 1991. на 100 000 становника било је 758 крвних деликата, до 2010. број је пао на 425 иако сиромаштво у Америци расте. Па ипак је 1991. године у америчким затворима трунуло милијун људи, до 2012. 2,2 милијуна људи. Данас их је тамо или на увјетној слободи 6 милијуна, више него икад у Стаљиновим гулазима. Има још. У затворима има више црнаца него их је укупно било у цијелој земљи на врхунцу ропства.

         И ово је занимљиво. Од 2008. године у Америци ни један високопозиционирани банкар није отишао у затвор иако су амерички банкари уништили 40% свјетског богатства. Теза је, и Обамина, да банкари не раде „кривична дјела“ него „етичке прекршаје“. Аутор текста наглашава како у Америци постоји снажно изражен презир према сиромашнима.

         Колико нас који живимо овдје гдје живимо могу утјешити ови подаци?

         Могу, могу. Кад то човјек прочита онда му је јасно да не живимо у нецивилизираној дивљини, дапаче, живимо као у Америци.

         Примјер из живота. Сина моје пријатељице ухватио је полицајац како пуши марихуану. Приведен је, полицајац је на руке навукао рукавице и пребио га. Мојој пријатељици није пало на крај памети да пријави полицајца, на суду је дечко признао „злочин“, мајка и отац платили су неколико тисућа куна. Одлазак у минус на картици је оно што грађане Хрватске чини људима.

         У Хрватској није било немогуће, у посљедње вријеме су мало олабавили, да те судац или суткиња спраше на дугогодишњу робију зато јер је Марко на суду изјавио, доказа нигдје, да си дилао дрогу. Истовремено, ако си син хрватског богаташа, можеш на зебри побити дјечји вртић и ишетати из суднице. Уз помоћ „угледних“ одвјетника још ћеш од државе извући лову за душевне боли.

         Нећеш у затвор ни ако Хрватској дугујеш милијун куна а истовремено си „угледни“ колумнист. Што би се мени догодило да не платим струју?

         Зашто ме тај текст толико узнемирио? Не припадам недодирљивима. Свакога дана попут стотина тисућа мени сличних скачем на нет да бих видјела што ће ми све идући мјесец отпасти са пописа трошкова које сам учинила преко картице.

         Глумици која у Словенији игра мој текст не пада на памет да ми ишта плати а ја немам лове да бих платила словенске одвјетнике. Кредит у швицарцима ми долази главе. Прљави хрватски медији свима који смо у швицарским говнима, жртава има најмање пола милијуна, поручују да смо ту гдје јесмо зато јер смо „похлепни“. Што ће нам стан? Нека видимо Индијце, спавају на картону, купају се у Гангесу и боли их курац.

         Хрватски судови који попут америчких без превеликих зашто, тисуће клинаца бацају у смрдљиве притворе или затворе, не журе кад се треба ухватити у коштац са банкама.

         Ни у Хрватској банкари не чине злочине, њихова су злодјела ипак само „етички прекршаји“. Зато још увијек не знамо како ће пресудити у случају „Франак“, боље речено знамо, ипак смо и ми Америка. Мађарски премијер Орбан банкаре држи криминалцима, зато су га наши медији промовирали у „фашисту“.

         Уморна сам од сиромаштва. За који сам курац увијек у животу одбијала неморалне понуде?

         Да сам их прихватила мој би син смио некажњено убијати на зебри, кћи возити најновији модел нечега, дјеца би ми љетовала на јахти сина или кћери неког од наших „етичких прекршитеља“. Овако... Кад год ми поштар позвони на врата ја се усерем. Да ли је муж платио харач до у задњу липу? Да ли се мој књиговођа негдје зајебао?

         Све чешће срећем људе који попут мене имају неке некретнине. Само нам је једно на памети. Продати све што имамо, отићи из ове земље која је чак већа Америка од Америке, унајмити негдје гарсонијеру, грицкати оно што смо годинама стварали, а кад прогутамо задњи еуро спрашити си метак у главу.

         За нормалне људе јебена Хрватска гора је од Аушвица јер су у овом језивом логору Амери чувари.