Хрватско ЕУ-пропадање и колективна депресија - будућност у коју нас воде Вучић и Дачић

ЗАГРЕБАЧКИ „ЈУТАРЊИ ЛИСТ“: ПОКАЗАЛО СЕ ДА ЈЕ 13 ГОДИНА РЕФОРМИ

И ПРЕТПРИСТУПНОГ ФЕЈС-ЛИФТИНГА БИЛО УЗАЛУД

  • Хрватска је открила како је ЕУ у доброј мјери батина - без мркве. Мит о бескрајно берићетним ЕУ фондовима и непрегледном тржишту које треба покорити у првих су се шест мјесеци показали управо као - мит
  • Хрватска ће - ако је вјеровати онима који о томе знају више од мене - у првој години врло вјеројатно бити нето давалац. У првих шест мјесеци у ЕУ, хрватски је извоз пао, увоз се повећао, дуг још нарастао, а дуга, досадна линија рецесијског минуса која уз једну станку од 2008. понире низбрдо
  • Ђаци који су матурирали онда кад је Хрватска посљедњи пут била без рецесије имају сада 23 година. За цијелу једну генерацију рецесија је свијет у којем су одрасли, и улазак у бајни wондерланд Уније то није промијенио ни за јоту
  • А да ствар буде гора, није само у нас тако, него и диљем јужног еуропског обода, од Иберије до Словеније, негдашњег транзицијског одликаша који се сад мучи с недаћама горим од наших
  • Хрватска урбана „middle class“ схватила је да све у што је како-тако вјеровала више не вриједи. И не само да не вриједи код нас, него не вриједи ни другдје диљем Еуропе, од средњоуропских земаља које се једна за другом претварају у парафашистичке, корумпиране, берлусконизиране зомбије
  • Да поготово не вриједи на медитеранском ободу гдје од Португала до Грчке земље сличне нама увиђају да у врлом новом свијету немају ни сврху, ни мјесто, осим што су саме по себи мјесто на које се треба побости сунцобран и прострти шугаман
Аутор: Јурица Павичић
 

        ТИЈЕКОМ готово четврт стољећа хрватског посткомунизма, хрватска је урбана, образованија и динамична средња класа вјеровала у двије повијесне нарације које су из основа обликовале њен поглед на политику.

        Прва од те двије нарације била је она о транзицији као путу према оном што се пред десетак година звало заводљивим, но и идеолошки опасним термином „нормализација“. Према том вјеровању, хрватско друштво налази се на можда успореном, можда тегобном, али линеарном и неупитно побједничком путу од демократских дјечјих болести према либералном, демократском друштву.

Оспице и слабости

        Према том вјеровању, ексцесни национализам, нетолеранција према мањинама, културолошки кич, оперетне манифестације национализма, корупција и клијентизам - укратко - бајне „стечевине“ деведесетих - нису ништа друго него пролазне слабости, демократске оспице једне младе дојучерашње колоније која се учи цивилизацији у ходу. Они који су вјеровали у тај наратив, вјеровали су да је пут од „дјечјих болести“ до пуне, функционалне „сјеверноеуропске“ демокрације можда спор, да смо можда лоши ђаци из задње клупе, али да свеједно напредујемо из разреда у разред и кад један прођемо више нема натраг.

        Пут „нормализације“ требао је бити једносмјерно протуповратан. Такво увјерење нису гајили само либерално-центристички политичари, интелектуалци и новинари. Гајили су га и људи с умјерене центристичке деснице који су често малформацијама туђмановске културе и политике говорили као о „неизбјежним почетним слабостима“.

Наде и снови

        Друга од двије нарације које су из темеља обликовале политичке погледе хрватске средње класе јест онај о Еуропској унији као коначном, финалном Едену. Истина је да ћемо се до тада окозити, важило је опће мјесто, истина је да ћемо морати попустити у рибарству или предати покојег „нашег“ у Хааг, али на концу пута чека нас Госпин ружичњак с бокорима цвјетова и саћама меда. На концу пута, онда кад „матурирамо“, бит ћемо зрела и успјешна земља, а за награду ћемо добити матурски поклон у виду милијунске помоћи.

        Све новине - укључујући и ову коју читате - вабиле су читатеље текстовима о милијунима који нас чекају и само их треба убрати као награду за нормализацијски труд. Батина и мрква, труд иза којег слиједи награда - тако је изгледала динамика „нормализације“ у хрватској митској свијести.

        Ова два наратива кључно су обликовала хрватску политику и хрватску медијску репрезентацију друштва од 2000. до данас. У ове двије приче једнако су вјеровали и политичари и новинари и опинион-макери и професори и већина гласујућих грађана, а у тој вјери није било разлике између либерално-лијевог и десног центра, врха цркве и главних медија.

        Година 2013. то је из темеља промијенила. Година 2013. је година кад је хрватска грађанска класа схватила да те обје нарације не вриједе ама баш ништа, да су напросто неистините. То отчаравање - откривање да су темељна полазишта преко којих смо пројицирали властиту будућност крива - средишњи је и најважнији догађај године за нама.

        Прво „откриће“ које нам је донијела 2013. је - наравно - откриће да пут према либералнијем, обзирнијем и уљуђенијем друштву није једносмјерни пут са запрекама, него процес који може бити реверзибилан. Хрватска није озбиљно слушала оне који су упозоравали како је у низу средњоеуропских земаља улазак у ЕУ коинцидирао с фашизацијом друштва, јачањем разних реваншизама и почетком одгођене „репризе деведесетих“.

        Стога се хрватска средња класа нашла истински осупнута кад су са свих страна наједном прокуљали зомбији. Бијесна маса која диљем Хрватске разбија двојезичне табле, хомофобни референдум, радикализација политичке улоге Католичке цркве, „случај Шимунић“ и фашистичко скандирање тисућа младих у Загребу и Сплиту јасно су показали да „дјечје болести“ нису поспремљене у бавул. Деведесете су се вратиле, али овај пут „заправо“, до краја, без потребе да се у стилу Фрање Туђмана лавира и црно жбука црвеним.

        Показало се да је тринаест или петнаест година друштвених реформи, медијске педагогије, политичке консолидације и претприступног фејс-лифтинга било узалуд, те да је иза јако танахне фасаде „нормализације“ друштво исто какво је било и раних деведесетих. Осмаши су се наједном, умјесто да се нађу у средњој школи, стропоштали у трећи осмољетке.

Батина без мркве

        Готово истодобно, Хрватска је открила како је ЕУ у доброј мјери батина - без мркве. Мит о бескрајно берићетним ЕУ фондовима и непрегледном тржишту које треба покорити у првих су се шест мјесеци показали управо као - мит. Тијеком преговора, Хрватска је морала донијети низ јако осјетљивих и за властиту економију штетних одлука, од одрицања од риболовне зоне, преко уништавања шкверских докова и приватизације које ће једну од само двије хрватске софистициране индустрије вјеројатно претворити у грозд мало већих радионица с трознаменкастим бројем упослених. Све је то направљено да би закорачили у Диснеyланд.

Нови поглед

        А што се сад догађа? Хрватска ће - ако је вјеровати онима који о томе знају више од мене - у првој години врло вјеројатно бити нето давалац. Изгубила је - додуше у мањој мјери него што је страховала - старо, „југовићко“ ЦЕФТА тржиште. Еуропски су продајни ланци скидање царина и улазак Хрватске у ЕУ „прослављали“ великим снижењима увозне хране и јумбо плакатима с тилситским сиром и шпањолском шунком. Ни један од њих није „прославио“ улазак у ЕУ акцијом пашког сира у Бечу или дрнишког пршута у Франкфурту. У првих шест мјесеци у ЕУ, хрватски је извоз пао, увоз се повећао, дуг још нарастао, а дуга, досадна линија рецесијског минуса која уз једну станку од 2008. понире низбрдо, наставила је понирати једнако досадно, споро и постојано.

        Ђаци који су матурирали онда кад је Хрватска посљедњи пут била без рецесије имају сада 23 година. За цијелу једну генерацију рецесија је свијет у којем су одрасли, и улазак у бајни wондерланд Уније то није промијенио ни за јоту. Нигдје бокори, нигдје саће меда. А да ствар буде гора, није само у нас тако, него и диљем јужног еуропског обода, од Иберије до Словеније, негдашњег транзицијског одликаша који се сад мучи с недаћама горим од наших. Испада да од Еуропске уније засад имамо само једну корист, а та је корист иста коју смо имали и досад као кандидати. Наиме, она је и даље „разредница“ која вас лупи редалицом кад упаднете у прекомјерни дефицит или чачкате мањинска права, с тим да овај пут „разредница“ има мање оруђа на располагању, јер вас из ЕУ више не могу избацити. Батина је ту али тања, а мркве нигдје: то је прича о шест хрватских еуропских мјесеци.

        Укратко, 2013. је промијенила поглед на свијет хрватске средње класе. Двије неупитне истине с којима је та класа живјела, двије повијесно-политичке пројекције око којих је организирала властите животне планове, аспирације, увјерење и вриједносни сустав - испоставиле су се као трица и кучина.

        И то је, особно мислим, главни разлог зашто хрватским друштвом пламти колективна депресија, депресија какву не памтим од најгоре ратне године - посве мрачне, безнадне 1993.

Тотална депресија

        Разлога за ту депресију дакако има. На првом мјесту, сад већ петогодишња рецесија, језивих 350.000 незапослених, критично ниска запосленост од 49%.

        Разлоге за депресију даје нам и нови културолошки рат, успон фашистичке и/или тврдо екстремне деснице.

        Разлоге за депресију дају нам и све нови и нови корупцијски скандали који са сваким бијелим медвједом и Влахом Буковцем откривају нове ступњеве обијести.

        Разлоге за депресију нам даје и актуална власт која се двије године не може договорити око једног јединог пореза, која кључне ресурсе заједнице предаје на управљање приватном сектору јер их сама није кадра уредити, а новим законима и уставним промјенама жбука и крпи каверне у правном поретку које је сама избушила претходнима.

        Разлог за депресију је на концу и опозиција која ће за двије године прилично вјеројатно доћи на власт, а да се још увијек сама са собом не може договорити јесу ли јој политички смјер Пиноцхет и Тхатцхер или социјално-католички етатизам. Све су то дебели, сасвим конкретни разлози да се буде депресиван.

Може ли бити боље

        Ипак - ја мислим да су прави разлози за сумрачно, песимистично озрачје кудикамо дубљи.

        Прави разлози су ти што је хрватска урбана „middle class“ схватила да све у што је како-тако вјеровала више не вриједи. И не само да не вриједи код нас, него не вриједи ни другдје диљем Еуропе, од средњоуропских земаља које се једна за другом претварају у парафашистичке, корумпиране, берлусконизиране зомбије, а поготово не вриједи на медитеранском ободу гдје од Португала до Грчке земље сличне нама увиђају да у врлом новом свијету немају ни сврху, ни мјесто, осим што су саме по себи мјесто на које се треба побости сунцобран и прострти шугаман.

        Рекло би се - ни „компаративна искуства“ не дају нам пуно простора за вјеру да би могло бити боље. Савршено смо се уклопили у југ Еуропе, у повертy роw незапослених народа у којима ријетке јединке с плаћом купују ситне потрепштине произведене у Азији и технику произведену у Њемачкој. Ако је њима тако, по чему би се ми смјели надати друкчијем? По томе што још увијек имамо довољно обале да би је избетонирали ресортима? По томе што нам се као „развојни модел“ нуди продаја сваки пут нове фете простора да се преживи од првог до првог?

Пробуђена из сна

        Таква - отчарана, пробуђена из сањарије, огољена у томе да је вјеровала у бесмислице - Хрватска дочекује 2014. При том сватко у овом друштву има другу агенду за будућност.

        Пучка десница узда се у политички преврат и успоставу „свог калифата“ гдје ће незапослени лумпенпролетери опет гледати Седларове филмове, клањати се на Медведграду и пјевати химну с песницом на срцу. Клинци су нашли своје топло, меко и улубљено идеолошко уточиште - за већину, то је фашизам, за мањину ружичасто питурани, идеализирани титоизам.

        Црква рачуна да ће сад коначно успјети оно што није успјела с Туђманом: завести маркићевску теокрацију у којој се за законе и политичке одлуке пита политбиро правог хрватства - то јест њих.

        А урбана, либерална средња класа - дакле класа која је највише вјеровала да ће „ово“ доћи и да ће „ово“ бити добро - и сама има свој план. Тај је план најједноставнији: првом згодном пригодом шмугнути у Дaблин, Грац или Малмe.

        Тако - сваки са својим плановима - наши суграђани улазе у 2014. У годину које се боје колико се од рата нису неке године бојали.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари