Галијашевић: Није могућа „Боља СДА“ – најбоља СДА била би СДА које нема

БОСАНСКИ СТАЉИНИСТИЧКИ ТИТОИЗАМ  ЈЕДИНА ЈЕ ГРАЂАНСКА ИДЕЈА ЗА КОЈУ БОШЊАЦИ ЗНАЈУ

* Странка демократске акције (СДА) изгубила је на локалним изборима сва начелничка мјеста, у великим градовима: Тузли, Зеници, Бихаћу, али и најзначајније позиције у сарајевским општинама: Центар Сарајево, Илиџа, Ново Сарајево, уз општину Стари Град коју је и прије избора држала опозиција

* У врху странке и у чланству, ствара се група политички агресивних и амбициозних кадрова који би да изврше смјену цјелог руководства, сипајући  најниже увреде против Себије и Бакира Изетбеговић

* Назив “боља СДА” постао је и опција новог имена, за случај да се мора формирати нова политичка странка.  Та би странка већ на својој оснивачкој скупштини показала приврженост идејама Алије Изетбеговића, сама церемонија би обиловала иконографијом Алије и кључна идеја би била управо враћање на Алијин пут. Свакако, само неупућени могу повјеровати у могућност да СДА буде боља, слиједећи странпутицу на коју је Бошњаке довео Алија Изетбеговић користећи СДА као оруђе свога недовољно промишљеног наума

* Када је Бакир преузео вођство у странци, отишли су многи: Касумовић, Хаџибајрић, Фазлић, Конаковић, Музур, Шепић, Ахметовић, Кукић... и многи други, који су направили покрете и странке, постали начелници и предсједници општина и слављени као нове наде европске политике код Бошњака. Али, нису понудили ништа боље од онога што је СДА била и што су били сами док су били тамо

______________________________________________________________

       Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

       КАКО је Странка Алије Изетбеговића деценијама обликовала свијест и политичка стремљења Бошњака?

       Како се СДА сукобљавала око унутрашње расподјеле моћи и зашто је Титоизам као крута, стаљинистичка, босанска, идеолошка форма југословенског социјализма - једина грађанска идеја за коју Бошњаци знају и којом се диче?

       Локални избори у Босни и Херцеговини коначно су завршени и све је углавном јасно.

       Ови избори, одржани у сјени корона пандемије, поред тријумфа ХДЗ-а на хрватским етничким просторима те побједе СНСД-а у 45 општина уз подјелу власти са опозицијом у Бањалуци и Бијељини, донијели су велике потресе на „етничком фртаљу БиХ“ који контролише СДА.

       Странка демократске акције (СДА) изгубила је сва начелничка мјеста, у великим градовима: Тузли, Зеници, Бихаћу, али и најзначајније позиције у сарајевским општинама: Центар Сарајево, Илиџа, Ново Сарајево, уз општину Стари Град коју је и прије избора држала опозиција.

Денис Звиздић и Себија Изетбеговић

       За СДА, Сарајево је, ипак, најбитније мјесто на планети

       Моћ, утицај и бијес станују у Сарајеву а мржња се рађа као израз чаршијског страха да би једном та моћ могла нестати или се дијелити са другим народима, мултиплицира се и множи путем радикалних а наводно грађанских, медија.

       Сарајево је велики и важан град свим Бошњацима који је као урбани франкенштајн историјско и културно копиле османизма и германске Европе, присиљено понекад уважити ту страшну чињеницу да у њему, и цјелој Босни и Херцеговини, постоје српски и хрватски, идентитет и интерес.

       Они који иду у Сарајево, ако желе бити поштовани и признати као добронамјерни, морају вјеровати индустрији лажних вијести - сарајевским медијима а не својим очима.

       Пролазници и гости морају зажмурити на брадате фанатике и закрабуљене жене, које срећу на улици а хвалити „Европски Ислам“, кога у Сарајеву више уопште нема.

       Иако се медији, странке и становници заклињу у Европски пут, тај пут је ноћна мора, коју Сарајево уопште не жели и кога се исконски плаши. Зато пораз СДА није пораз једног стања духа, још мање пораз феудалне османске свијести, која је вјековима обликовала дух и стремљења сарајевских и босанских муслимана.

       Тачније, СДА, дефинитивно, није поражена од праве опозиције грађанских или лијево оријентисаних партија, већ због унутрашњих подијела: од својих отпадника, који су формирали нове странке или наступили као независни кандидати.

       Те унутрашње подијеле у СДА нису завршене.

       У овом тренутку, у врху странке и у чланству, ствара се група политички агресивних и амбициозних кадрова који би да изврше смјену цјелог руководства, сипајући  најниже увреде против Себије и Бакира Изетбеговић.

       Из асоцијације младих СДА Илиџа путем саопштења је поручено да овако више не може те да је народ казнио бахато и насилничко понашање које се укоријенило унутар функционера ове странке.

       Новоизабрани начелник Бановића Бего Гутић, упркос побједи на изборима, критиковао је врх странке јер му није пружила никакву подршку у кампањи, те је чак оптужио и једног од најближих Изетбеговићевих људи, Сафета Софтића, да је радио отворено против њега.

       Градоначелник Сарајева Абдулах Скака поднио је оставку на функције у Кантоналном Одбору СДА Сарајево, а начелник Новог Града Сарајево, Семир Ефендић, оптужио је врх СДА да је странка због кандидата за начелника Илиџе и првог човјека КО СДА у Сарајеву Фикрета Превљака, губила гласове од Сарајева до Бихаћа.

       Осим Аљоше Чампаре и његовог рођака Дениса Звиздића, најгласнији заговорници “боље СДА” су и ратни шеф полиције у Тешњу и дугогодишњи парламентарац,  Шемсудин Мехмедовић, затим нови начелник Бановића Бего Гутић, и неки кадрови са локалног нивоа.

       Такођер је у времену ових турбуленција унутар СДА, пао у очи и иступ Едхема Бичакчића, блиског сарадника Алије Изетбеговића из такозваног затворског круга Младих муслимана, који је поручио Бакиру Изетбеговићу да „..мора што прије повући супругу Себију са свих политичких функција и вратити под окриље СДА бројне дисиденте који су имали значајну улогу унутар странке“.

       Његово евентуално приступање овом блоку најавило би покушај повратка у СДА и других  утицајних припадника Младих муалимана и пријатеља Алије изетбеговића, који су напустили СДА или из ње најурени. Ипак, питање је: како би то они, могли бити „Боља СДА“

       Назив “боља СДА” постао је и опција новог имена, за случај да се мора формирати нова политичка странка.

       Та би странка већ на својој оснивачкој скупштини показала приврженост идејама Алије Изетбеговића, сама церемонија би обиловала иконографијом Алије и кључна идеја би била управо враћање на Алијин пут.

       Па се због тога пута смјењују његов син и снаха?!

       Свакако, да само неупућени могу повјеровати у могућност да СДА буде боља, слиједећи странпутицу на коју је Бошњаке довео Алија Изетбеговић користећи СДА као оруђе свога недовољно промишљеног наума.

       Подсјећања ради: када је, 26. маја 1990. године Алија Изетбеговић у сарајевском хотелу „Холидеј ин“ свој први, јавни политички говор у СФРЈ и СР БиХ започео Бисмилом („У име Бога, милостивог, самилосног) на оснивачкој скупштини СДА, било је јасно, да пред тадашњим Муслиманима стоји дуг и трновит пут, практично процес у коме ће се константно мјешати вјера, политика нација и држава, увијек у корист, наводне вјере,

       И ова такозвана, „Боља СДА“ кренула је тим путем.

       Да је то карикатура и исмијавање вјере - најбоље потврђује чињеница да су се сарајевски побједници, а одметници од СДА, договорили да за градоначелника града Сарајева именују Богића Богичевића.

       Зар може постојати веће лицемјерје и исмијавање Ислама, када, Алијини муслимани, изаберу за главног у Граду особу која је атеиста а у своме имену, као ипрезимену, носи име Бога? Само по себи, то је иронија без премца.

       Упркос свему, покушај да се „љубав према својој странци“ наметне и изједначи са љубављу „према домовини“ или према вјери, није дао резултате.

       Врло мало људи је боловало од те политичке и идентитетске болести,

       Није ли стога парадоксално да и данас, баш у име вјере и вјеровања, политике, историје и идентитета, у Босни и Херцеговини функционише таква идеја ускогрудо схваћеног простора и његовог интереса; несхваћеног властитог и туђег идентитета; смисла и суштине друштвених односа те нације, државе или историје?

       Јер, коме је, уопште, потребна Босна и Херцеговина без религијског и етничког идентитета њених, уставотворних, народа!? Уз који, наравно, иде и њихова култура, историја, државотворност!

Џевад Галијашевић

       Рећи да је “Богићево босанство“ замјена, сурогат, и то још бољи и примјеренији од “бошњаштва“ „српства“ или „хрватства“, бесмислено је јер никаквих “Босанаца“ није било, нема, нити их може бити као народа, па је тако и ово бесмислено “босанство“ само ексер закуцан у мртвачки сандук у који би да смјесте, као каквог мртваца, живе и реално постојеће, историјски, културно и државотворно потврђене, народе у Босни и Херцеговини – Бошњаке, Србе и Хрвате!

       СДА то никада није могла схватити или прихватити и само је била сметња неизбјежном резултату историјских процеса у којима се она распадала и дјелила да би остала иста.

       Све њене подјеле, које су само биле сукоб због сукоба око колача власти, кренуле су још чим је основана, али јој, нису нимало помогле, нити су је учиниле бољом странком.

       И кад су, одмах након оснивања СДА, исту напустили  потпредсједници:Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић; и када је разочаран и наоружан ушао у рат и са њом и са Бошњацима се сукобио „Крајишки Бабо“, Фикрет Абдић; и након што се мастило на Дејтонском споразуму није ни осушило када је отишао Харис Силајџић, послије њега, силом прилика, Бакир Алиспахић, Хасан Ченгић, браћа Латић, па Ејуп Ганић, Едхем Бичакчић и сви „Млади муслимани“ а за њима, Фахрудин Радончић....

       Када је Бакир преузео вођство у странци, отишли су многи: Касумовић, Хаџибајрић, Фазлић, Конаковић, Музур, Шепић, Ахметовић, Кукић... и многи други, који су направили покрете и странке, постали начелници и предсједници општина и слављени као нове наде европске политике код Бошњака. Али, нису понудили ништа боље од онога што је СДА била и што су били сами док су били тамо.

       Зато би најбоља СДА била она СДА које више нема.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари