FINANCIAL TIMES: Русија се показала много јачом, а Запад слабијим него што је замишљао

ТУЧА ЗА УКРАЈИНУ - ДОКАЗ ДА СУ РУСИЈА И ЗАПАД ПОНОВО ПОСТАЛИ СУПАРНИЦИ

• Запад са којим се сада сукобљава Русија – то није она алијанса уверена у своје снаге која се прогласила за победника у хладном рату. То је хаотична мешавина земаља које муче економска неизвесност и изгубљени морални оријентири
• Америка и њени савезници су једно време у својим рукама држали будућност, али им је она почетком овога века – који је постао век Азије – просто „процурила” између прстију. Њихово главно достигнуће била је глобализација, а сада се она разара санкцијама које САД и њихови савезници недоследно називају својим оружјем за самозаштиту
• Да, те санкције ударају и по обичним грађанима Русије, али истовремено помажу да се наша земља пробуди из дремежа
• Путин је научио лекције историје и у односима са Западом нема никаквих илузија. Грађани Русије, за разлику од разочараних совјетских људи, који често нису били далеко од глади, сада знају зашта су спремни да се боре
• Пре двадесет година је тек мањина била против зближавања са Западом. Само, то је било пре него што се Запад вратио версајској политици и одлучио да Русију заустави по сваку цену. Запад је рачунао да ће нова руска буржоазија са „стимулансом” у виду санкција устати против господина Путина. Уместо тога, она је збила редове око свог председника

         Пише: Сергеј КАРАГАНОВ (The Financial Times)

         СУМРАК Совјетског Савеза није онима који су у њему живели изгледао као невино време, али ако се присетимо снова и нада те епохе – тешко је не жалити због тадашње наивности.

         Председник СССР Михаил Горбачов говорио је о „заједничком европском дому”, његов амерички колега Џорџ Буш – старији о „јединственој и слободној Европи”.

         Међутим, као што је показала туча за Украјину – Русија и Запад су поново постали супарници.

         Примирје које је закључено 5. септембра (у Минску) обема странама даје прилику да превладају илузије. Ту шансу треба искористити да конфликт не би прерастао у директну војну конфронтацију.

         Изгледа, међутим, да су западни лидери поверовали сопственој пропаганди.

         Они претпостављају да је Украјину која не функционише могуће прикључити Западној Европи и учинити је демократском и просперитетном. Можда би и били у праву да су сачекали 20 година, а са енергетском подршком Русије – то би било оствариво. Али, они су били у уверењу да Москва тежи територијалним освајањима и да је могуће укротити њен апетит само ако јој се нанесе бол. Зато су се појавиле санкције, рат дезинформацијама и јачање НАТО као војне силе.

         Та стратегија је заснована на неправилном поимању реалности и на погрешним рачуницама.

         Неправилно поимање реалности подразумева да се ради о борби за Украјину. За грађане Русије то је нешто много значајније – борба за то да се осујете покушаји да се територије које Русија сматра животно важним за свој опстанак ставе под туђу контролу.

         Грешка у рачуници у томе је што се Русија показала много јачом, а сам Запад много слабијим него што је замишљао.

         Запад са којим се сада сукобљава Русија – то није она алијанса уверена у своје снаге која се прогласила за победника у хладном рату. То је хаотична мешавина земаља које муче економска неизвесност и изгубљени морални оријентири.

         Америка и њени савезници су једно време у својим рукама држали будућност, али им је она почетком овога века – који је постао век Азије – просто „процурила” између прстију. Њихово главно достигнуће била је глобализација, а сада се она разара санкцијама које САД и њихови савезници недоследно називају својим оружјем за самозаштиту.

         Да, те санкције ударају и по обичним грађанима Русије, али истовремено помажу да се наша земља пробуди из дремежа.

         Нема сумње, Русија је мања него што је био Совјетски Савез, а романтична вера у слободно тржиште довела је до тога да је Москва направила низ погрешних корака. Наша елита се наслађивала потрошачким задовољствима која јој је омогућило њено ново богатство и зато је дуго време била спокојна.

         Међутим, председник Владимир Путин је научио лекције историје и у односима са Западом нема никаквих илузија. Грађани Русије, за разлику од разочараних совјетских људи, који често нису били далеко од глади, сада знају за шта су спремни да се боре.

         Наша земља проналази своје место у свету. Упоредите само совјетске оружане снаге – неспретне и прескупе – са мобилним и гипким оружаним снагама савремене Русије.        

         Сада су незнатна мањима они моји сународници који су против оштрог курса Москве.

         Пре двадесет година све је било сасвим супротно: мањина је била против зближавања са Западом. Само, то је било пре него што се Запад вратио версајској политици и одлучио да Русију заустави по сваку цену. Запад је рачунао да ће нова руска буржоазија са таквим „стимулансом” устати против господина Путина. Уместо тога, она је збила редове око нашег председника.

         Државна пропаганда, наравно, игра своју улогу, али грађани Русије имају приступ западним медијима преко интернета и – што се више са њима упознају, то се јаче уједињују око Кремља.

         Сада није време за међусобно порицање: становништву Запада време је да схвати да су се западне владе претвориле у потенцијалног непријатеља оних који су тежили да постану њихов савезник.

         Русија неће одступити. За нашу земљу ово је постало питање живота и смрти.

         Стабилан мир у Европи – то је благородан циљ. Али, тај циљ може бити достигнут само под условом узајамног уважавања и узимања у обзир легитимних интереса.

         Чак је и еврофилу какав сам ја тешко да се залажем за политички савез са Европом која одустаје – хајде да се надамо, привремено – од хришћанства и традиционалних норми.

         Међутим, наш циљ мора да буде стварање заједничког простора на којем ће се људи, капитал и енергија моћи да слободно премештају између Европе – са њеним старим везама са Сједињеним Државама – и Русије која се зближава са Азијом.

         У свему овоме, не треба да на украјински народ навлачимо ужасе рата.

         Чинити то, значило би одрећи се од још једне европске вредности – од разума.