Фараџ неће да Британцима три четвртине закона пише - Брисел

ЛИДЕР ПАРТИЈЕ НЕЗАВИСНОСТИ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ (UKIP)

МОЖЕ ПОСТАТИ ЈЕДАН ОД НАЈПОПУЛАРНИЈИХ ЉУДИ У ЕВРОПИ

Најџел Фараџ

  • Године 1993.UKIP је основао професор Лондонске школе за економију, Алан Скед испод чије заставе су се окупили људи који деле вредности раног „тачеризма“ и идеале светог британског суверенитета 
  • Један од њих био је млади Најџел Фараџ. Али, без обзира на „источњачко“ презиме, Фараџ је безмало стопроцентни Енглез. „Безмало“ - зато што су његови преци - хугеноти (француски протестанти 16, 17 в. -прим. прев.) веома давно побегли из Француске у Енглеску, спасавајући се од прогона католика
  • UKIP верује у грађански национализам отворен за све оне који желе да себе идентификују са Британијом, независно од етничке и верске прошлости. Ми одбацујемо етнички национализам „крви и тла“ екстремистичких партија. UKIP се противи мултикултурализму и политичкој толеранцији - пише у Манифесту странке из 2010. године
  • Ми смо - подвучено је - партија националне демократије. Ми смо сигурни да Уједињено Краљевство треба да буде независна, самоуправна, демократска држава, а не део политичког савеза са седиштем у Бриселу где се данас пишу три четвртине закона за нашу земљу
  • ФАРАЏ: У ствари, нама се допада Европа, али ми желимо да Европа буде савез држава које су повезане трговином и сарадњом. А овај наддржавни пројекат је покушај да се оснују Сједињене Државе Европе без сагласности бирача, а то - баш зато - неће функционисати
  • Током тв-дискусије са лидером либералних демократа, потпредседником владе Ником Клегом, Фараџ је за кризу у Украјини оптужио Европску унију, а његов став подржало је 57% телевизијских гледалаца
Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, писац и политиколог
 

        НАЈЏЕЛ Фараџ, педесетогодишњи енергични лидер Партије независности Велике Британије (UKIP) ускоро може постати један од најпопуларнијих људи у Европи.

        Партија на чијем челу се он налази, има добре шансе да у Европски парламент уведе двадесет својих посланика.

        Само по себи то није сензација - у главном парламенту Европе има 751 посланичко место за које земље имају право да бирају своје представнике у складу са квотом, а она за Уједињено Краљевство износи 73 мандата. Другим речима, Фарџ ће успети да добије мало мање од трећине представништва Велике Британије у Европском парламенту и око 4% од укупног броја европског посланичког тела.

        Прецизније речено, сензација је у нечем другом: за двадесет једну годину постојања UKIP, та странка је на изборима за Европски парламент први пут претекла „традиционалне“ британске партије - лабуристе и владајуће конзервативце.

        Exit-polls, чије резултате је објавила 23. маја агенција Reuters, потврђују да је за Партију независности Велике Британије свој глас дало 27% анкетираних. За лабуристе је гласало 26%, а за конзервативце - 22%. То је мало мање од онога што су јој прогнозирали социолози и анкете (31%), али на први поглед и овакав резултат изгледа као убедљива победа евроскептика, јер је главна парола UKIP - борба са влашћу Брисела.

        Међутим, те исте анкете показују да међу Енглезима има више оних који би више волели да остану у ЕУ него да из ње изађу (42% наспрам 37%).

        Откуд такав „когнитивни несклад“?  Зашто Британци који настоје да остану у ЕУ гласају за странку чији је циљ да изађе из јединствене Европе?

        Да би се добио одговор на ово питање треба пажљивије посматрати и саму странку и њеног лидера - Најџела Фараџа.

        Године 1993.UKIP је основао професор Лондонске школе за економију, Алан Скед.

        Скед је у Европи - личност, један од најзанимљивијих и највећих стручњака за историју краљевског дома Хабсбурга, који је био на челу „Групе Бриг“ првих година постојања те организације.

        Овде треба направити малу дигресију. Године 1988. Маргарет Тачер одржала је говор „Британија и Европа“ на Колеџу Европе у белгијском Брижу. Тај говор изазвао је шок и пометњу у редовима присталица евроинтеграција: нико није очекивао да ће се британски премијер, који је уложио много напора у оснивање ЕЕЗ, обрушити са тако оштром критиком на пројекат Брисела.

        Речи М. Тачер: „Ми нисмо ради тога успешно померили границе државе Британије, да би их затим поново успоставили на европском нивоу, са европском супер-државом, која примењује нову доминацију из Брисела“ - потресле су и разљутиле европске напредњаке, али одушевиле британске конзервативце.

        Најактивнији међу њима (углавном Торијевци) објединили су се у „Групу Бриг“ која је постала клуб научника, економиста и политичара који деле евроскептицизам „гвоздене Меги“. Међу њима је био и Алан Скед. Ипак, његов критичан однос према јединственој Европи, који се умногоме заснива на проучавању искуства Аустро - Угарске монархије и Светог Римског царства, показао се сувише радикалним чак и за „Групу Бриг“, па је  Скед 1991. напустио њене редове. 

        Две године касније основао је Партију независности Велике Британије испод чије заставе су се окупили људи који деле вредности раног „тачеризма“ и идеале светог британског суверенитета. Један од њих био је млади Најџел Фараџ.

        Без обзира на „источњачко“ презиме, Фараџ је безмало стопроцентни Енглез. „Безмало“ - зато што су његови преци - хугеноти (француски протестанти 16, 17 в. -прим. прев.) веома давно побегли из Француске у Енглеску, спасавајући се од прогона католика.

        Његов отац био је берзански брокер, а према неким подацима и - алкохоличар. У сваком случају, родитељи су успели да плате образовање за Најџела у једној од најстаријих (и најскупљих) приватних школа у земљи - Далвич Колеџу.

        Фараџ није стекао високо образовање и уместо на универзитет отишао је да ради као брокер на Лондонској берзи метала.

        Ипак, касније је направио избор у корист политике (још као ученик, Нјаџал је био активиста Конзервативне партије, али је 1992. напустио у знак протеста против Мастрихског споразума који је потписала Мејџорова влада. Убрзо после тога Фараџ се придружио Скеду и постао један од оснивача UKIP.

        Сада Скед (недавно је основао још једну странку - левичарско-центристичку, али такође евроскептичну „Нови правац“) прилично оштро критикује свог бившег сарадника називајући га „суморним алкохоличарем и расистом“. 

        Иначе, етикета „расистичке странке“ чврсто је прилепљена за UKIP углавном настојањима левичарских медија и конкурената из Лабуристичке партије. При том сам Фараџ и други партијски активисти као мантру понављају: „Ми нисмо расисти“. 

        UKIP верује у грађански национализам отворен за све оне који желе да себе идентификују са Британијом, независно од етничке и верске прошлости. Ми одбацујемо етнички национализам „крви и тла“ екстремистичких партија. UKIP се противи мултикултурализму и политичкој толеранцији“ - писало је у Манифесту странке 2010. године.

        „То је лаж!“ - одговарају противници Фараџа. Ту партију либерали организовано прогоне: на пример, у издању Daily Mail помпезно су објављени резултати „истраге“ која је открила доказе да је један од чланова странке, Кевин Скот, 2000. године организовао демонстрације против муслимана.

        Иако је Скот деловао као приватно лице, што су правници UKIP доказали, мрља је, ипак, остала.

        Партија нервира либерални мејнстрим и тиме што иступа за строге законе о миграцији, и својом позицијом у односу на истополне бракове (када су се на Британију обрушили зимски ураган и поплаве, Фараџ је изјавио да је то казна земљи због легализације хомосексуалних заједница, што је утолико занимљивије јер лидер UKIP није верник), и „сексизмом“ у односу на жене и феминистички покрет - заправо, свим што је у раскораку са нормама прихваћеним у Европи.

        Високи резултати које је UKIP добила на изборима за Европски парламент вероватно се могу објаснити прецизним схватањем Најџела Фараџа онога чега се плаши и шта хоће обичан британски човек.

        Ми смо - партија националне демократије. Ми смо сигурни да Уједињено Краљевство треба да буде независна, самоуправна, демократска држава, а не део политичког савеза са седиштем у Бриселу где се данас пишу три четвртине закона за нашу земљу. Ми то плаћамо огромним новцем, али нам забрањују да потписујемо споразуме са новим све јачим економијама света. Наша позиција не значи да ми иступамо против Европе. Ми не мислимо да је све што се налази јужније од Калеа - ужасно. У ствари, нама се допада Европа, али ми желимо да Европа буде савез држава које су повезане трговином и сарадњом. А овај наддржавни пројекат је покушај да се оснују Сједињене Државе Европе без сагласности бирача  и зато - неће функционисати“.

        Другим речима, UKIP је - „за све добро против свега лошег“. За такву Европу у којој је за поданике краљице добро да живе, а не за онакву у којој је живот погубан и нерентабилан. Ово је добра, једноставна мисао доступна сваком бирачу. Чак и најокорелији евроскептик у дубини своје душе разуме да сем огромног броја очигледних негативности у ЕУ има извесних плусева.

        Неоспорно је да је трговински савез- добар. А наддржавна творевина са престоницом у Бриселу, којом управљају безличне евробирократе - то је лоше, јер подсећа на социјализам са планирањем и централизацијом.

        Ове једноставне истине Фараџа подсећају на „позну“ Маргарет Тачер која је у својим мемоарима писала да сада није време да се ствара „тврђава под називом „Европа“, али треба дати шансу Европи да постане пространа јединствена економска зона благостања.

        Сасвим је могуће да се лидер UKIP и према Русији односи добронамерно. Током тв-дискусије са лидером либералних демократа, потпредседником владе Ником Клегом, он је за кризу у Украјини оптужио Европску унију, а његов став подржало је 57% телевизијских гледалаца.

        Наравно, ставови лидера UKIP разликују се од оних који сада доминирају у елитама ЕУ. Ипак, не треба идеализовати Најџела Фараџа, будући да је и његову идејну претходницу, „гвоздену Меги“ тешко назвати искреним симпатизером наше земље.

        Евроскептицизам Партије независности може се показати као користан за Русијуу тактичком смислу, али ту треба бити рационалан и не мешати савезнике и пријатеље.

        Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари