Раковић: Нама треба уједињење Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније

ГРЦИ СУ У НАТО, А ИЗГУБИЛИ СУ РАТ ОД ТУРСКЕ И 40 ОДСТО ТЕРИТОРИЈЕ КИПРА

* Али, ми сами то не можемо да урадимо. Треба нам патрон зато што смо мала земља на рубу Европе. А тај наш патрон може да буде само земља коју сањамо и коју волимо. И која воли нас. То је Русија. Ми без Русије не можемо. Русија без нас такође не може. Она нема никог ближег од нас Срба

* Да је Русија студиозније проучавала српско питање у Црној Гори, или црногорско питање, не би дошло до сецесије Црне Горе и не би дошло до уласка Црне Горе у НАТО

* Срби јесу мали, али су херојски народ. Замислите кад би нас било 150 милиона! Шта би било Западу! Ми смо два пута ратовали против НАТО пакта! Ко је то још урадио? И у Босни и Херцеговини, у Крајини, и у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Два пута смо ратовали. У једном рату против њих добили смо државу западно од Дрине. Тај рат нисмо изгубили. У другом рату смо сачували целовитост своје територије. Ни тај рат нисмо изгубили. Ми смо први народ који је пружио отпор западном империјализму

_____________________________________________________________________

         ДОКТОР Александар Раковић се такође одредио према питању ко је био на којој страни 5. октобра 2000, поносно истичући – ја сам био на Милошевићевој страни.

         Он је констатовао да је то било ретко за његову генерацију у то време – имао сам 28 година, али сам спазио балоне на протесту 96. и 97. у Београду, на студентском протесту, на којим је писало «Мило».

         Ја сам тада раскрстио са студентским протестима, рекао је Раковић, због тога што никада не могу да будем на страни некога ко је на страни црногорских сепаратиста, какав је Мило Ђукановић.

         Било ми је јако драго да прочитам књигу Владимира Кршљанина, истакао је Раковић, у којој сам поред добрих анализа, имао прилику да видим и љубав.

         Влада Кршљанин воли Русију и то се види из његових речи и између редова. Он воли руски народ. Писано је пуно књига о фобији, што је наравно легитимно и веома драгоцено. Али писано је мало књига о томе како љубав покреће народе. И љубав српског народа према руском, и руског народа према српском. Дакле, ми можемо да пратимо да емоција игра ту улогу и многи ће ми замерити и рећи ће ми «да су Руси имали само интересе, да уђу на страни српског народа у Први светски рат», међутим то није тачно.

         Разговор цара Николаја са Николом Пашићем у Москви показује дубоку љубав према српском народу и дубоко разочарење Цара Николаја према бугарском народу који је издао православље, по ко зна који пут.

         Био сам учесник у многим догађајима у нашој земљи, приметио је Раковић, где сам видео да упркос тој љубави, некако фали, недостаје потпуна студиозност у проучавању балканских питања. Да је Русија студиозније проучавала српско питање у Црној Гори, или црногорско питање, не би дошло до сецесије Црне Горе и не би дошло до уласка Црне Горе у НАТО.

         Да је Русија на време била укључена у Македонији, не би дошло до овог сценарија до којег је дошло. И тако даље. Дакле, уз емоције о којима сам сада говорио, и које су добре као први корак, као основа за успоствљање односа два народа и две земље, мора да постоји студиозна интеракција између нас. И играње на карту људи који су родољуби, прави људи са којима Русија може да успостави праву, искрену комуникацију, у којој ће заједнички доћи до решавања наших проблема.

         Ми са Русијом делимо православну цивилизацију, констатовао је Раковић и цитирао грчког теолога Георгоса Металиноса, који је по њему, у једној реченици најбоље дефинисао разлику између православне и западне цивилизације: «Западни човек жртвује друге за себе, а православни човек жртвује себе за друге.» То смо ми, и то су Руси, нагласио је Раковић.

         Руси су направили први велики корак повратка на међународну сцену након бомбардовања СР Југославије и уласка руских снага из Тузле у Приштину, приметио је он и додао да је то је била велика нада коју смо ми тада добили. Та нада се на крају изјаловила и нашом кривицом, јер влада на чијем челу је био Зоран Ђинђић није била заинтересована за Русе, који су били на Косову и Метохији.

         Дешавају се међусобни неспоразуми и међусобни проблеми, констатовао је он, али време је да се ти проблеми превазилазе, време је да кренемо путем који би нас водио ка интеграцијама. Нашим, православним интеграцијама, за које се, чини ми се, сви овде залажемо, јер су се западне интеграције  показале као лоше. Оне су се показале као неискрене, и као вероломне.

         А чак и да уђемо у западне интеграције, упитао је Раковић, да уђемо у НАТО пакт и Европску Унију, ко нам уопште гарантује да ће интегритет и суверенитет наше земље било где бити сачуван? Нико! – нагласио је он и то илустровао примером Кипра:

Александар Раковић

         Ко је Грцима гарантовао да ће сачувати целовитост Кипра? Нико. А били су у НАТО пакту и изгубили су рат од Турака. Изгубили су 40% територије на Кипру. Отерани су из њиховог највећег града Фамагусте. Престоница Никозија је подељена. Ето – били су део евроатлантских интеграција – и ништа!

         Раковић је истакао да у евроатлантским интеграцијама једна правила важе за западне народе, а друга правила важе за православне народе. И то је тако. И тако ће бити и неће се то променити. Е, с обзиром да се то неће мењати, онда је време, као што Владимир Кршљанин каже, да имамо аргументе за нову политику, која је интегративна за православну цивилизацију!

         Са таквом политиком, устврдио је он – и Руси и Грци моћи ће да превазиђу неспоразуме који су настали у последњим годинама, а који су ескалирали признавањем противканонске јерархије у Кијеву. 

         А наша будућност, то је мој став, нагласио је Александар Раковић, искључиво је у уједињењу четири републике бивше Југославије – Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније. Алиб ми сами то не можемо да урадимо, приметио је он, и додао: нама треба патрон зато што смо мали. Тренутно смо мала земља на рубу Европе. А тај наш патрон може да буде само земља коју сањамо и коју волимо. И која воли нас. То је Русија. Ми без Русије не можемо. Русија без нас такође не може. Она нема никог ближег од нас Срба.

         Ми смо сигурно народ који је показао највише искрености и љубави и најмање вероломности према руском народу, од свих народа Европе, констатовао је Раковић и додао да Русија то мора да уважи, као и чињеницу да смо ми херојски народ.

         Срби су мали, али херојски народ, истакао је Раковић. Замислите кад би нас било 150 милиона! Шта би било Западу!

         Раковић је затим нагласио: Ми смо два пута ратовали против НАТО пакта! Ко је то још урадио? И у Босни и Херцеговини, у Крајини, и у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Два пута смо ратовали.

         У једном рату против њих добили смо државу западно од Дрине. Тај рат нисмо изгубили. У другом рату смо сачували целовитост своје територије. Ни тај рат нисмо изгубили. Е, то сви треба да имају на уму – да смо ми први народ који је пружио отпор западном империјализму, и да с тим у вези, треба да имамо, и када је реч о Русији, посебно почасан и важан статус, јер то ми Срби заслужујемо – закључио је Раковић.

         (излагање др Александра Раковића на трибини у Руском дому «Перспективе српско-руских односа»)