Пред српским читаоцима роман ирачког хришћанина Синана Антуна „Багдадско причешће“

ДОГАЂАЈИ У РОМАНУ СЕ ПРЕКЛАПАЈУ СА НАПАДОМ НА БАГДАДСКУ ЦРКВУ ГОСПЕ ОД СПАСА

* Све се огледа кроз однос главних јунака - старог Јусефа, припадника одлазеће генерације која је у Ираку доживела и срећне године, и његове рођаке студенткиње Махе, припаднице новог нараштаја која усред трагичних ратова и нарастајућег тероризма, излаз виде у напуштању земље својих предака

__________________________________________________________________

       ЗАХВАЉУЈУЋИ све већем броју преводилаца за неевропске језике, љубитељима књиге се пружа шанса да се сретну са делима писаца пореклом са Далеког, Средњег и Блиског истока.

       Посебно место заузимају прозна дела на арапском језику јер писци из многих земаља у којима је званични језик арапски не живе више у својим отаџбинама, али и даље пишу на језику на коме су проговорили. Осим класичног (куранског) језика неки користе дијалекте арапског из земаља из којих су потекли.

       Преводи са арапског у бившој Југославији стизали су углавном из БиХ јер се у Сарајеву неговала оријенталистика, али сада имамо врсних зналаца-преводилаца попут Српка Лештарића, који је провео највећи део живота у исламском свету Блиског и Средњег истока.

       Захваљујући Лештарићу, српски читаоци су имали шансу, до сада, да се први пут сретну са неким арапским писцима као што је и ирачки писац Синан Антун (1967) чија је књига "Багдадско причешће" недавно преведена на српски.

       Антуну је ово трећи роман, али се бави и  писањем поезије, превођењем, писањем за научне, филолошке часописе на енглеском, сарађује на докуметарним филмовима у Америци у коју је емигрирао 1991. године.

       Занимљиво је да између осталог преводи поезију Чарлса Симића кога изузетно цени. 

       Антун је за свој трећи роман одабрао тему која му је веома блиска јер је и сам рођен као ирачки етно-хришћанин за које се код нас мало зна, али они у арапском свету важе за најстарије хришћане на свету пошто су прихватили ову вероисповест одмах након њене појаве, баш у том делу света.

       Његови истомишљеници све до недавно су се у својим домовима користили неким дијалектом неоарамејског порекла али су се школовали и као њихови далеко бројнији сународници Арапи.

       Како је на почетку књиге написао њен аутор, "Догађаји у роману преклапају се са нападом на цркву наше Госпе од Спаса у Багдаду 2010, али текст романа и ликови у њему плод су маште, а евентуалне подударности или сличности у именима само су случајне.

       Дајући кратак садржај овог дела, уредник књиге, коју је објавила издавачка кућа"Лагуна" Дејан Михаиловић, написао је на последњој страни корица да је писац "Багдадског причешћа"открио многе непознанице о судбини бројних групица које вековима настањују Средњи исток.

       Ове древне хришћанске заједнице, како примећује и преводиллац у поговору, "очувале су своју необичну народност, а њихов савремени изазов и противречности огледају се кроз однос двоје главних јунака - старог Јусефа припадника одлазеће генерације, која је у Ираку доживела и срећне године и његове рођаке студенткиње Махе, припаднице новог нараштаја која усред трагичних ратова , нарастајућег тероризма виде смисао свог  живота у напуштању домовине својих предака".

       Оценивши да је Лештарићев превод "ненадмашан", Дејан Михаиловић је додао да је свет ирачких хришћана у данашњим, несрећним временима постао ближи српском читаоцу.

       Писац поговора га је насловио "О ирачком писцу Синану Антону или Свето причешће за жртве верског фанатизма" и у њему је испричао не само своје виђење овог романа и његов интернационални успех него је упознао српске читаоце и са настанком и развојем арапског романа, жанра који у арапској књижевности  постоји тек 150 година.  

       Писац поговора и преводилац романа, Лештарић, у поговору је написао да се "радња књиге одиграва у једном дану, осим сећања бивших збивања у приповедањима двоје казивача".

        Лештарић је скренуо пажњу читаоцима да  се писац приликом писања дијалога обилно користио багдадским говором.

       Према  запажању Лештарића, „Антун је формулисао средишње питање романа као питање: отићи или не отићи из Ирака", али он је и забринут и за будућност група хришћана које се стално смањују.

       Вера Кондев