Поетични путопис Дарка Даничића о Бајкалу, Алтају и Непалу

ДОКТОРИРАО ЈЕ НА РУДАРСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, А ДОСАД ЈЕ ОБЈАВИО ПЕТ КЊИГА ПОЕЗИЈЕ

* Даничић се овом књигом показао као изузетно занимљив путописац јер је своје доживљаје дочарао поетичним исказом претварајући та далека места у нешто бајковито, прелепо и егзотично а те поетичне описе природе допунио је описима обичаја, препричавањем  древних митова, разговорима са аутохтоним становницима чији су се далеки преци храбро настанили у сибирској тајги, мистериозном Алтају, а били су спремни да настане и подножје Хималаја

__________________________________________________________________________

         ОВИХ дана свима се препоруццује да што више времена проводе код куће и да и не сањају да путују у нека далека места попут Сибира, Алтаја или Непала јер да би се стигло до тих далеких дестинација могли би постати жртве корона вируса и да никада не стигну куда су кренули нити да се срећно врате кући.

        Док седите код куће или у хладу баште што баш није узбудљиво, књига путописа би вам барем дочарала нека егзотиццна места, а још када их је писао један талентовани песник то би било још веће задовољство.

        Зато сам одабрала књигу Дарка Даничића (1961) дипломца Машинског факултета и магистра и доктора на београдском Рударском факултету који је до сада објавио пет књига поезије а сада му је  издавач "Агора" објавио књигу путописа "Носталгија за бескрајем" у којој је дочарао своја путовања до Бајкала, Алтаја и Непала која су просечном Србину скоро недостижна и без коронавируса.

        Даничић се овом књигом показао као изузетно занимљив путописац јер је своје доживљаје дочарао поетичним исказом претварајући та далека места у нешто бајковито, прелепо и егзотично а те поетичне описе природе допунио је описима обичаја, препричавањем  древних митова, разговорима са аутохтоним становницима чији су се далеки преци храбро настанили у сибирској тајги, мистериозном Алтају, а били су спремни да настане и подножје Хималаја.

        Када описује пловидбу по Бајкалском језеру, које је назвао "тектонским ожиљком на лицу земље". аутор описује водену бразду као "иглу којом бродић зашива оштећену површину воде" .

        Најпоетичнији су му описи излазака и залазака сунца јер су или били увијени у облаке или маглу а најузбуљивије је било будити се још у сумрак и чекати да први зраци осветле неке стене или водене брзаке јер су им у тим непроходним крајевима најбољи и најлакши "путеви" били водени. Реке...

        Не вреди препричавати све догодовштине аутора током тих путовања јер то је драж ове књиге, али свакако ћете уживати у његовим описима виђеног јер су тако живописни и узбудљиви да су вредни пажње.

        Вера Кондев