„Милица - кнегиња немирног доба“ – књига о првој жени српског средњег века

АУТОР МОНОГРАФИЈЕ ЈЕ ВАНРЕДНИ ПРОФЕСОР ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА МАРКО ШУИЦА

* Милица се после судбоносног Косовског боја неочекивано нашла као удовица са једном већ удатом ћерком, Маром, док су троје деце - синови Стефан и Вук и ћерка Оливера - били још малолетни. Храбро је владала Моравском Србијом до пунолетства старијег сина Стефана, а онда се замонашила узимајући име Јевгенија. То јој није сметало да утиче на политичка збивања и у бившој царевини, па и на целом Балкану

* Наводећи Миличине заслуге као владарке, Шуица није пропустио да наведе њену историјску материјалну заоставштину као што је манастир Љубостиња, у коме је и сахрањена, као и низ владарских повеља  у којима је показала и свој књижевни дар

__________________________________________________________________

         „МИЛИЦА - кнегиња немирног доба“ је изузетна монографска студија посвећена најчувенијој и најцењенијој жени српског средњег века коју је написао већ афирмисани историчар Марко Шуица (1967.), ванредни професор Одељења за историју београдског Филозофског факултета.

         Шуица се бави у својим истраживањима односима, појавама у српској држави и друштву на крају четрнаестог века, посебно односима са Османским царством. До сада је објавио књигу о Вуку Бранковићу - славном и велможном господару, као низ научних радова у земљи и иностранству.

         Ово дело није само биографија кнегиње Милице, супруге кнеза Лазара Хребељановића и мајке деспота Стефана Лазаревића већ и фреска живота у Србији након битке на Косову пољу, након које је пропала царевина, завршила се владавина, скоро двовековна, династије Немањића, али је вазална  Србија сачувала извесну самосталност још близу 70 година док није интегрисана у потпуности у Османско царство под султаном Сулејманом.

         У тим заиста "немирним временима"значајну улогу одиграла је кнегиња Милица коју је народна епика уздигла до положаја царице као супруге од народа уздигнутог до цара и свеца Лазара, који је погинуо у боју на Косову“.

         Милица се после судбоносног боја нашла неочекивано као удовица са једном, већ удатом ћерком Маром, док су троје деце:  синови Стефан и Вук и ћерка Оливера били још малолетни. Она је храбро преузела дужност преминулог мужа да влада Моравском Србијом до пунолетства старијег сина Стефана, а онда се замонашила узимајући име "монахиња Јевгенија".

         То што је постала монахиња није јој сметало да утиче на политичка збивања не само у Моравској Србији, која је припадала од раније породици Хребељановић, већ и у бившој царевини, па и на целом Балкану.

        Аутор се постарао да у књигу уђу и подаци који илустрију прилике од пораза на Косову 1389. до 1405. године када је преминула кнегиња  која је у народном миту и епици остала све до наших дана.

        Резимирајући своју историјску монографију, веома детаљну и за, сваког кога занима средњевековна историја Србије, аутор је у поговору napisao да се историјска кнегиња Милица - монахиња Јевгенија - разликовала од свог идеализованог одраза у епској народној традицији. Она је, подвлачи Шуица, своју сведену улогу супруге и мајке (постоји само један документ у коме се помиње као супруга кнеза Лазара)  без припреме заменила, изузетно сложеном и одговорном улогом владарке.

        У првим данима значајну подршку пружио је врх Српске цркве, сарадник почившег кнеза патријарх Спиридон, навео је аутор и додао да је Миличин приоритет био очување живота малолетних синова и да им сачува државно-политичко завештање свога мужа - Моравску Србију.

        Према оцени аутора, Милица је реално проценила да отпор Османлијама није више могућ и одабрала је за Србију улогу турског вазала јер то је једино гарантовало опстанак њене државе. Он подсећа да се у 15. веку уз повремене прекиде ,Османско царство незадрживо ширило Балканом.

        Посебно место у књизи заузима Миличин план и његова реализација да кнез Лазар стекне мученичку улогу у цркви и тако осигура положај њиховог потомства.

       У свим свечаним обредима, литургијама и молитвама које славе Лазареву жртву и опредељење за царство небеско - спомињало се њено име.

        Иако монахиња, Шуица посебно истиче, да се Милица то јест, Јевгенија, није устручавала да заједно са својом рођаком Јефимијом (удовицом као и она) предузима важне дипломатске мисије. Тим активностима аутор је посветио значајан простор јер то нису биле дужности у домену других племкиња тога доба.

       Наводећи Миличине заслуге као владарке, Шуица није пропустио да наведе њену историјску материјалну заоставштину као што је манастир Љубостиња, у коме је и сахрањена, као и низ владарских повеља  у којима је показала и свој књижевни дар.

        Књигу је објавила издавачка кућа "Еволута" (Београд, Страхињића Бана 43).

         Вера Кондев