Књига Марка Шуице „Милица – кнегиња немирног доба“

МОНОГРАФИЈА О НАЈЗНАЧАЈНИЈОЈ ВЛАДАРКИ СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

* Народ, којим је мудро и добро владала никада је није заборавио и не само да је испевао многе епске песме у њену част већ јој је доделио и титулу – Царица

____________________________________________________________________

         „ИСТОРИЈСКА кнегиња Милица - супруга кнеза Лазара Хребељановића и мајка седморо деце, деспотица, касније монахиња Јевгенија и пре смрти великосхимница Јефросина, наставила је свој живот изван историјских граница у имагинарном простору предања“, започиње епилог своје монографије о владарки која је стицајем неочекиваних околности да јој је муж погубљен на крају битке на Косову постала удовица која је одиграла изузетно значајну улогу у историји стрпског средњег века продуживши за 70 година државност Србије.

        Њене вршњакиње, које су после Косовског боја остале удовице, нису се ни близу тако добро снашле као Милица и зато се о њима много мање писало и мање су помињане док је кнегиња остала запамћена као једна од најспособнијих жена у српском средњем веку и зато је њен пут из историје у мит и легенду започео доста рано тако да се нашла у архивима Угарске, Венеције, Дубровника, српских манастира.

        Захваљујући ретко богатој грађи када је у питању жена 14. и почетка 15 века, професор историје на београдском Филозофском факултету Марко Шуица могао је да напише монографију „Милица - кнегиња немирног доба“ коју је управо штампала издавачка куцха "Еволута" .

        Са искуством које је стекао пишући биографију Вука Бранковића и бројне научне радове посвећене српском средњем веку, Шуица је написао ово дело о Милици јер је сматра за најзначајнију српску владарку и монахињу из периода средњег века. Према мишљењу аутора, Милица је оставила дубок траг у нашој историји који се протеже од политичке и дипломатске историје, устројства средњевековног друштва до уметности, књижевности и духовности.

        Она је заслужна што је светачки култ кнеза Лазара веома брзо установљен и тим потезом је обезбедила да својим кћерима, којих је имала пет и двојици синова, посебно старијем - кнезу Стефану Лазаревићу - обезбеди сигурне положаје и углед какав не би имали као потомци мање угледног племића за кога се удала још у време владавине цара Стефана Душана свете породице Немањића којој је и сама припадала.

        Тако је обезбедила да нико није оспоравао њеном старијем сину када је сео на престо Моравске Србије са тирулом деспот, што му је његова дипломатски вешта мајка такође обезбедила.

        Њена је заслуга да је ћерку Оливеру удала за туског султана Бајазита I и тако осигурала многе повластице за српску, истина вазалну држву којој је обезбедила значајан просперитет какав није имала од смрти цара Душана.

        Књига посвећује значајну пажњу и Миличином односу према цркви - као великој донаторки и ктиторки која је изградила у тим тешким временима једну од најлепших манастирских цркава у стилу моравске школе за манастир Љубостињу у коме је умрла и у коме је сахрањена.

        Народ, којим је мудро и добро владала никада је није заборавио и не само да је испевао многе епске песме у њену част већ јој је доделио и титулу – Царица.

         Вера Кондев