Јелена Димитријевић једина Српкиња која је написала путопис о Америци и то – пре 100 година

ЊЕНУ КЊИГУ „НОВИ СВЕТ ИЛИ У АМЕРИЦИ ГОДИНУ ДАНА“ ОБЈАВИЛА ЈЕ „ЛАГУНА“

* Јелена Димитријевић (1862-1945) била је удата за српског дипломату, али је остала удовица 1915-те, па је - да би се ослободила траума из рата - одлучила да оде у Америку 1919. и да посети Американце и Американке које су током рата помагале окупираној Србији

* Поред Њујорка, где је провела седам месеци, успела је да обиђе Вашингтон, Бостон, Филаделфију и низ мањих градова

* За њу је расна дискриминација била непојмљива јер је сматрала да је то кршење Божијих закона да су сви људи једнаки. Биле су јој непојмљиве и велике класне разлике и велики број бескућника, али ју је веома импресионирала сва техника за кућу која је Американкама омогућавала да одлазе на предавања, да се запошљавају и, уопште, да буду слободније од Европљанки

______________________________________________________________________

        „ОВО је земља џез банди, женских спичева и поповских причева, као и земља адвертисмана или како се каже српски реклама, пуне су ми уши речи: преци, потомци, натурализовани, прирођени, пунокрвни, црква, школа, Библија, мисионари, business, busy, rich, hustle, Даунтаун, банке, Uol strit Wall (берза и долари, долари, долари, долари, долари, долари)“ - започела је ређање Димитријевићева шта је највише могла да чује током боравка у Америци.

        Овим речима је придодала: највеће, најдуже, најшире, највише, најбоље, патриотизам, американизам, американизација… И додала да се те речи чују највише, да их изговарају жене и попови и то жене у кући и у школи, по парохијским кућама, а попови у цркавама.

        Овим је Јелена Димитријевић започела свој увод у књигу „Нови свет или у Америци годину дана“ коју  је после мало више од једног века приредила проф. др Биљана Дојчиновић која за "Лагуну" приређује и уређује књиге српских списатељица које су писале крајем 19. и у првој половини 20. века.

        Едиција је названа "Савременице" јер су њихови текстови вредни пажње а давно су заборављени.

        Међу њих се убрајају и приче, песме и путописи изузетне личности Јелене Димитријевић (1862-1945) која је остала удовица 1915-те и да би се ослободила траума из рата одлучила је да оде у Америку 1919. да би посетила Американце и Американке које су током рата боравиле у окупираној Србији помажући деци и онима којима је помоћ била најпотребнија.

        Пре свега то је био Џон Фротингам који јој је био домаћин у Њујорку. Поред Њујорка, где је провела седам месеци Димитријевићева је успела да обиђе Вашингтон, Бостон, Филаделфију и низ мањих градова и о целом свом боравку у Америци вредно је писала својим београдским пријатељицама, водила је дневник и прикупљала сву доступну грађу да би својим земљацима могла једнога дана да понуди путопис који је још увек једини путопис који је написала једна жена о Америци на српском, али и први иако се појавио у београдским књижарама тек 1934. године.

Јелена Димитријевић

        Утиске које је понела са свог првог боравка у САД допунила је седам година касније када се поново обрела у тој земљи приликом повратка из "цветног Јапана" који је био последња земља на њеном дугачком и узбудљивом путу од Цариграда преко Блиског истока, Индије, Ирана и Кине па преко Пацифика.

        Димитријевићева је још пре почетка рата са својим вољеним мужем, који је био српски дипломата, написала два путописа. Један из Ниша (и о  тамошњим турским харемима), а други из Солуна где је добро упознала Грчку и Грке.

        Ипак њено америчко искуство је најатрактивније јер даје изванредну слику градова и како су изгледали споља али и изнутра

        За све који су у скорије време били у њима било би занимљиво да упореде утиске Димитријевићеве са својим.

        Њу је највише импресионирала шума облакодера у центру Њујорка и зато га је назвала "град џин", али јој се веома свидео Бостон за који је рекла да је подсећа на Европу, пре свега на Енглеску и дивила се његовим парковима и вртовима.

        Димитријевићеву је одушевљавало што су Американке избориле право гласа али се у неколико наврата згражавала над америчким односом према обојенима.

        За њу је расна дискриминација била непојмљива јер је сматрала да је то кршење Божијих закона да су сви људи једнаки.

        Исто тако су јој биле непојмљиве велике класне разлике и велики број бескућника, али ју је веома импресионирала сва техника за кућу која је Американкама омогућавала да одлазе на предавања, да се запошљавају и, уопште, да буду слободније од Европљанки.

        Књига је забавна и зато што је ауторка многе енглеске речи транскрибовала у ћирилицу па су заиста данас чак и добром англисти неке речи неразумљиве.

        Највише су је збуњивали огласи у новинама јер је један нудио стан са шест спаваћих соба са седам клозета. Она се питала: шта ће им шест соба и седам клозета, да би од своје америчке пријатељице сазнала да `клозе` не значи оно као код нас већ је то простор за одлагање стави као наши шифоњери.

        Уредница Дојчиновић није исправљала ауторкино погрешно изговарање имена градова, људи нити предмета јер то даје овом делу посебан шмек.

        Вреди је читати.

        Вера Кондев

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари