Лавров: САД су против Чилеа и Аљендеа користиле све што је касније названо - „обојене револуције“
КРВАВИ ПУЧ У ЧИЛЕУ 11. СЕПТЕМБРА 1973. БИО ЈЕ ШОК ЗА ЦЕО НОРМАЛНИ СВЕТ
* Стратешки планови чилеанског руководства су стварали – ако следимо познату неоколонијалну логику Беле куће – малтене егзистенцијалну претњу Сједињеним Државама. Вашингтон је био и остао ужаснут пред самом идејом да друге државе имају право да бирају сопствени политички и друштвено-економски модел развоја. И да могу да се руководе соптвеним националним интересима
* Вашингтон је против Аљендеовог Чилеа велико мноштво инструмената: економски рат на више нивоа (укључујући спољну изолацију и претње рестрикцијама против страних партнера Чилеа); финансирање опозиције, критичких „организација цивилног друштва“ и озлоглашене „пете колоне“; информационо-психолошки притисак и дезинформисање становништва путем контролисаних медија; подстицање „одлива мозгова“...
* Амерички бизнис је директно учествовао у илегалним субверзивним операцијама ЦИА... Те деструктивне акције су постале нека врста шаблона који Вашингтон и његови сателити и данас користе у односу на суверене владе широм света
_______________________________________________________
Аутор: Сергеј ЛАВРОВ, министар иностраних послова Русије
ПРЕ педесет година – 11. септембра 1973. – догађај у Чилеу је постао велики шок за светску заједницу. Као резултат крвавог државног удара, свргнута је Влада народног јединства и успостављена војна диктатура хунте на челу са генералом Пиночеом.
Свет су облетеле слике борбених авиона који надлећу председничку палату Монеда у центру Сантјага, као и легално изабраног председника Салвадора Аљендеа, у последњим минутима живота, у шлему и са аутоматом у рукама, како брани демократске темеље државе.
Велики чилеански песник, нобеловац Пабло Неруда љутито је жигосао узурпаторе: „то су скрнавитељи чилеанске историје, хијене које цепају заставу победе“.
Пошто је преминуо убрзо након пуча, он се с правом сматра једном од његових најзначајнијих жртава.
Пуч у далеком Чилеу потресао је и нашу земљу, где је Аљенде био добро познат, јер је више пута посетио Москву, укључујући и доласке у својству председника.
Совјетски Савез је активно учествовао у међународној кампањи солидарности са чилеанским народом и дао уточиште многим политичким емигрантима. Захтевали смо и издејствовали ослобађање херојског сина те земље Луиса Корвалана из заточеништва у концентрационом логору и отказали смо за нас важну фудбалску утакмицу на Националном стадиону Сантјаго, који је био претворен у логор и натопљен крвљу чилеанских патриота.
У нашој земљи су се певале песме које је спевао брутално погубљени национални трибун Виктор Хара: „Venceremos!” и „El pueblo unido, hamas sera vencido!“
Не устежем се да кажем да је трагедија Чилеа постала и наша трагедија, а историја Чилеа је постала и страница наше историје.
Догађаји од пре пола века су на седамнаест година прекинули чилеанску демократску традицију, постали политичка вододелница у савременој историји земље и дали покољењима унапред низ важних лекција за читав свет.
Опште је познато да је Влада народног јединства, коју је предводио социјалиста Салвадор Аљенде, дошла на власт 1970. године као резултат слободног изражавања воље чилеанских бирача у оквиру процедуре предвиђене Уставом Републике.
Истовремено, пројекат Народног јединства је имао очигледну међународну димензију и био је усмерен на удаљавање од иностране зависности и јачање националних и латиноамеричких принципа. Лева коалиција је имала за циљ достизање политичке и економске самосталности Чилеа и одбацивала методе страног утицаја као што су дискриминација, притисак, интервенција или блокада.
Планирали су да изврше ревизију и, у случају неопходности, да откажу споразуме који земљи намећу обавезе које ограничавају њен суверенитет. Намеравали су да развијају односе са свим државама, без обзира на њихову политичку и идеолошку оријентацију. Сматрали су Организацију америчких држава (ОАД) инструментом северноамеричког империјализма, позивајући на успостављање заиста репрезентативне организације земаља Латинске Америке.
Овакви стратешки планови чилеанског руководства су, наравно, стварали – ако следимо познату неоколонијалну логику Беле куће – малтене егзистенцијалну претњу Сједињеним Државама.
Вашингтон је био и остао ужаснут пред самом идејом да друге државе имају право да бирају сопствени политички и друштвено-економски модел развоја. И да могу да се руководе соптвеним националним интересима, да јачају државни суверенитет, да поштују културно-цивилизацијску самобитност.
Не бих да улазим дубље у анализу чилеанске политичке ситуације и економске политике земље изт тог периода. То је чисто унутрашња ствар Чилеа, и о томе може да суди само чилеански народ. Али, очигледно је да су многе тешкоће са којима се Аљендеова влада сударила, биле у одлучујућој мери, не само „подгрејане“, већ и директно генерисане од стране западних политичара и бизниса.
Декласификовани документи из америчких архива само су потврдили оно што није била тајна одмах после пуча.
И пре него што је Салвадор Аљенде ступио на дужност, Вашингтон је заузео курс за његово уклањање, уз коришћење читавог арсенала политичких уцена и притисака. Чињени су сви могући напори да се унутрашња ситуација дестабилизује.
Коришћено је велико мноштво инструмената: економски рат на више нивоа (укључујући спољну изолацију и претње рестрикцијама против страних партнера Чилеа); финансирање опозиције, критичких „организација цивилног друштва“ и озлоглашене „пете колоне“; информационо-психолошки притисак и дезинформисање становништва путем контролисаних медија; подстицање „одлива мозгова“; изазивање конфузије у синдикалном покрету; стварање и спонзорисање екстремно десних организација и радикалних милитантних група; политичке уцене, провокације и насиље над присталицама нове власти.
Другим речима, Американци су активно користили све оно што је касније добило у концентрисаном облику назив - „обојене револуције“.
Сам Салвадор Аљенде је са говорнице Генералне скупштине УН децембра 1972. емотивно покушао да светској заједници пренесе тадашње стање. „Хтели су да нас изолују од света, да нас економски угуше. Да паралишу нашу трговину бакром, који је наш главни извозни производ, и да нам ускрате могућност добијања страних кредита. Разумемо да када разобличавамо финансијско-економску блокаду, којој је наша земља изложена, да не само светска јавност, већ и неки наши сународници то тешко могу да схвате, јер не говоримо о отвореном нападу који би био видљив целом свету. Напротив, тај напад се изводи потајно, заобилазним путем, иако га то не чини мање опасним за Чиле.”
Данас постоји значајна количина јавно доступног материјала који разоткрива непримерену улогу Стејт департмента, ЦИА и других америчких ресора у тим догађајима. Можете се тако упознати са документима са којих је скинута ознака поверљивости 1998. године о „Пројекту Фјубелт“ – операцијама ЦИА које су имале за циљ свргавање Салвадора Аљендеа.
Чувени непристрасни амерички новинар, добитник Пулицерове награде Сејмур Херш је још у септембру 1974. године, био један од првих који је открио субверзивну делатност Беле куће у вези са Чилеом. А 1982. објавио је истраживање на ту тему: “Цена власти. Кисинџер, Никсон и Чиле.” Веома едукативан материјал.
Цинизам америчких политичара поражава. Према документима ЦИА, председник Ричард Никсон је тада наредио да се предузму кораци од којих би чилеанска економија „вриштала“. Амерички амбасадор у Сантјагу, Кори, развио је тај став: “Учинићемо све што је у нашој моћи да гурнемо Чиле у крајње сиромаштво и одрицања. И то ће бити дугорочна политика.”
Американци су организовали бојкот чилеанског бакра, стратешке робе од чије продаје је земља добијала главну девизну зараду. Замрзнули су чилеанске рачуне у својим банкама. Локални предузетници су почели да преносе капитал у иностранство, отпуштају раднике и стварају вештачке несташице хране.
Извештај представљен Сенату „Тајне операције САД у Чилеу, 1963-1973.“ показује да су већ 1971. године потпуно обустављене чилеанске трансакције Америчке извозно-увозне банке, а од 1971. до 1973. обустављено је кредитирање по линији Светске банке.
Амерички бизнис је директно учествовао у илегалним субверзивним операцијама ЦИА. Међу њима је и озлоглашена телекомуникациона корпорација ИТТ, која је сарађивала још са нацистичким Рајхом и коју је Аљендеова влада покушала да национализује.
Овај истински макијавелистички модус операнди омогућио је наручиоцима пуча у јужноамеричкој земљи да остваре свој циљ. А с обзиром на успешно „уходавање“, тај скуп деструктивних акција је постао нека врста шаблона који Вашингтон и његови сателити и данас користе у односу на суверене владе широм света.
Западњаци стално крше фундаментални принцип Повеље УН – немешање у унутрашње ствари других земаља. У том низу су се нашли изрежирани трећи круг избора у Украјини крајем 2004. године, и „обојене револуције“ у Југославији, Грузији и Киргизији. И коначно, отворена подршка крвавом пучу у Кијеву у фебруару 2014, као и упорни покушаји да се понови сценарио насилног преузимања власти и у Белорусији 2020. године.
Не може се не поменути и озлоглашена „Монроова доктрина“, коју Американци, изгледа, желе да прошире на цео свет, како би целу планету претворили у своје „двориште“.
Друга ствар је што таква неоколонијална, отворено цинична линија колективног Запада изазива све веће одбијање Светске већине, која је искрено уморна од уцена и притисака, укључујући примену силе, од прљавих информационих ратова и геополитичких игара “са нултом сумом”.
Државе глобалног Југа и Истока желе да располажу својом судбином, да воде национално оријентисану унутрашњу и спољну политику, а не да извлаче „кестење из ватре“ за бивше метрополе.
Руско-чилеански дипломатски односи обновљени су одмах након слома Пиночеовог режима у марту 1990. Од тада су имали сталну тенденцију развоја. Уверен сам да ће тако остати и у будућности, без обзира на то какви конјуктурни трендови могу овладати појединим чилеанским политичарима.
Имамо много тога заједничког – заједничке странице историје, велики Тихи океан, трговинску и економску сарадњу, културну, хуманитарну и образовну размену.
Русију су посетили председници Чилеа Патрисио Ајлвин, Рикардо Лагос и Мишел Бачелет, који су припадали различитим политичким токовима, али су увек велику пажњу поклањали развоју пријатељских веза између две земље. Не сумњам да ће традиције које је успоставио Салвадор Аљенде и које настављају његови истински следбеници, даље јачати на добробит народа наших земаља.
Превео: В. Кршљанин
