Степић: Србија и(ли) Српска – шта је нови српски „Пијемонт“?

ТРИБИНА „СРПСКА СЕ БРАНИ И У СРБИЈИ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА СВЕ О СРПСКОЈ И ФАКТИ И ПРЕДСТАВНИШТВА РС

* Геополитички процеси, међутим, у којима смо не само сведоци, него и учесници, већ доносе промене у хијерархији глобалних сила и, следствено, промену светског поретка, што би за последицу могло да има повољније услове за решавање српског националног питања. А оно подразумева консолидацију српског народа и државно обједињавање распарчаних српских земаља

* Србија је данас „опијена“ недвосмислено антисрпским вестернизмом. Друштвена клима, већ дуго артикулисана од етаблиране елите, наклоњенија је наднационалним него националним интеграцијама. То јесте прекоредно, те стога неприродно и нелогично, као и у супротности са јасно исказаним опредељењем народа, али је агресивно промовисано – од политике и медија, до културе и науке. Стога, Србија тренутно нема потребну националну и геополитичку „енергију“ за тако велико прегнуће као што је српско државно уједињење

* Упркос свим проблемима, већу способност и спремност, а нарочито ниво колективне „националне воље“, показује Република Српска. „Дух народа“ у Републици Српској је јачи и не може се рећи да у њој „племе наше сном мртвијем спава“. Пролазећи кроз катарзу отаџбинског рата са доминантним верско-цивилизацијским својствима, те потом водећи истрајну борбу за опстанак и државност, она је стекла неопходан свесрпски пијемонтски капацитет

* Република Српска има Бања Луку која је постала несумњиво српско политичко, културно, образовно... средиште – прави национални главни град – док Србија има Београд као космополитски град који све више постаје један од национално обезличених тзв. глобалних градова, где је могуће некажњено и готово без масовног противљења његових становника уклањати националне симболе, организовати антисрпске манифестације, формирати антидржавне организације и институције... (што би рекао философ Ђорђе Оцић: „Ако је Цетиње српска Спарта, а Нови Сад српска Атина, онда је Београд српски Загреб!“)

_____________________________________________________

           Миломир СТЕПИЋ

           ПРОЦЕС разградње Српства, тј. „демонтаже народа“, како је своју књигу насловио Сергеј Кара-Мурза, или „разбијање нације“, како је, пак, своју књигу назвао Србима по злу познати Роберт Купер, била је једна од првих манифестација и доказивања моћи Запада као хладноратовског победника.

           Та деконструкција била је вишедимензионална – политичка, територијална, етно-демографска, културна, економска...

           Геополитички процеси, међутим, у којима смо не само сведоци, него и учесници, већ доносе промене у хијерархији глобалних сила и, следствено, промену светског поретка, што би за последицу могло да има повољније услове за решавање српског националног питања. А оно подразумева консолидацију српског народа и државно обједињавање распарчаних српских земаља.

           Стара или нова матица?

           Где би требало тражити покретача, носиоца и гравитационо језгро српске политичко-територијалне интеграције? Која би својства то интеграционо средиште требало да има и које услове да испуњава? На први поглед, природно је да то буде Србија – захваљујући свом централном положају на Балкану, пространости, броју становника, историјској државотворности, слободарским тековинама, идентитетским вредностима и средиштима, природним богатствима, политичким, економским, војним, просветним, научним, културним и другим потенцијалима. Она би, дакле, то логично требало да буде захваљујући укупној, „тврдој“ („опипљивој“) и „мекој“ („неопипљивој“) моћи. Стога само њу – често, можда, и без довољно аргумената – називају матицом.

           Али, Србија је данас „опијена“ недвосмислено антисрпским вестернизмом. Друштвена клима, већ дуго артикулисана од етаблиране елите, наклоњенија је наднационалним него националним интеграцијама. То јесте прекоредно, те стога неприродно и нелогично, као и у супротности са јасно исказаним опредељењем народа, али је агресивно промовисано – од политике и медија, до културе и науке. Стога, Србија тренутно нема потребну националну и геополитичку „енергију“ за тако велико прегнуће као што је српско државно уједињење.

           Упркос свим проблемима, већу способност и спремност, а нарочито ниво колективне „националне воље“, показује Република Српска. „Дух народа“ у Републици Српској је јачи и не може се рећи да у њој „племе наше сном мртвијем спава“. Пролазећи кроз катарзу отаџбинског рата са доминантним верско-цивилизацијским својствима, те потом водећи истрајну борбу за опстанак и државност, она је стекла неопходан свесрпски пијемонтски капацитет.

           Шта то чини Српску погоднијом од Србије за улогу „локомотиве“ српског уједињења?

           - Република Српска се ослободила југословенства, које се показало као негација српства, док у Београду буја (нео)југословенство, о чему има безброј доказа (нпр. бројне институције са префиксом југо, југословенски, YУ…; уређивачка политика медија, организовано пројугословенско деловање утицајних појединаца и група...).

           - Република Српска – прошавши кроз пакао отаџбинског рата који је имао доминантне особине суровог верског сукоба са сународницима-конвертитима – раскрстила је са национално ауторазарајућом идеологијом братства и јединства, која у Србији, као буквално, а не само правно схваћеној наследници Југославије, нема рудиментарни, већ стварни карактер.

           - Република Српска је свесна колике су размере деструктивности тзв. АВНОЈ-ских граница, које су одлукама Баденетрове комисије и нашим пристанком претворене у државне, међутим у Србији то није случај – напротив, „чип“ апсолутизовања некадашњих републичких и покрајинских граница и даље није деактивиран.

           - Република Српска се готово у потпуности деконтаминирала од титоизма – тог екстремно антисрпског мутанта комунизма – а у Србији се он још увек носталгично подстиче и одржава (о томе парадигматично сведочи „Кућа цвећа“ и поклоничке посете њој 25. маја).

           - Република Српска, суочена са узроцима и последицама недавног рата, стекла је потребан ниво унутрашње кохезије, у првом реду превазилазећи наслеђе четничко-партизанског сукоба, које и у савременим околностима потенцијално може бити национално веома деструктивно, што се у Србији није догодило, већ и даље тиња и слаби њено јединство.

           - Република Српска је на нов, адекватнији, модернији начин политички и административно-територијално организована, док је Србија и даље задржала две покрајине које су и формиране да би је „обуздале“ (у ствари данашња Србија је по многим показатељима резидуална творевина – остала је Југославија, само се зове Србија).

           - Република Српска има интегралистички, свесрпски угао посматрања националне и државне садашњости и будућности, а Србија је окренута самој себи, затворена у своје границе, понекад се чак на апсурдан начин сматра самодовољном и задовољава се геополитичким клеинстаатереи-ством, тј. србијанством, чак ужесрбијанством.

           - Република Српска зна да се сама не може одупрети агресивном окружењу и притисцима споља, те да то успешније може само целовита српска држава која би својим границама обухватила већину српских земаља, а таква спознаја у Србији је минимално изражена (штавише, преовладава самозаваравајуће мишљење да би она сама то могла ефикасније да чини).

Миломир Степић

           - Република Српска има Бања Луку која је постала несумњиво српско политичко, културно, образовно... средиште – прави национални главни град – док Србија има Београд као космополитски град који све више постаје један од национално обезличених тзв. глобалних градова, где је могуће некажњено и готово без масовног противљења његових становника уклањати националне симболе, организовати антисрпске манифестације, формирати антидржавне организације и институције... (што би рекао философ Ђорђе Оцић: „Ако је Цетиње српска Спарта, а Нови Сад српска Атина, онда је Београд српски Загреб!“).

           - Република Српска нема анимозитет према Србији (напротив!), осим спорадичних случајева (услед неких ратних епизода, нпр. због приморавања на псеудомировне планове, увођења санкција услед одбијања да се неки од њих прихвате, од званичног Београда наметане погубне тактике крени-стани-врати се...), док у Србији тога има, одржава се и с времена на време се разбукти у виду тезе о „недисциплини руководства са Пала (из Бања Луке)“, „баласту који отежава пут Србије у ЕУ“, па чак и оне одурне псовке о „веслу које их је превеслало“.

          Теза о Републици Српској као новом српском „пијемонту“ није плод илузије, утопије, погрешних премиса, пристрасног сагледавања реалности и националног романтизма, а још мање разочараности стањем националне свести у Србији. Она је резултат покушаја да се рационално процени интегралистички национални и државотворни капацитет једне и друге.

           Наравно да Република Српска има бројне хендикепе у односу на Србију – није независна држава, територијално је мања, са вишеструко мање становника, економски слабија, без сопствене војске, са лошијом међународном позицијом итд.

           Међутим, нови пијемонтизам мање проистиче из наведених својстава и поједностављено схваћеног „закона геополитичке гравитације“ где већа политичко-територијална јединица обавезно  привлачи и предводи мању.

           Више се заснива на колективним карактеролошким предностима – националној „свежини“, „срчаности“, „чврстини“, „посвећености“, „енергичности“, „борбености“..., тј. једном виду гумиљовљевске пасионираности, која је израженија код Срба у Републици Српској, а мања и затомљена код Срба у Србији.

           (трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)