Русија неће дозволити черечење и нестанак Србије

ХОЋЕ ЛИ БУГАРСКА ПОМОЋИ САВРЕМЕНИМ ЗАПАДНИМ

„ВИТЕЗОВИМА ГРОБА ГОСПОДЊЕГ” ДА ЗАУСТАВЕ ЈУЖНИ ТОК?

„Јужни ток”

• Премијер Бугарске Бојко Борисов је захтев Русије за исплатом 1 милијарде еура на име компензације за одустајање од изградње АЕЦ, назвао „издајничким” и указао је на то да ће Русија имати проблема са наставком пројекта на гасоводу Јужни ток
• Излазак Бугарске из пројекта обесмислио би га и сав гигантски припремни напор би се показао узалудним. Бугарска је његова кључна карика
• Нема сумње да су економски узроци само „шминка” за закулисну политику у коју је ушла Софија
• Ни у западним престоницама ни у Москви се не умањује значај Јужног тока као основног канала економској помоћи Србији. Гасовод би могао извући српску привреду у режим обнављања и развоја. А то ће ојачати међународне позиције Србије и њено неизбежно зближавање са Русијом
• Напетост око пројекта је порасла и због тога што у руској политичкој елити не желе черечење и десуверенизацију Србије као језгра словенских народа на Балкану. Да такви планови постоје на Западу, данас нико више и не сумња
• Гледајући из тог угла, Јужни ток не представља само економски или конјунктурно-политички пројекат. Изгледа да је први пут у послератној историји, Русија наишла на задатак цивилизацијских размера. Њој не може бити свеједно то, што ће са нестанком Србије нестати и утицајни део источноевропског православља
• Данашња Србија у перцепцији Москве представља један од цивилизацијских стубова у предстојећем блиском судару, у коме ће прворазредни значај имати духовна супротстављеност
• Из тога следи да и борба која се распламсала око Јужног тока није никаква шала
• У блиској будућности ће постати јасно колико су озбиљне намере руководства Бугарске по питању саботирања пројекта Јужни ток
• То руководство је познато по својој сервилности према Бриселу и Вашингтону и нема сумње да уноси иритирајуће моменте у процес усаглашавања по налогу својих западних ментора

        Дмитриј СЕДОВ

       ...ГАС из шкриљаца је омогућио да САД још 2009. године претекну Русију по обиму производње овог енергента, после почетка примене хидрауличког ломљења лежишта - технологије која користи притисак воде са хемикалијама и песком ради образовања пукотина у шкриљцима, из којих се ослобађа гас.

       Пад цена гаса који је уследио у САД, довео је до губитка интересовања компанија у САД за набавку течног гаса из налазишта у Штокману, која је још увек у фази пројектовања и одобравања.

       За нове технологије заинтересовали су се и Европљани који имају доста својих шкриљаца, како би макар и делимично заменили увоз енергената. Посебно ревносан интерес у овом послу је показала Пољска, која сматра да се налази под диктатом Гаспрома.

       Истина, сада на путу тих технологија стоје „зелени” који тврде да цепање шкриљаца наноси штету животној средини.

       Без обзира на то што гас из шкриљаца још „циркулише” пре свега у САД и Кини, он већ сада представља стратешки изазов за традиционалне испоручиоце природног гаса.

       По прорачунима стручњака Међународне Енергетске Агенције (МЕА), као резултат активног ширења нових технологија, улога руског и блискоисточног гаса у међународној трговини може да се смањи за 45% (2010. године) до 35% у 2035. години.

       Негативно искуство са потцењивањем нових тенденција у гасној привредној грани, нагони нас да озбиљније прионемо на добијање нафте из битуменског песка. Наизглед је та производња технолошки отежана. За растварање битумена у песку и изношење раствора на површину, потребна је велика количина свеже воде и природног гаса.

       Но, све то може бити релативно. Резерве нафте у битуминозном песку у налазиштима  Алберти (Канада) и у Ориноку (Венецуела) износе 1,7 за прво и 2,0 трилиона барела за друго налазиште, док су светске резерве обичне нафте почетком 2006. године процењиване на 1,1 трилиона барела.

       То указује да ће се светске резерве нафте у будућности налазити на Америчком континенту.

       Данас комплетна светска производња нафте износи 84 милиона барела дневно а из битуминозних песака добија се само 1 милион барела.

       Но, ако се има у виду да Америчке компаније поново улажу огромна новчана средства за истраживање у тој области, то треба и овде очекивати нова решења.

       Нове тенденције не могу да не утичу на понашање иностраних партнера руских испоручилаца. Они у своје калкулације уврштавају и перспективе сопственог наступа на светском тржишту енергената добијених уз помоћ нових технологија и њихов језик у дијалогу са руским компанијама постаје све оштрији.

       Тако је Бугарска, увређена због тражења компензације од стране Русије због раскида уговора о градњи атомске електро-централе (АЕЦ) у Белену, сугерисала на могуће проблеме око „Јужног тока”. Премијер Бугарске Бојко Борисов је захтев Русије за исплатом 1 милијарде еура на име компензације за одустајање од изградње АЕЦ, назвао „издајничким” и указао је на то да ће Русија имати проблема са наставком пројекта на гасоводу „Јужни ток”.

       Раније су Бугари одустали од градње АЕЦ због недостатка инвестиција, као и под притиском западних партнера забринутих због јачања енергетске зависности од Русије.

       У јулу 2011. године „Атомстрој-експорт” који је требало да гради АЕЦ предао је тужбу против Бугарске националне електроенергетске компаније Међународном арбитражном суду Међународне трговинске коморе у Паризу, у износу од 58 милиона еура, за извршене радове на изградњи АЕЦ „Белене”. Почетком септембра 2012. године „Атомстрој-експорт” је прерачунао своје претензије према Бугарској: потраживани износ се попео на 1 милијарду еура. И мада изгледа да „Јужни ток” нема никакве везе са градњом АЕЦ, бугарска влада је покушала да ту тему окрене у своју корист. Тим пре што су се од годинама вођених преговора и усаглашавања око тог пројекта промениле власти у земљи, које сада тим пројектом уоште нису одушевљене.

       После промене власти, Бугарска је увела мораторијум на све крупне енергетске уговоре које је донело претходно руководство. Управо је Бојко Борисов, садашњи бугарски премијер, у лето 2009. године изјавио да се суспендују пројекти са Русијом, међу њима и „Јужни ток”. Годину дана су бугарске власти давале противуречне изјаве о заједничким енергетским пројектима са Русијом и тек је у јулу 2010. године постало јасно - Бугарска ипак улази у пројекат гасовода.

       Тада су Русија и Бугарска потписале „путну карту” по питању разраде бугарског дела „Јужног тока”. Тај документ представља својеврстан план приоритетних догађаја неопходних да би се пројекат реализовао на територији Бугарске.

       Затим су Гаспром и бугарски енергетски холдинг ЕАД потписали протокол по питањима реализације пројекта „Јужни ток” на територији Бугарске. Документ је између осталог одредио и тачку уласка будућег гасовода у гасни транспортни систем Бугарске а такође је и прецизирао његове параметре и одредио даље кораке у реализацији пројекта.

       Осим тога, у складу са потписаним протоколом између Бугарске и РФ, завршна инвестициона одлука ЕАД по пројекту мора бити донесена до 15. новембра текуће године.

       У новембру текуће године планирана је и посета Владимира Путина Бугарској, за када је, по свему судећи, било планирано потписивање овог документа. То би омогућило стварање транспортног чвора на територији Бугарске, из кога би се истовремено остваривале испоруке у два смера - на југо-запад и северо-запад.

       Изгледа међутим да су изненадне околности већ започети пројекат поново довеле до крајње непожељних тешкоћа. Излазак Бугарске из пројекта би га обесмислио и сав гигантски припремни напор би се показао узалудним. Бугарска је његова кључна карика.

       Нема сумње да су економски узроци само „шминка” за закулисну политику у коју је ушла Софија. Ни у западним престоницама ни у Москви се не умањује значај „Јужног тока” као основног канала економској помоћи Србији. Гасовод би могао извући српску привреду у режим обнављања и развоја. А то ће ојачати међународне позиције Србије и њено неизбежно зближавање са Русијом.

       Напетост око пројекта је порасла и због тога што у руској политичкој елити не желе черечење и десуверенизацију Србије као језгра словенских народа на Балкану. Да такви планови постоје на Западу, данас нико више и не сумња. То је постало очевидно још, рецимо приликом бомбардовања СР Југославије 1999. године, као и приликом вештачког зачетка „независног” Косова, који активно шири свој утицај на суседне српске области и Македонију.

       Гледајући из тог угла, „Јужни ток” не представља само економски или коњуктурно-политички пројекат. Изгледа да је први пут у послератној историји, Русија наишла на задатак цивилизацијских размера. Њој не може бити свеједно то, што ће са нестанком Србије нестати и утицајни део источно-европског православља. Данашња Србија у перцепцији Москве представља један од цивилизацијских стубова у предстојећем блиском судару, у коме ће прворазредни значај имати духовна супротстављеност.

       Због тога се Србија и око ње окупљени православни народи на Балкану перманентно сматрају савезницима Русије.

       Из тога следи да и борба која се распламсала око „Јужног тока” није никаква шала.

       У блиској будућности ће постати јасно колико су озбиљне намере руководства Бугарске по питању саботирања пројекта „Јужни ток”. То руководство је познато по својој сервилности према Бриселу и Вашингтону и нема сумње да уноси иритирајуће моменте у процес усаглашавања по налогу својих западних ментора. То што ради влада Бугарске, на језику политичара назива се уцена.

       Највероватније да аутори „Набука” маштају о томе да Бугари „сасеку” изградњу „Јужног тока”. Са тачке гледишта здравог разума то раније није имало смисла, јер „Набуко” никако није могао решити проблем попуњености цевовода и јужна маршрута је за њих потпуно немогућа за реализацију. Сада изгледа да се потајно надају у гас из гасних шкриљаца чије су резерве у Европи такође велике, а у тренутку ступања „Јужног тока” у погон, прве испоруке таквог гаса могу стићи на тржиште.

       Иако је такву логику тешко оправдати здравим смислом, јер се овде очигледно намеће руска пословица о врапцу у руци и голубу на грани.

       Али се често у историји здрава логика стављала на последње место. Зар се могу у религиозним ратовима или „крсташким походима” препознати „ослободиоци Гроба Господњег”.

       Не намеће се случајно ово подсећање на та мрачна времена. Јер ако упоредите недавни војни обрачун са Србијом, са понашањем „крсташа”, можете увидети мноштво сличности. Читава та фанатична немилосрдност према туђој вери и култури, неизбежно се претвара у пљачкашку фарсу, исто као и пре 800 година.

       Данашњи поход против Срба још увек тече пуном паром. Народ је још увек у стању грча, поцепан противуречностима унутрашње политике владајућих елита и диктатом поробљивача.

       Због тога данас помоћ Бугарске савременим западним „витезовима Гроба Господњег” може бити веома корисна. Без руског гасовода привредни организам Србије ће наставити да се гуши и да прелази на „вештачко дисање” Запада. Тада је довољно само одложити следећу прву помоћ и народ ће се наћи на коленима.

       Ето каква је диспозиција настала. Јачајући сопствену енергетску безбедност САД могу подстаћи своје савезнике на све опасније политичке игре.

       А и зашто не би подстицали? Они неће због тога имати последица.

       А што се тиче владе Бугарске, највероватније је таква њихова судбина. Сваки владар сам бира своје место у историји. А онда мора због њега и да се плаћа.