Небо се закитило Албертовим оком изгубљеним на Паштрику
НА ВЕСТ ДА ЈЕ ОД КОРОНЕ УМРО АЛБЕРТ АНДИЈЕВ – РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ КОЈИ СЕ БОРИО ЗА КиМ И СРБИЈУ
* Није умро, уснуо је… На свом Паштрику! На пресветоме Косову и Метохији! Тамо где је остао без ока, горостас, Рус, брат, Србин - Алберт Андијев!
* Знао је тај дивни горостас, Рус, СРБИН, оно што су многи од нас заборавили или мисле да могу заборавити: није Косово и Метохија свето што се стрдало на њему већ што се страдало - ЗА ЊЕГА!
________________________________________________
Аутор: Михајло МЕДЕНИЦА
JАВИЛИ су ми да је умро Алберт.
Без суза, само толико: “Отишао је наш Алберт…”
Без суза, само толико, а и шта више?!
Шта друго рећи кад усни витез у Господу?
Није умро, уснуо је…
На свом Паштрику!
На пресветоме Косову и Метохији!
Тамо где је остао без ока, горостас, Рус, брат, Србин - Алберт Андијев!
Није око камен да се изгуби, није га ни Алберт изгубио но оставио врх Паштрика да види…
Довека да гледа куд су међе Србинове! Куд је браћи руској светиња једнака!
А, тражиле су га звери! Желеле су плен!
Преоравали су Паштрик, клали камен на камену, размицали поносну планину, али…
Залуду, мислили су да се око Албертово скрива, да бежи, да узмиче, да ће га крвавог где наћи како јеца и моли за милост, па да се зоре пленом, пусте звери…
Земљом су тражили оно чим се небо закитило…
Не зна пашчад шиптарска да се заветна светиња не метри корацима већ небом што је прогледало очима страдалника, јунака, бесмртника…
И данас ће га, на вест о смрти, звери чекати у заседи, потерати хајке, спремити ланце и окове, преклати снегове врх Паштрика да одају Алберта, до задњег ће метка стрељати свој страх, но…
Залуду им, рекох, где они у мржњи крај очију не виде - ту небо у љубави све даље догледава…
Очима страдалника, јунака, витезова, бесмртника…
Земљу би звери, као да је на пресветом Косову и Метохији шта на земљи?
Знао је тај дивни горостас, Рус, СРБИН, оно што су многи од нас заборавили или мисле да могу заборавити: није Косово и Метохија свето што се стрдало на њему већ што се страдало - ЗА ЊЕГА!
Од чега се страда - од тога се узмиче, за шта се страда - за то се живи!
И зато данас, Србијо-мајко, застани и ожали својега сина којем се мајка још увек нада!
Застани Србијо, застани Русијо за својега сина!
Радуј се небо, ето ти још једног знамења!
Не дозволимо да брат Алберт буде још само тужни број кад у оне сате штуро саопште данашњу статистику пошасти!
Уснио је у болничкој постељи борећи се за дах - нека се у миру и спокоју надише ветрова с врха Паштрика…
Чувај нам неба, да ако прогледамо…
