Распад Југославије уграђен је у саме темеље Краљевства СХС

РИСИ ОБЈАВИО КЊИГУ НИКИТЕ БОНДАРЕВА „ЕНИГМА ТИТО. МОСКОВСКЕ ГОДИНЕ ЈОСИПА БРОЗА (1935-1937)” - крај

• У последње време често срећем у радовима хрватских и словеначких новинара да се Тито последњих месеци живота вратио Католичкој цркви
• Тито је пре смрти дуго био болестан, схватао је да умире и - наводно су му из резиденције бискупа Љубљане, у колима са затамњеним стаклима, довозили свештеника који га је исповедао. Нема чињеница које то потврђују, али се данас ова теза упорно пласира у Хрватској 
• Тито је од самог почетка желео да претвори Косово у излог окренут ка Албанији, који би показивао како је у Југославији све лепо
• Хрватски национализм, као и све што је растурило Југославију 1990-их година, извире из начина на који је била створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
• „Накарадна творевина Версајског пакта“ - говорио је Молотов о Пољској. У истој мери се то односи и на Краљевство СХС створено 1918. по вољи великих држава од Србије и делова Аустро-Угарске империје

        РУСКИ институт за стратешка истраживања објавио је књигу доктора историјских наука Никите Бондарева „ЕНИГМА ТИТО. Московске године Јосипа Броза (1935-1937)“.

        Књига се бави, као што и њен наслов говори, двема годинама које су постале кључне у целом Титовом животу и политичкој делатности. Донеле су, поред осталог, Титове прве контакте са совјетском обавештајном службом, чијем расветљавању је посвећен добар део књиге.

        Бондарев се бави и Титовим личним животом у том кратком периоду и оцењује његово деловање у својству сарадника Коминтерне.

        Књига је написана на бази „уникалних руских и српских архивских материјала од којих се многи први пут публикују”.

        Бондарев, који је виши научни сарадник сектора за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања, поводом изласка књиге из штампе дао обиман интервју порталу Столетие који су ФАКТИ објавили у целиниа.

        Са Бондаревом је разговараао валериј Панов, а интервју је у оригиналу објављен под насловом: „Титов дух лута Балканом...“

        Касније се између Тита и Стаљина догодила свађа која је означила почетак захлађења совјетско-југословенских односа, а касније је дошло и до потпуног прекида... Након завршетка конфликта, Тито је заузео самосталан правац у спољној политици и градио је „самоуправни социјализам“. Трудио се да сачува равнотежу у националном представљању у државним органима, добро проценивши да ће најача бити српска групација. На различитим руководећим местима преовлађивали су Хрвати и Словенци. Без обзира на то, 1968. су на Косову избили немири који су били изазвани тежњом Албанаца да промене законодавство о националним мањинама...    

        - Па, тамо је редовно долазило до конфликата. Тито је од самог почетка желео да претвори Косово у излог окренут ка Албанији, који би показивао како је у Југославији све лепо. Са тим циљем у Косово су улагана велика новчана средства, мада се тамо, стварно, догодио неки немир у националистички расположеној универзитетској интелигенцији. Тај проблем су доста брзо решили. Међутим, баш из тог времена вуче своје почетке Ибрахим Ругова, који је касније постао идеолог косовске независности. А у том тренутку он је био национално оријентисани „левичар“, марксиста. Што се каже, поступно се трансформисао. Његова идеологија била је веома чудна: тешко схватљива смеса гандизма (следбеник Махатме Гандија),  пацифизма и албанског национализма. 

        А шта можете да кажете о дешавањима из 1971. године, познатим као „Хрватско пролеће“? 

        - Почнимо од тога да се у Чехословачкој 1968. догодило Прашко пролеће. Исте године су у престоници Југославије почели студентски немири. Студенти су окупирали читаву градску општину познату као Нови Београд и нико није знао шта да се ради. Студенти су били агресивно-левичарски расположени - троцкисти, анархисти, марксисти, али генерално - антистаљинисти. Главни њихов захтев је био - стати на пут црвеној буржоазији. Након три или четири дана немира, Тито је одједном изјавио: студенти су у праву, код нас је стварно превише бирократије, треба да средимо бирократију. Дошао је код студената, рекао им је: ви сте, момци, одлични.  

        Студенти су истог тренутка променили пароле. Буквално неколико дана пре тога они су били расположени апсолутно антититовски, а након разговора са њим, заједно са сликама Че Геваре, носили су и слике Тита. Међутим, у овој причи је главно то да су левичарски настројени српски студенти, међу којима су били људи расположени и социјалистички и националистички, добили од Тита неки карт-бланш и до 1972. се успоставио режим погодан за ревизионизам који проистиче од левичарске студентске младежи.

        То је био један од најплоднијих тренутака у култури Југославије. Тамо су почели да се снимају неки експериментални филмови које нико није контролисао, да се штампају раније незамисливе књиге...

        Да се вратимо на „Хрватско пролеће“: Хрватима је било криво што су Срби имали београдско лето 68., варљиво лето, ако смем да приметим, а Хрвати су желели да имају нешто слично.  

        Прашко пролеће, Београдско лето, Хрватско пролеће... Арапско пролеће на крају крајева. Чудан историјски низ!

        - Хрвати су решили: ако је успело Србима, што ми не бисмо покушали. Састав учесника је био отприлике исти: све се исто вртело око универзитета, око професора, студената, неких, такозваних левичарских интелектуалаца, међутим - није им успело. Пре свега због тога што су Тита у то време већ мало потиснули са власти, а и, у принципу, у исту реку се не може два пута ући. И главно у свим тим догађајима: Хрвати су у својим захтевима ишли даље него Срби. Тамо су пароле биле национално обојене, у предњем плану су били „левичари“ и националисти. Код Хрвата је доминантан био национални моменат. У читавом, како су га они звали, масовном покрету... 

        Хрвати су желели отцепљење?  

        - Нису. Било је речи о трансформисању федерације у конфедерацију. О мекшем потчињавању националних република Београду, пре свега, у култури и економији. На своју сопствену спољну политику они нису полагали право. Национална интелигенција је тражила више аутономије, партијско-привредни актив желео је да добије могућност слободније манипулације новчаним средствима. Ништа од тога нису добили. 

        Узгред, одмах после тих дешавања, био је 1974. донет нови Устав СФРЈ који је утврдио измењене основе југословенског федерализма. Али, како су сасвим очигледно показали не тако давни догађаји, сепаратистичко-националистичке центрифугалне тенденције нису биле уништене, већ само замрзнуте...   

        - Хрватски национализм, као и све што је растурило Југославију 1990-их година, извире из начина на који је била створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

        „Накарадна творевина Версајског пакта“ - говорио је Молотов о Пољској. У истој мери се то односи и на Краљевство СХС створено 1918. по вољи великих држава од Србије и делова Аустро-Угарске империје. Ти делови су сами рачунали да ће, можда, постати три независне државе или пак једна држава у коју би ушле Словенија, Хрватска и Босна. Рачунали су и са могућноћу обједињавања са Србијом у меку конфедерацију. Таква варијанта им се чинила најприкладнијом. И одједном, све их напросто - приписују Краљевини Србији, потчињавају српској царској династији. Извор незадовољства Хрвата и Словенаца југословенском државом почиње баш у том тренутку. У моменту формирања државе. 

        Занимљива мисао. То се, практично, нигде не спомиње... 

        - Мислим да би од тога требало почињати објашњавање дешавања из 1990-их година. Обично се разлог тражи у Титовом стварању социјалистичке Југославије. У ствари, корени су у прошлости. Притајени национализм је увек био присутан, још од времена стварања Краљевства СХС. Веома снажно се испољио за време Другог светског рата. Даље, овај притајени национализм се сударио са економским проблемима.

        Тада се појавило и разоновање: у саставу Југославије ћемо живети лоше, јер смо свима дужни, а могуће је изаћи из Југославије и онда никоме нећемо бити дужни. А дугови остају државним следбеницима Југославије - Србији и Црној Гори. 

        Нико није сумњао у то да Срби неће дозволити Југославији да се сасвим распадне и да ће сачувати државу макар у виду уније Србије и Црне Горе, како се и десило. Мада није баш све испало тако. Дугови су остали и независној Словенији и независној Хрватској, али то не може да се упореди са сумама које би биле дужне као републике у саставу Југославије.  

        А дужни су углавном Западу?

        - Наравно. У тренутку распада Југославије није постојала структура којој нису били дужни. Дугови су и даље доспевали за наплату, чак и када је Србија 1990-их година била под економским санкцијама. На враћање дуга преосталог од социјалистичке Југославије, санкције нису утицале.  

        Које је верске припадности био Тито?

        - Према званичној верзији, његов је отац био Хрват, а мајка - Словенка. И Хрвати и Словенци су католици. Постоји верзија, коју у последње време често срећем у радовима хрватских и словеначких новинара, да се он последних месеци живота вратио Католичкој цркви. Тито је пре смрти дуго био болестан, схватао је да умире и, наводно су му из резиденције бискупа Љубљане, у колима са затамњеним стаклима, довозили свештеника како би исповедао Тита. Нема чињеница које то потврђују, али се данас ова теза упорно пласира у Хрватској. 

        Сетите се Волтера, који је на самрти тражио да му донесу Библију...

        - Тако је, може да се направи таква паралела. И још се једна паралела оцртава. Тито је постао својеврстан противтег политици СССР у Источној Европи.

        Југославија је била алтернативна социјалистичка творевина. Политика „братства и јединства“ уједињене Југославије се поистоветила са железном вољом и капацитетом Тита као политичког вође. Веома је симптоматично што се после њега у СФРЈ није нашао државник таквог нивоа.