Од Петнице до Хага

РАДОВАН КАРАЏИЋ: УКРАТКО О БИОГРАФИЈИ, ХАПШЕЊУ И ОПТУЖНИЦИ

•  Део школовања провео је у САД, проучавајући психотерапију и америчку поезију

•  Крајем 1983. и почетком 1984. радио је у Здравственом центру на Вождовцу у Београду, а у исто време био је и психијатар у ФК Црвена звезда

•  Пут којим се неуропсихијатар из Сарајева успео до првог председника Републике Српске

•  Дани кривање иза лика београдског гуруа др Драгана Дабића. Зашто данас седи на оптуженичкој клупи Хашког Трибунала

•  Објавио седам  књига песама: "Памтивек", "Лудо копље", „Има чуда, нема чуда", "Црна бајка", "Од лудог копља до црне бајке" , "Под леву сису века" и "Словенски гост"

•  Од Савеза писаца Русије добио књижевну награду „Михаил Шолохов“ 

​

​ ПИШЕ: Марија М. Зарић

          СВЕТОМ се 21. јула 2008. године као пожар проширила гласина о хапшењу широј јавности потпуно непознатог др Драгана Дабић. Власт је одмах лансирала; да „основано сумња“ да је то бивши председник Републике Српске и у том тренутку један од тројице најтраженијих хашких оптуженика. Дан касније, започет је званични „екстрадициони поступак“ против Радована Караџића.

          Прес-служба председника Србије Бориса Тадића издала је саопштење у коме се званични Београд чак похвалио: "Савет за националну безбедност Републике Србије саопштио је да је акцијом српских служби безбедности лоциран и лишен слободе хашки оптуженик Радован Караџић. Караџић је приведен истражном судији Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду, а у сладу са Законом о сарадњи са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију". Одмах потом, муњевитом брзином одреаговало је и Министарство унутрашњих послова Србије, саопштењем „да припадници МУП-а нису учествовали у његовом лоцирању и хапшењу".

          Тих дана, једни су се хвалили, други прали руке, трећи славили, а четврти у неверици и огорчењу протествовали.

Дабић у гостима код Бојовића                                                                                                   

          ДЕО ШКОЛОВАЊА – У АМЕРИЦИ

          Караџић је рођен 19. јуна 1944. године у селу Петница недалеко од Шавника, на Дурмитору у Црној Гори, где је провео детињство. У Сарајево је дошао 1960, где је завршио средњу медицинску школу и 1971. дипломирао на Медицинском факултету, на коме је специјализовао психијатрију. Део школовања провео је у Америци, проучавајући психотерапију и америчку поезију.

          У време студентских демонстрација, у јуну 1968, истакао се ватреним говорима са крова сарајевског Филозофског факултета. До марта 1977. радио је у Центру за образовање одраслих "Ђуро Ђаковић", а потом на Психијатријској клиници на Кошеву у Сарајеву. Крајем 1983. и почетком 1984. радио је у Здравственом центру на Вождовцу у Београду. У исто време био је и психијатар у ФК Црвена звезда. Породица му је остала у Сарајеву, где је и проводио викенде.

          Због оптужби да је државним новцем саградио викендицу на Палама, 1. новембра 1984. године отишао је у сарајевски истражни затвор, али је, услед недостатка доказа, пуштен након 11 месеци. У Сарајеву је 26. септембра 1985. осуђен на три године затвора због проневере и преваре, али казну није одслужио.
У Дому здравља на Вождовцу у Београду наставио је да ради до 1987. када се придружио породици у Сарајеву и поново почео да ради на Психијатријској клиници. Са супругом Љиљаном у међувремену је постао отац двоје деце, ћерке Соње и сина Саше.

          ДОБИО 221 од – 222!

         Званично се бави политиком од 1989, када је основао Српску демократску странку. У јулу 1990. изабран је за њеног првог председника, а од  укупно 222 гласа, добио је 221. Био је члан Председништва БиХ. До уласка у политику написао је четири књиге песама: "Лудо копље", "Памтивек", "Има чуда, нема чуда" и "Црна бајка". За трећу је добио награду "Стазе ђетињства".

          И током година бекства наставио је да пише. Средином јануара 2002. у Новом Саду је представљења његова књига поезије "Од лудог копља до црне бајке", у марту 2004. у Београду књига "Ратна писма", у октобру 2004. на београдском сајму "Чудесна хроника ноћи". У Пожаревцу је 17. октобра 2005. приказана збирка песама "Под леву сису века", а у априлу 2006. у београдском Међународном прес центру његови "Интервјуи и говори".

          Од Савеза писаца Руске федерације добио је књижевну награду Михаил Шолохов за допринос словенској култури и словенском националном интересу. Добитник је и књижевне награде "Ристо Ратковић", коју додељује општина Бијело Поље, за збирку песама "Словенски гост". Часопис "Збиља" доделио му је 24. марта 2006. године у београдском Медија центру "Награду за животно дело", коју је преузео његов брат Лука Караџић.

          ЛИЧНА КАРТА ИЗ РУМЕ

          Током последњих пет година проведених „у илегали“, Радован Караџић се крио иза имена извесног др Драгана Дабића. Кретао по Београду са личном картом Дабића, издатој у Руми, на фотографијама је потпуно непрепознатљив испод седе косе везане у реп, дуге седе браде и бркова, са наочарима.

          Његово последње пребивалиште било је на Новом Београду, а слободно се кретао и појављивао у јавности, не страхујући да би неко могао да га препозна. Радио је у приватној београдској ординацији, бавећи се алтернативном медицином.

          Као др Драган Давид Дабић - истраживач у области психологије и биоенергије - био је и стручни сарадник часописа „Здрав живот“. Уредник овог магазина, Горан Којић, који је објављивао Караџићеве фељтоне о медитацији, са неверицом је причао о Дабићу након хапшења:

          - Одавао је утисак да је елоквентан, упознат с алтернативом. Зрачио је, са једне стране, ведрином, позитивном енергијом, а с друге - имао је дубину карактеристичну за психотерапеуте. Представио се као неуропсихијатар, а изгледао је врло необично, као неки боем. Питао сам га: „Откуд ти то“, јер ми је било интересантно, а он би ми одговорио:“То ти је нешто лично моје, приватно“.

          ИМАО И СВОЈ САЈТ 

       Др Дабић је имао и свој веб сајт регистрован на адреси psu-help-energy.com, а учествовао је и на више јавних предавања. На Трећем фестивалу  Здравог живота, одржаном у мају 2008. на Ади Циганлији, држао је предавање на тему „Како неговати сопствене енергије“.

       Новинарки са ТвБ92, телевизији познатој по грозничавој потрази за хашким бегунцима, промакало је да је у присуству Радована Караџића јер је, како је објаснила, имао je београдски, а не босански нагласак. Ова жена је направила снимак који је обишао свет, не знајући да је у присуству једног од најтраженијих хашких бегунаца у том тренутку, што је вероватно утицало на њену одлуку да остане анонимна. Иначе, у својим изјавама тврдила је да је Дабић држао јако добра предавања на којима је углавном било по 200, па и до 400 људи.     

          ФОТОГРАФИЈУ ЈЕ ИЗВУКАО ЉАЈИЋ...

•  Караџићев адвокат Светозар Вујачић: Радован је  противзаконито ухапшен и држан три дана у некој собици на непознатој локацији

•  Постоје претпоставке је држан у згради БИА на Бањици, али за то време није био испитиван нити малтретиран

          „Дабић“ је после хапшења  приведен истражном судији Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду. У складу са постпетооктобарским Законом о сарадњи са Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

          Шеф Савета за националну сарадњу са Хагом, Расим Љајић тих дана није се тих дана скидао са ТВ екрана, изнова препричавајући да је Караџић, као Дабић, био врло умешан у  скривању. А онда је из џепа извукао фотографију која је све шокирала и по први пут после 13 година мистерије, открила како изгледа бивши председник Српске.

           Хапшење је, наводно, обављено у једном аутобусу, у околини Београда, док је прелазио са једне на другу локацију.

          МИСТЕРИЈА СА ЛАПТОПОМ

          Караџићев адвокат Светозар Вујачић је, међутим, одмах после првог разговора са клијентом обелоданио да је он, у ствари, противзаконито ухапшен и држан три дана у некој собици на непознатој локацији, за коју су се касније изводили закључци да је у питању зграда БИА на Бањици, али је исто тако потврдио и да за то време није био испитиван нити малтретиран, већ да су се према њему опходили љубазно и нудили му храну.

          Уследила је потрага за несталим лаптопом који му је одузет приликом хапшења, у коме су се налазили битни елементи пресудни за Караџићеву будућу одбрану. Наводно је лучајно пронађен касније на улици. Наравно, са уништеним већим делом хард диска. 

          Цео процес до испоручивања бишег предсеника Републике Српске Трибуналу, испраћен је уличним протестима затечених грађана Србије.

          А У ХАГУ – ОПШТЕ УЗБУЂЕЊЕ

          А у Хагу је владало опште узбуђење. Указујући да је Караџић пуних 13 година избегавао суочавање са одговорношћу за злочине за које је оптужен, главни тужилац Серж Брамерц оценио је да је његово хапшење важан дан за жртве и међународну правду. Тобоже, “камен међаш” у сарадњи Србије са Трибуналом.

          Убрзо је било јасно да је испорука Караџића Хагу, још један у низу вазалзних потеза српске власти. А убрзо се још и испоставило оно што су сви нормални знали или слутили: да Караџић у Хагу неће задовољити хашке апетите, да се они који диригују хашком „правдом“ неће заситити ни хапшењем генерала Ратка Младића, јер су истог момента сва саопштења пребачена на терен потраге за Гораном Хаџићем. А покушај ликвидације српских „паралелних структура“ уследио је убрзо по хапшењу Хаџића. Сад остаје да се само види: шта ће ново да измисле.

          ЧУДНЕ НЕКЕ СЛУЧАЈНОСТИ

          Изручење утемељивача Републике Српске остаће, нема сумње, у модерној српској историји уписано као сраман догађај.

          Иначе, Радован Караџић је ухапшен три дана пре тринаесте годишњице прве оптужнице коју је 24. јула 1995. године против њега и генерала Младића подигао тадашњи главни тужилац, јужноафрички судија Ричард Голдстон.

          Више је од случајности и околност да је Брамерц на дан хапшења требало да буде у “радној посети” Београду, али је то „дружење“ са Борисом Тадићем и Владимиром Вукчевићем отказано, како би главни тужилац дочекао Караџића у Хагу.

           Слична „случајност“  се догодила и приликом хапшења генерала Младића. Јер, Србија и свет су сазнали за Лазарево баш када је у Београд допутовала Висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон...

 

ЧЕТИРИ ПУТA МЕЊАНА ОПТУЖНИЦА

          Караџићу се суди према оптужници која је од 1995. године на овамо, мењана чак четири пута.

          Треба ли се уопште чудити: бивши председник Српске оптужен је за геноцид, умешаност у геноцид, ликвидације, убиства, кажњавања, депортацију, нехумане акте и остале злочине почињене према муслиманима, Хрватима и осталим цивилима несрбима у Босни и Херцеговини током рата у бившој Југославији.

          Поступак који траје већ пуне три године прави је „златни рудник“ Трибунала јер Хаг њиме оправдава своје постојање пред Саветом Безбедности УН. Наравно, правдаће и судилиштем генералу Ратку Младићу јер процес председнику Српских Радикала Војиславу Шешељу постаје све контрапродуктивнији за „НАТО правду“. И тиме што је већ сада најмаратонскији а тек се налази у фази извођења доказа и сведока оптужбе. И тиме што обраста проблематичним поступцима за „непоштовање суда“.