Почиње формирање новог европског троугла моћи у којем ће место Британије заузети Италија

ЕВРОПСКА УНИЈА ЈОШ НИЈЕ СПРЕМНА ЗА НОВУ СТРАНИЦУ У ОДНОСИМА РУСИЈЕ И ЗАПАДА

Ренци, Меркел и Оланд

• Стиче се утисак да Европа почиње да покушава да ограничи утицај САД и води спољну политику која би више одговарала њеним сопственим интересима. Да ли ће у томе успети - велико је питање. Земље са југа европског континента, које деле ту тежњу, ни о чему не одлучују. А балтичке државе и Пољска се таквој промени активно супротстављају
• Европа је сада принуђена да се бори са великом и тешком кризом. Европски политичари јасно виде да у таквој ситуацији помоћ од САД не могу да очекују. Штавише, у Европи постоје снаге које почињу да схватају да у Вашингтону не би имали ништа против да створе додатне тешкоће Француској и Немачкој. Неки у ЕУ почињу да схватају да се њени стратешки интереси не поклапају са стратешким интересима САД
• Америка је суперсила у светским размерама и делује истовремено на свим фронтовима. Треба имати у виду да у Вашингтону ради неколико центара чија делатност је усмерена на подривање бившег светског поретка. Те снаге не делују нужно све у истом правцу - а тим пре у тренутку преноса власти са једног председника на другог

Пише: Ђулијето КЈЕЗА, италијански новинар, публициста и политичар, посланик Европског парламента 2004-2008. године

         САМИТ ЕУ, који се завршио прошлог петка, донео нам је интересантно изненађење. Прилично неочекивано, италијански премијер Матео Ренци назвао је увођење додатних антируских санкција због ситуације у Сирији бесмисленим.

         Изјавивши то, Ренци је одједном убио две муве: италијански премијер је фактички одредио тон расправе о међународној агенди, а тешкаши ЕУ, као што су Француска и Немачка, дали су му могућност да то учини. Тиме је Ренци ојачао своје позиције на европском терену, а уједно и сопствени ауторитет у очима суграђана. При чему је то урадио мало пре националног референдума 4. децембра о уставној реформи, чији је иницијатор.

         Такође, занимљив је и став лидера Француске и Немачке на самиту. По мом мишљењу, он сведочи да у Паризу и Берлину расте жеља да се формира нови европски троугао моћи, у којем би место Британије, која напушта ЕУ, могла да заузме Италија. То је важно.

         С друге стране, пруживши Ренцију могућност да се изјасни против проширења санкција против Русије, Оланд и Меркел се нису изјашњавали, чиме су избегли непријатно објашњавање са Сједињеним Државама.

         Стиче се утисак да Европа почиње да покушава да ограничи утицај САД и води спољну политику која би више одговарала њеним сопственим интересима. Да ли ће у томе успети - велико је питање. Земље са југа европског континента, које деле ту тежњу, ни о чему не одлучују. А балтичке државе и Пољска се таквој промени активно супротстављају.

         Зато је максимум о којем можемо да говоримо у овој фази - то што се на самиту ЕУ чуо наговештај да европским лидерима не одговара политика коју САД воде на Блиском Истоку и према Русији.

         Европа је сада принуђена да се бори са великом и тешком кризом. Европски политичари јасно виде да у таквој ситуацији помоћ од САД не могу да очекују. Штавише, у Европи постоје снаге које почињу да схватају да у Вашингтону не би имали ништа против да створе додатне тешкоће Француској и Немачкој. Они почињу да схватају да се стратешки интереси ЕУ не поклапају са стратешким интересима САД.

Ђулијето Кјеза

         Притом, ни Француска, а нарочито Немачка, не намеравају да угрозе своје односе са САД. Немачка привреда у знатној мери зависи од Deutsche Bank. Банкротирање те банке би било катастрофално за Немачку, а тиме и за Европу у целини.

         Отуда ЕУ у принципу није спремна да се супротстави евентуалном притиску САД. Зато се европски политичари тренутно задржавају на, да тако кажемо, благом алудирању, „малој“ молби - у стилу: молимо вас, хајде да прекинемо конфронтирање са Русијом! Иницијатива као да долази из Европе, али њена судбина у целости зависи од тога како ће на њу реаговати у Вашингтону.

         Европа самостално никако не може да донесе одлуку у тој области.

         Међутим, у Русији су многи протумачили Ренцијеву изјаву поред осталог, као знак да се ће односи између Русије и Запада, између Русије и САД убрзо нормализовати. То становиште је, по мом мишљењу, велика грешка.

         Америка је суперсила у светским размерама и делује истовремено на свим фронтовима. Треба имати у виду да у Вашингтону ради неколико центара чија делатност је усмерена на подривање бившег светског поретка. Те снаге не делују нужно све у истом правцу - а тим пре у тренутку преноса власти са једног председника на другог.

         Не треба заборављати ни која су два камена-темељца америчке спољне политике: „Стратегија националне безбедности“ (National Security Strategy - NSS) и „Водич за војно планирање“ (Defense Planning Guidance - DPG). Наравно, Стратегија је била израђена 2002, а Водич - 1990. године. Али, нико их није укинуо, важе и дан данас.

         У тим документима су прописана три златна правила, којих се придржавала и придржава се америчка политика: 1) „не давати било којој непријатељској држави да доминира у регионима чији би ресурси могли да омогуће САД да побољшају статус државе“; 2) „спречавати покушаје индустријских земаља да оспоре америчку хегемонију“; 3) „спречавати појављивање било ког потенцијалног конкурента на глобалној сцени“.

         Зато се сада са потпуном сигурношћу може тврдити да у политичкој стратегији ЕУ неће бити никаквих фундаменталних промена.

         Храбра изјава италијанског премијера није ништа друго до сигнал намењен госпођи Клинтон, којој на тај начин покушавају да ставе до знања да ће се, уколико она победи на председничким и буде желела да повећа притисак на Русију, Европа противити. Међутим, противљење је могуће само до одређене границе.

         У ЕУ за сада нису спремни да окрену нову страницу у односима Русије и Запада.