Димитријевић: Да освојим злато, не медаљу
ДА СЕ СВИРА БОЖЕ ПРАВДЕ ЈОШ ЈЕДНОМ, ПРЕД ПРЕПУНИМ ОЛИМПИЈСКИМ СТАДИОНОМ
Жељко Димитријевић
Жељко Димитријевић, олимпијски првак у бацању чуња, каже у разговору за Б92 да није отишао у Рио да освоји медаљу, већ да освоји златну медаљу.
„На Игре у Лондон ишао сам као анонимус и јавност изненадио златном медаљом, овај пут нећу да будем скроман. Ове године се од мене очекује да одбраним Лондон, и с правом се очекује. Ја ћу дати све од себе да оправдам то, одбраним, ја не идем у Рио да освојим медаљу, идем да освојим златну медаљу, да бацим нови светски рекорд - који ће бити надам се у метрима изражен и да се свира Боже правде још једном, пред препуним олимпијским стадионом“, каже Димитријевић на почетку разговора за Б92.
Дилему нема ни Зоран Мићевић, председник Параолимпијског комитета Србије.
„Жељко, сигурно, он је бољи и од следећег, а следећи је наш. Значи, рачунајте ту на две медаље. Уколико буде све ок и уколико се све инстанце сложе, ипак су то Игре. Жељко тренутно држи апсолутни рекорд у својој категорији. На Светским првенствима у Дохи и Гросету обара рекорде светских шампионата. Једва чека свој дан за такмичење јер је у животној форми“, истиче Мићевић.
Жељко нам је потом открио и како се одвијају тренинзи, припреме за велика такмичења...
„Пред такмичење наилазе периоди када се тренира и пре подне и поподне, пре подне теретана, поподне бацање и обрнуто. Зависи у које време је планирано да буде такмичење, пред само велико такмичење, режим... Били смо 40 дана на Копаонику, као роботи, само што нисмо почели да говоримо - Ти, ти... . Тачно у минут се знало кад је доручак, ручак, време за одмарање, припрема за тренинг, тренинг, кад је масажа“.
За такав шампионски ритам потребне су огромна воља и снага, за које је према његовим речима задужена бака.
„Снаге имам много, њу ми је усадила покојна бака са којом сам живео. Ја сам дете разведених родитеља, одрастао са баком, кад сам настрадао, бака је после тога умрла, а читав живот је посветила мени. Кад сам требао да јој обезбедим лепу старост, ја то нисам урадио, мислим да она је мој анђео чувар - Гледа ме одозго и даје ми снагу да увек дам од себе 120-150 одсто и у томе је циљ мог успеха“, јасан је Жељко.
Настрадао је са 19 година, кад је, шест дана после матуре 1990. године, са другарима отишао да се купа и скаче у Млаву.
„Пођем на главу и закуцам се у стену. На крају се набијем у шљунак - 18 копчи сам имао на глави и ту почиње читава једна низбрдица која мој живот мења из корена. Пет година сам био у Геронтолошком центру Јеленац, у старачком дому у Алексинцу. Тамо није било услова за бављење атлетиком, а 1997. године, када је отворен центар за одрасла инвалидна лица у Београду, где смо сад, од тада почињем да се бавим атлетиком“.
Пред њим је био трновит пут - најтеже му је било да схвати да више неће моћи да ужива у свим благодетима живота на ногама, на које је навикао.
„И, ту настаје проблем, 99,9 % нас, особа са инвалидитетом, клоне духом, покори се, преда се, кука над судбином. Поента читаве приче је да, у таквим условима и таквом окружењу, морате наћи додатну снагу, дати 120% од себе, не дозволити да неко каже јадни инвалид. Поента је да будемо борци, да се не предамо ни пред најјачим изазовима и ови, који су сад путници у Рио, у спорту су то показали“.
За крај приче за нашу кућу, Жељко каже да свако има својих пет минута, само је питање да ли ће их искористити.
Он је своје чврсто зграбио.
