Русија није равнодушна према мукама Украјине, али ће у Кијеву морати да је дочекају - цвећем

УКРАЈИНСКИ НАЦИОНАЛИСТИ ВЕЋ УСПЕШНО РАЗАРАЈУ АНТИРУСКИ „УКРАЈИНСКИ ПРОЈЕКАТ”  

• У Украјини многи још не схватају да евромајдан није организован ради замене Јануковича за Порошенка, а поготово не ради трансформације Украјине у просперитетну европску државу. Евромајдан је организован за разарање Украјине и стварање зоне хаоса на руској граници
• Националисти као покретачка снага евромајдана припремани су за рат против Руса и Русије. Никаквог помирења са њима не може бити, у принципу, као ни са милитантима Исламске државе у Сирији
• Европа не жури да помогне Кијеву, да тражи помоћ од Русије - Порошенко у принципу не може, а украјинска опозиције ће учинити све како би дестабилизовала ситуацију у земљи. Вољно или невољно, сада ће све снаге у Украјини радити на уништењу антируског украјинског пројекта
• Масовни протести, криза владе, избори и поновљени избори, државни удари - то је будућност која неминовно чека Украјину. Европа ће се вероватно склонити у страну под теретом унутрашњих проблема. Русија остаје по страни. Руси не иду тамо, где нису добродошли
• Све прогнозе о конкретном датуму ослобођења Украјине од нациста зависе само од времена које ће Украјинцима бити потребно за - отрежњење. Русија неће остати равнодушни према страдањима братског украјинског народа, али неопходно је да тамо је дочекају са цвећем

         Пише: Сергеј БЕЛОВ

         НИКО није сумњао да ће након састанка у „нормандијском формату” у Паризу Петар Порошенко Украјинцима говорити о својим дипломатским успесима.

         Као своје главно достигнуће украјински председник је означио одлагање “незаконитих избора” у Донбасу за неки каснији датум. О тешкоћама реалног испуњавања “минских споразума” Порошенко ћути. Међутим, у опозиционом табору приметна је блага паника.

         Опозиционари су коначно схватили да примена “минских споразума” глатко претвара Украјину у федералну државу. То их подсећа на класичну украјинску “издају”. Нема сумње да је то за њих и специјални статус предвиђен за Доњецку и Луганску област. А то је тек почетак.

         Криза у украјинској привреди одрадиће свој део посла, и индустријско-развијени региони Украјине ће, под паролом “довољно смо хранили паразите”, захтевати за себе исти такав статус.

         Међутим, највећу конфузију у редовима украјинске опозиције није изазвала чак ни Порошенкова “издаја”. Она је опозиционаре чак обрадовала. Јер су тиме добили разлог да се боре против “непријатеља независне”. Њих је погодило то што је Украјину “издала” Европа.

         Лидери Немачке и Француске потписали су „минске споразуме” и захтевају њихову строгу примену.

         Чекамо следећу епизоду украјинске драме: Меркелова и Оланд су се продали Путину за јефтин гас. Националисти ће за све украјинске проблеме окривити искључиво “подмуклог” Путина.

         У овом тренутку сам спреман да се сложим са њима. Лидер Русије сноси заиста велику кривицу пред Украјинацима, јер је све њихове снове довео до реалности.

         Прва реалност се састоји у томе што ће испуњење “минских споразума” очувати територијалну целовитост земље. Руски лидер има само један основни услов - гаранцију права и слободе руском становништву.

         Зар Украјина није европска демократска држава? Нацисти у Украјини не постоје? Зар управо то нису тврдиле кијевске власти и зар управо ово нису много пута потврдили Европљани? Па у чему је онда проблем?

         А проблем је у томе што нацисти у Украјини ипак постоје. Докле год су они на власти или имају утицај на власт, никакве јединствене Украјина не може да буде. Уосталом, питање где сада гурнути националисте – то је већ проблем Петра Порошенка и његових европских пријатеља, а не Москве.

         Друга реалност се састоји у томе, што реализација “минских споразума” отвара Украјини пут у Европу. Са завршетком рата и обновом територијалног интегритета кијевске власти ће народу морати да дају конкретан одговор на питање - када ће бити одобрен безвизни режим, и када ће стићи вишемилијардне инвестиције у украјинску привреду? Европа ће, наравно, рећи да ће све те посластице делити тек када Украјина рашчисти са корупцијом и осталим недостацима украјинске демократије.

         Порошенко ће морати да ћути. Јер, корупција је - стожер украјинске државе. Срушити га, исто је што и ликвидирати Комунистичку партију у Совјетском Савезу и самом себи испалити метак у чело.

         Европски избор - то је мит, који је био креиран као противтежа постојању реалних могућности Украјине да приступи Евроазијској унији. Овај мит је био користан Западу и он је утицао на сваку власт у Кијеву. Једни су користећи овај мит одвлачили Украјину од приближавања Русији, други су уцењујући Кремљ “глупо” ​​зарађивали новац. Међутим, постојање два вектора пеглало је противуречности између проруске и антируске Украјине.

         Да, земља се делила, ишла са једне стране на другу, од Кучме ка Јушченку, од Јушченка ка Јануковичу, али управо илузија избора је дозвољавала Украјини да сачува своје контрадикторно јединство.

         Фебруарски преврат 2014. године срушио је ту илузију.

         Руски вектор је нестао, европски се није ни појавио. Украјина је остала сама, а управо тада је и постало јасно да Украјине и украјинског пројекта као таквог нема.

         Долазак на власт националиста скинуо је са Москве сву одговорност за стање у “небратској” земљи. Сада је дошао ред на Европљане да постану спонзори украјинског пројекта. Међутим, управо то они никада нису желели.

         Да ли сте приметили како сијају лица Европејцима на преговорима за куповину руског гаса за Украјину? Како они покушавају да предухитре једни друге, покушавајући први да исплате рачун “Гаспрому”? При чему се цео овај циркус дешава уз радосне узвике Кијева о “међународној изолацији” Русије.

         У међувремену, у Кијеву изгледа као да не схватају свој идиотски положај. Углас вичу како украјинска војска брани европске вредности и захтевају новац и оружје од Запада за поход на Москву.

         Они не знају шта је то инстински рат са Русијом, јер је целокупна историја њихове “вековне борбе против Москаља” - такође мит, исто као мит о европским интеграцијама.

         Али, немачка канцеларка добро зна шта је то руска зима 1941. године. Стога јој је бити почасни гост на војној паради у Москви 9. маја изгледало провлачније, него чекати совјетску војску у Берлину 45. године.

         Сада ћемо покушати да одговоримо на једноставно питање - може ли Петар Порошенко, уз сву велику жељу и невероватан притисак Берлина и Париза, да спроведе “минске споразуме”?

         Прво, рат у Динбасу омогућава Порошенку да оправда финансијске и економске тешкоће у земљи. Без рата, сви ови проблеми испливавају на површину и прете да оборе Порошенков режим. Друго, умерена опозиција саботираће примену “минских споразума” како би ослабила позицију Порошенка и, на крају, заузела његово место.

         Таква је логика политичке борбе у Украјини. Државни интереси су увек на последњем месту у односу на интересе сопствене фотеље.

         Треће, Порошенка никада неће схватити националисти, они ће урадити све што је у њиховој моћи да би повицима “издаја” извршили још један државни преврат. Треба схватити да “евромајдан” није организован ради замене Јануковича за Порошенка, а поготово не ради трансформације Украјине у просперитетну европску државу.

         Евромајдан је организован за разарање Украјине и стварање зоне хаоса на руској граници.

         Националисти као покретачка снага евромајдана припремани су за рат против Руса и Русије. Никаквог помирења са њима не може бити, у принципу, као ни са милитантима Исламске државе у Сирији.

         Стога ће - и уз сву велику жељу - Петру Порошенку практично бити немогуће да испуни “минске споразуме”. Све што му преостаје је - да симулира тај процес и да се моли Богу да се ситуација реши сама од себе.

         Али осим „минских споразума” у Украјини постоје и финансијско- економски проблеми које Порошенко такође не може да реши без спољне помоћи.

         Европа не жури да помогне, да тражи помоћ од Русије -Порошенко у принципу не може, а украјинска опозиције ће учинити све како би дестабилизовала ситуацију у земљи. Вољно или невољно, сада ће све снаге у Украјини радити на уништењу антируског украјинског пројекта.

         Масовни протести, криза владе, избори и поновљени избори, државни удари - то је будућност која неминовно чека Украјину.

         Европа ће се вероватно склонити у страну под теретом унутрашњих проблема.

         Русија остаје по страни. Руси не иду тамо, где нису добродошли.

         Стога све прогнозе о конкретном датуму ослобођења Украјине од нациста зависе само од времена које ће Украјинцима бити потребно за отрежњење. Русија неће остати равнодушни према страдањима братског украјинског народа, али неопходно је да тамо је дочекају са цвећем.

         Превео: Срђан Ђорђевић