Америчка геополитичка офанзива на Европу претрпела потпуни крах

ЈЕДАН МОСКОВСКИ ПОГЛЕД НА СТАЊЕ НА ФРОНТОВИМА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА

• Није успео покушај да се Русија увуче у рат Руса против Руса. Москва није само задржала контролу над Кримом него га фактички и припојила и самим тим потпуно званично прикрила својим нуклеарним штитом, односно учинила немогућом директну војну инвазију НАТО земаља
• Све водеће земље Европе поднеле су захтев за улазак у кинеску међународну банку за развој инфраструктуре. А Британија је, на пример, предложила „Газпрому” да потпише нови дугорочни споразум о испоруци гаса у двоструко већем обиму од претходног
• Још смо веома далеко од потпуне победе у Трећем светском рату. Али, чињеница да је државни секретар САД  - који је две године дубоко презирао Русију - изненада све оставио и дојурио на преговоре у Сочи и да су га дочекали са разговорима о приносу гомољаче и о тркама на аутомобилима још из времена стаљиновске аутомобилске индустрије – говори сама за себе
• Ми смо се одбранили. Противник је поломио зубе и коначно посустао. Све је као у песми Владимира Висоцког: и Земљу је уназад завртео командант нашег батаљона, одбацивши се ногом од Урала… Фронт је реално кренуо на другу страну

         БАШ тако: Трећег светског рата. Зато што се он већ води. Од 8. августа 2008. године. Само са једном разликом, борбена дејства не изгледају онако како су на основу читавог претходног искуства замишљана.

         Уосталом, неподударност очекивања са реалношћу није ништа ново.По принципу не личи на „како треба” почео је и Англо-бурски рат (1899.-1902.).

         Ништа мање типичним показао се и Руско-јапански рат 1905. А Први светски рат је, генерално, демонстрирао кризу читаве војне науке.

         Са Трећим светским ратом десио се исти такав случај. Очекивали смо тотални нуклеарни Армагедон, а добили обојене револуције.

         Европа је главни и једини гео-економски конкурент САД. Наравно, Кина је према БДП велика, али она углавном производи технолошки ниску робу са малом додатом вредношћу. Европа је потпуно – друга ствар.

         Европа, то су – путнички авиони Airbus, турбине и мотори Rolls-Royce, хемијска производња BASF, нафта и гас Royal Dutch Shell. То су најнапредније технологије и роба са највећом додатом вредношћу.

         Европа је – 24% укупне светске економије. САД данас имају само 20,6%.

         Ако се овај конкурент узме под контролу  - на било који начин, разори, избаци, купи, било како, онда ће - чак и у случају губитка сопствених азијских актива (што је у средњорочном периоду неизбежно), будућа америчка индустријска и економска моћ свеједно бити најмање трећина укупне светске, а можда и ближе 40%, што гарантује очување америчке хегемоније у свету за још пола века.

         Али, Европа не намерава тек тако да се преда. Она има, посебно Немачка, свој поглед на светско лидерство. То је и предодредило амерички избор рата као једино могуће политике будућности.

         Или САД побеђују и опстају као суперсила, као хегемон, као лидер, као водећи прималац лавовског дела светског вишка вредности, или, вероватно, у постојећем облику Америка престаје уопште да постоји.

         Само, уобичајено покретање тенкова више није изгледало могућим, како због дефицита самих тенкова, тако и због бескорисности Европе у облику радиоактивних рушевина, будући да фактор оружја за масовно уништење нико није укинуо, што је предодредило све даље догађаје. Иначе, „у вашингтонском ЦеКа” судбина Украјине била је још тада решена.

         Укратко, општи стратешки план изгледао је једноставно.

         Без обзира на своју вишеслојност и значајне размере, европска економија је спољнотрговинска. Отприлике половина њеног БДП формира се на рачун куповине сировина и енергената са каснијом продајом високотехнолошке индустријске продукције. Европска унија добија из Русије отприлике  трећину, а убудуће - до 2020. – половину енергената и око половине сировина.

         Кад је реч о продаји, отприлике трећина је обезбеђена на рачун САД, трећина на рачун унутрашњег тржишта, а преостала трећина на рачун осталих земаља.

         Ако се на неки начин категорично заваде Брисел и Москва, онда ће за Европу увоз сировина постати приметно скупљи. Ако се у једначину унесу политички и идеолошки фактор, онда је још изгледније приморати Европу да одустане од јефтиних руских енергената, да се тако смањи за најмање 12-15% конкурентност европских производа.

         На тај начин, у целини, просечно, тамо минус десет процената, ту минус – петнаест,  још пет-десет минус овде и на крају, ето вам Велике депресије на европски начин.

         Дакле: колапс и спремност за предају било коме, само да добри Ујка заштити.

         Управо због тога су Американци почели да рекламирају револуцију шкриљаца. А веома много европских политичара желело је да стекне сопствене бескрајне резерве нафте и гаса. Најсмешније је то што су сви они, одмеравајући према себи богати стил живота арапских нафтних шеика, намеравали да се моментално обогате на рачун продаје угљоводоника од шкриљаца, а нико од њих није размишљао о очигледном питању.

         Ако се мора нафте и гаса појаве у свакој европској индустријски развијеној земљи, онда, коме ће они продавати ту нафту? Ко ће је купити? Тим пре, по високој цени?

         Прича о шкриљцима од самог почетка мирисала је веома лоше. Све, наглашавам, апсолутно све прогнозе о размерама лежишта шкриљаца у Европи засниване су искључиво на фантазијама појединих експерата. Чак су и те прогнозе биле оствариве само под условом високих цена нафте, бар 70 долара за барел, а још боље – више од 90.

         Данас је очигледно да је „пумпање” котирања нафте почело од 2004. и достигло максимум 2008. Наравно, касније је америчка хипотекарна криза сву ту дивоту упропастила и цене су пале, али убрзо, пре 2011., враћене су на близу 100$ за барел. За све то време САД су убеђивале Европу да је зависност од руског гаса у обиму од 30% претња националној безбедности и да је боље да пређе на експлоатацију шкриљаца.

         Ако је скупа, али је своја, а у крајњем случају можете да купујете у Америци.

         Да би наговарање Европе било једноставније, требало ју је довести у безизлазан положај. Ето, управо због тога је Грузија организовала 08. 08. 08. прецизније, Вашингтон је веома убедљиво „замолио” Тбилиси да почне тај „мали победоносни рат”. Направљен је елементарни план: обучена и снабдевена од стране Американаца, грузијска армија брзо преузима контролу над Јужном Осетијом и буквално избацује руске миротворце.

         У односу на Русију постојале су варијанте. Москва је могла да се уплаши и нестане и самим тим покаже своју глобалну ништавност. Западни медији описали би је са задовољством, јер они то у итекако умеју. Због тога би се од Русије одвојила Средња, Азија што би Американцима олакшало продор у том правцу и преузимање управљања. Иначе, паралелно с тим била би преузета тамошња налазишта нафте и гаса.

         Москва је могла да реагује оштро, како је Русија то обично чинила у сличним ситуацијама, и да прописно „залепи” Грузине што је за Кремљ представљало ништа мање разорну одлуку. Увођење трупа у Грузију аутоматски би изазвало још један кавкаски рат који би у медијским условима био можда и гори од Првог чеченског. То би аутоматски значило скоро добровољно објављивање санкција великих размера од стране Европе.

Руски тенкови у рату 08. 08. 2008. између Русије и Грузије

         Али, није прошло. Као што се зна, Русија је до ногу потукла грузијску армију, при том са малим снагама, без мобилизације, друго - веома брзо, нико чак није стигао ништа да изусти, треће и најважније - није кренула на грузијску територију. Русију нису могли да представе као агресора и да је на основу тога изнутра дестабилизују, ни одмах током догађаја 2008., ни касније за време припремања и „офанзиве на Болотни трг” 2012.

         И управо ту, управо у том моменту, паметне главе из „Стратфора” учиниле су глобалну стратешку грешку која ће на крају Америку коштати живота, иако су на први поглед њихови закључци изгледали потпуно логично. 

         Размере социјалних немира на Болотном тргу нису достигле критичну тачку зато што се Русија није уплела у дуготрајан рат, дакле, због њега становништво није ни стигло да се умори. Друго, Руси су тамо ратовали са неким Грузинима које сопствени народ у огромној већини није ни прихватао као своје. Треће, зато што је руска војска притекла у помоћ Осетинима који су били изложени агресији што је на моралном плану изгледало као праведан поступак чак и за контроверзни европски став.

         Другим речима, „показало се да циљ није постигнут” само због погрешног избора инструмента за деловање. Саму стратегију рата у „Стратфору” су сматрали апсолутно правилном.

         Ради успешног решавања задатка требало је Русију сукобити са неким словенским, односно ментално „својим” народом и при том је обавезно уплести у сукобљавање у облику унутрашњег грађанског рата.

         Такви ратови никад се не добијају силом оружја. У њима пре свега побеђују социјалне идеје, а свака идеја пре свега је сан.

         Американцима се учинило да Русија нема неки сопствени општеприхваћени сан.  Изгледало је да се све већа тежња Руса ка самопоштовању и државној независности лако може представити као империјални шовинизам.

         То им је омогућавало да на све начине Русију оцрне у медијима и да Европи показују резултате као оживљавање агресивног фашизма у Русији. Господо, погледајте, поред ваших граница појавио се нови Хитлер. Он је отпочео рат са Грузијом. У својој земљи угушио је демократију. Ето, сад и сами видите шта он и даље чини. У опасности су слобода и демократија, господо! Дакле, хајте да ујединимо силе Светлости против сила Таме! Хајте да објединимо наше напоре и наше економије! Другог излаза нема, господо. Иначе, те азијатске хорде са Истока срушиће сву европску демократију!

         За циљеве рата САД су имале само два народа која потенцијално одговарају, белоруски и украјински. Међутим, Лукашенко је у Белорусији сувише чврсто контролисао ситуацију, а Украјина је једноставно представљала идеалан избор. И у делу слабости државних институција, и у делу тоталног унутрашњег раздора у националној елити, и у повећању популарности директно антируских, националистичких, фашистичких, бандеровских идеја.

         Остало је само да се све то само подстакне и финансира. 

         Наивно је сматрати да аналитичари „Стратфора” нису схватали ниво неспособности бандероваца да изграде економски успешну, сопствену државу која се стабилно развија. На тако дуг рок нико од њих није ни рачунао.

         Сва америчка стратегија ослањала се заправо на блицкриг. Месец-два и протестанти у Украјини преузимају власт. Још највише за неколико месеци они, опијени победом, падају у националистички занос. Нема државних институција које могу да их зауставе. Сада су они сами власт. А у њиховој представи власт је право на – понашање како год хоће, без икакве касније одговорности, барем, према њиховом кратковидом виђењу.

         У таквим околностима на истоку Украјине био је потпуно гарантован оштар конфликт, пре свега идејни, као што је био потпуно очигледан његов прелазак у фазу интензивног рата.

         Фашисти, тим пре, националисти по природи нису способни да се са било ким и о било чему договарају. Они сва питања првенствено решавају силом.

         Русија је имала најмање две видљиве и без алтернативе болне тачке: заштита етничких Руса и очување стратешке контроле над Кримом. Уз то, ако је ова прва могла некако и да се не „активира”, друга би сигурно приморала Кремљ да реагује. Да реагује онако како је реаговао 2008. у Јужној Осетији, односно, да директно покрене војску, а пошто нема заједничке копнене границе са Кримом, онда би трупе кренуле легалном територијом независне Украјине.

         Успут би бар негде, бар некако, бар неколико пута, руски војници пуцали у украјинске војнике. Нема у животу ничега што више раздваја људе и народе од проливене крви…

         Све остало било је питање технике. Већ до јуна, најдаље до јула 2014. у Украјини би свом снагом пламтео руско-украјински рат, а питање неспособности бандероваца за организовање државе нестало би само по себи.

         У очима Европљана Русија би без сумње изгледала као агресор. Политичке везе ЕУ са РФ биле би замрзнуте, економске – прекинуте. 

         Узимајући у обзир тоталну дестабилизацију ситуације на Блиском Истоку, која је разорила тржишта за европску робу, Брисел би сам прихватио као срећу да капитулира пред САД и да потпише споразум TTIP под свим условима колико год били ропски. Шах-мат.

         Каснија деоба руске економије после социјалног распада државе био би само пријатан додатни бонус, чији део би Вашингтон поделио са ЕУ. При том, овај сценарио се реализује чак и у случају да се Москва уопште не умеша у украјинске догађаје. У том случају украјински националисти би најкасније до јесени прошле године пренели борбена дејства непосредно на руску територију.

         То је као гангрена, с њом се не може спријатељити, она се не може игнорисати, или ампутација наживо, или смрт. У сваком случају, Словени би почели да пуцају у Словене. То се у шаху зове „виљушка” (двоструки напад).

         Али, амерички аналитичари су се прерачунали. Прво, Русија уопште није почела да реагује онако како је претпостављано. Друго, украјински националисти нашли су се… Заправо, извините за израз, постоји у америчкој култури формулација: „може се направити копље од говна, али се оно не може наоштрити”. Пучисти (Мајдан се никако другачије сем као пуч не може ни сматрати) нису умели да створе макар привидну стабилност демократске државе. Њен колапс практично је почео одмах. 

         Свеукупно спољно управљање од стране САД показало се мало ефикасним. Уз све то, Русија је умела на медијском плану да надигра „вашингтонски ЦеКа”, а бандервци су учинили све да одмах покажу свој зверињи инстинкт.

         Пропаст пројекта постала је фактички очигледна када су Војне снаге Украјине покушале јавно да као гумицом збришу ракетама и артиљеријом Горловку. Нимало се не устручавајући да користе не само реактивне артиљеријске системе, него и оперативно тактичке ракете - нису били забринути због тога што ће се видео-снимак тог чина истог часа наћи на интернету.

         Према томе, до сада може да се констатује потпуни неуспех америчке геополитичке офанзиве на Европу.

         Није успео ни покушај да се Русија увуче у рат Руса против Руса. Москва није само задржала контролу над Кримом него га фактички и припојила и самим тим потпуно званично прикрила својим нуклеарним штитом, односно учинила немогућом директну војну инвазију НАТО земаља. 

         Главни инструмент агресије – украјинску армија и свакакве добровољачке националистичке формације – два пута је потукла месна народна војска Донбаса. Истина, Русија јој је пружила значајну помоћ, мада је тешко проценити улогу војне погодбе и Северног ветра. Али, није се десио директан упад Оружаних снага РФ у Украјину.

         Армију хунте победила је управо народна војска, односно рудари Донбаса, а никако не некакви калмички коњички рониоци или алтајска милиција са тенковима.

         Сем тога САД су коначно изгубиле ритам. Револуција шкриљаца је посустала пре него што су догађаји у вези са Украјином прешли линију са које нема повратка. По свему судећи, рачунало се да одсуство налазишта шкриљаца у Европи Европљани треба да открију тек после коначног прекида односа са Русијом, који се није десио, као што нису функционисале санкције које је прогласила Америка.

         Русија је не само издржала, него је умела прилично успешно да усклади политичке и економске узајамне односе са Кином и да покрене сопствени глобални интеграциони пројекат. Копрена тренутног ужаса постепено нестаје испред европских очију и они кришом почињу да мисле својом главом. На пример, за Брисел постаје очигледно да за рат који су Американци започели са Русијом они плаћају, а не иницијатор и да - скупо плаћају.

         Сем тога, новац за наставак банкета у суштини је потрошен. Процес се наставља само по политичкој инерцији која се такође сваким даном све више исцрпљује. Без обзира на претеће позиве иза океана - све водеће земље Европе поднеле су захтев за улазак у кинеску међународну банку за развој инфраструктуре. А Британија је, на пример, предложила „Газпрому” да потпише нови дугорочни споразум о испоруци гаса у двоструко већем обиму од претходног.

         Париз, који је до ушију упао у прљаву сторију о „Мистралима”, почео је отворено да тражи варијанте прихватљивог изласка из те ситуације да би бар некако сачувао образ.

         Иако Пољаци и земље Прибалтика још увек настављају агресивну реторику - све водеће земље ЕУ отворено су изјавиле да не желе да виде Украјину ни у ЕУ ни у НАТО. Такође и да неће и даље да јој дају новац, јер је апсолутно очигледно да – „сено није за козу”.

         Наравно, то још није победа. Још смо веома далеко од потпуне победе у Трећем светском рату. Али чињеница да је државни секретар САД који је две године дубоко презирао Русију, изненада све оставио и дојурио на преговоре и да су га дочекали са разговорима о приносу гомољаче и о тркама на аутомобилима још из времена стаљиновске аутомобилске индустрије – говори сама за себе.

         Ми смо се одбранили. Противник је поломио зубе и коначно посустао. То је као у песми Владимира Висоцког: и Земљу је уназад завртео командант нашег батаљона, одбацивши се ногом од Урала… Фронт је реално кренуо на другу страну.

         На Берлин. На Париз. На Брисел. Значи, биће и Јаши-Кишињевска и операција Висла-Одра. Значи и да ће Застава Победе да се развије над Рајхстагом или над Капитолом.

         У Берлин може да се сврати и у повратку. Ја сад не могу рећи тачно кад, али да ће тако бити то је - сигурно.

         Превела

         Ксенија Трајковић