НОБЕЛОВАЦ ШТИГЛИЦ: Обама даје прилику великим корпорацијама да завладају светом

ЗАЈЕДНО СА ЕКСПЕРТИМА СА ХАРВАРДА, ЈЕЈЛА И БЕРКЛИЈА УПУТИО УПОЗОРЕЊЕ ПРЕДСЕДНИКУ САД

• Споразуми попут Транс-пацифичког партнерства - то су споразуми о контролисаној трговини. Данас такве послове све чешће називају „партнерствима”. Али, та партнерства нису равноправна. Његове услове диктирају САД
• Ти споразуми се простиру много даље од сфере трговине, инвестиција или интелектуалне својине. Они доводе до фундаменталних промена у правној, судској и регулаторној структури држава. При том, на те споразуме се не може нити утицати, нити се они могу контролисати преко демократских институција
• Кључно питање је да ли треба да дозволимо великим корпорацијама да користе посебне одредбе у такозваним трговинским споразумима, помоћу којих нам оне диктирају начин живота у XXI веку?
• У будућности, ако откријемо да је неки производ штетан за здравље (на пример, азбест), произвођач те робе би — уместо тужби против себе због угрожавања нашег здравља — могао да тужи владе које му забрањују да својим производима убије још више људи

         Пише: Џозеф ШТИГЛИЦ, амерички економиста-нобеловац

         СЈЕДИЊЕНЕ Државе и свет настављају да воде велику дебату о новим трговинским споразумима. Такви пактови су раније називани „споразумима о слободној трговини”.

         Заправо, то су споразуми о контролисаној трговини. Њихове одредбе одражавају корпоративне интересе, пре свега САД и ЕУ.

         Данас такве послове све чешће називају „партнерствима”, као, на пример, у случају Транс-пацифичког партнерства. Али, та партнерства нису равноправна. Његове услове диктирају САД. На срећу, „партнери” Америке су у последње време све више против те појаве.

         Није тешко схватити зашто. Ти споразуми се простиру много даље од сфере трговине, инвестиција или интелектуалне својине. Они доводе до фундаменталних промена у правној, судској и регулаторној структури држава. При том, на те споразуме се не може нити утицати, нити се они могу контролисати преко демократских институција.

         Можда се најнеправеднији — и непоштенији — део тих споразума тиче заштите инвеститора.

         Нико не спори да инвеститори треба да имају заштиту од државне конфискације њихове имовине. Међутим, посебне одредбе тих споразума немају везе са тим.

         Стварни циљ посебних одредби је ометање здравствених, еколошких, безбедносних и, да, чак и финансијских прописа. Друге земље имају своје прописе, као што и САД имају своје, ради заштите економије и држављана земље. Међутим, корпорације добијају право да поднесу тужбу против влада и да захтевају потпуну одштету за било какво смањење у њиховим показатељима очекиваних прихода због регулаторних ограничења.

         То није просто теоретска могућност. У овом тренутку дувански концерн Philip Morris суди се са Уругвајем и Аустралијом због захтева за стављање упозорења о штетности пушења на паклице цигарета. Обе земље решиле су да оду корак даље од САД, наложивши да се на паклице обавезно стављају илустрације последица пушења.

         Такве мере доносе резултат: оне позивају људе да престану да пуше. Зато Philip Morris сада захтева одштету због изгубљене добити.

         У будућности, ако откријемо да је неки производ штетан за здравље (на пример, азбест), произвођач те робе би — уместо тужби против себе због угрожавања нашег здравља — могао да тужи владе које му забрањују да својим производима убије још више људи.

         Када сам био на челу Савета економских саветника председника Била Клинтона, група противника заштите животне средине покушала је да озакони сличне одредбе. Они су знали да ће, у случају доношења, регулатива престати да важи, из простог разлога што власти неће моћи да исплаћују огромне одштете. На срећу, успели смо да одбијемо покушаје доношења таквих мера, како на судовима, тако и у Конгресу САД.

         Данас исте такве интересне групе покушавају да заобиђу демократске институције помоћу укључивања таквих специјалних одредби у законе о трговинским споразумима. Обични људи не знају детаљан садржај закона, али су корпорације, које активно лобирају за њихово доношење, веома добро обавештене о свим детаљима.

Џозеф Штиглиц

         Што се тиче судских спорова Philip Morris и појединих земаља, треба истаћи: корпорације могу да подносе тужбе, али су сви други лишени тог права. Уколико постоји неко кршење других прописа (које не обухвата трговински споразум), на пример, из радног законодавства или еколошких стандарда, грађани, синдикати или друштвени покрети не могу то да оспоре на суду.

         Ако је икад постојао механизам за једнострано решавање спора који крши основна начела - онда је то овај. Управо зато сам се придружио групи америчких експерата за правна питања  са Харварда, Јејла и Берклија. Послали смо писмо председнику Бараку Обами са образложењем какву ће штету нашем правном систему нанети такви трговински споразуми.

         Америчке присталице тих споразума истичу да су корпорације поднеле тужбу у САД свега неколико пута и да нису добиле ниједан спор. Међутим, то је само питање времена. Велике компаније ће наставити да траже могућности да би искористиле тровинске споразуме у свом интересу. Одлично плаћени адвокати корпорација у Европи, САД и Јапану са великом вероватноћом могу да заобиђу своје колеге са мањом платом, који раде у државној служби, штитећи јавне интересе.

         Правила и норме одређује тип економије и друштва у којем живе људи. То утиче на могућности продаваца и купца да утичу на тржишно формирање цена.

         Кључно питање је да ли ми треба да дозволимо великим корпорацијама да користе посебне одредбе у такозваним трговинским споразумима, помоћу којих нам оне диктирају начин живота у XXI веку?

         Надам се да ће грађани Европе, САД и Азијско-пацифичког региона региона одговорити: апсолутно не долази у обзир.

         Нови трговински споразуми чије закључење САД предлажу  Европи и Азијско-пацифичком региону — Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство, као и Транс-пацифичко партнерство — критикују не само економисти.

         Дана 12. маја 2015. године представници Демократске партије САД на челу са Елизабет Ворен, сенатором из државе Масачусетс (једном од најпопуларнијих жена на америчкој политичкој сцени после Хилари Клинтон), блокирали су расправу о предлогу закона који би председнику САД дао овлашћења да закључује споразуме о слободној трговини по поједностављеном поступку (ради се о такозваном предлогу закона Fast track).

         О томе су писали различити медији, између осталих - Wall Street Journal (WSJ): Senate Democrats Block Debate on Obama’s Fast-Track Bill.

         Одговарајући, Обама је у интервјуу Yahoo! оштро изјавио да Ворен „апсолутно није у праву” и да је „она политичар који жели да буде у жижи по сваку цену”. При том, иза Обаминих дежурних осмеха и гестова крила се очигледна љутња, што су приметили други представници Демократске партије.

         Лист The Hill је објавио њихове коментаре, указавши на раскол у односима Барака Обаме и партије у име које је двапут изабран за председника САД.