Американци покушавају да запале целу руску границу, нарочито са југа и запада

ПРВИ ПУТ ЋЕ - У НОВЕМБРУ - ПОКУШАТИ СА ДВЕ ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ИСТОВРЕМЕНО

• На удару ће се наћи Киргистан и Белорусија, а у априлу ће покушати макар прелиминарну дестабилизацију Казахстана
• У Белорусији могу одмах покушати да ударом обучених јуришних милитаната преузму контролу над престоницом и да паралишу власт. Поготово што потенцијални беларуски побуњеници могу добити подршку из Украјине - пар батаљона украјинских нациста, који се наводно никоме не потчињавају, могу веома лако да пређу границу. Међутим, белоруска армија и безбедносне снаге су у стању да се изборе са овом врстом пуча у року од неколико дана, ако не и сати
• Белорусија је - члан Организације за колективну безбедност (ОДКБ), а земље чланице овог договора, у случају напада украјинских оружаних снага на белоруску границу имају беспрекоран повод за напад на Украјину, а да се притом не сматрају агресором
• Пролећно-јесењи напад Вашингтона на ЕАЕС и Русију требало би да се сведе на јако подривање Казахстана и простора иза Урала у интервалу између маја и октобра, након чега ће уследити покушаји пуча у Киргистану и Белорусији у новембру. Међутим овде постоји слаба карика. Све ово има смисла само ако кијевски режим потраје до новембра. У случају губитка украјинског мостобрана - остале акције Вашингтона у ЕАЕС губе смисао - чак и крупнији тактички успеси неће им дати могућност да постигну стратешку предност. А способност кијевског режима да издржи тако дуго изазива оправдану сумњу

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системску анализу и прогнозирање

 

        ВЕСТ да је на Манас, аеродром код престонице Киргистана Бишкека, стигла из САД дипломатска пошта у тонама - објављена је 15 априла.

        Само две пошиљке: седам и пет контејнера, укупне тежине 152 тоне. Руски део интернета (нарочито блогосфера) прокључала је од алармантних „материјала“. Најпопуларнија претпоставка је била: Американци припремају обојену револуцију у Бишкеку и довозе девизе.

        Подсећам, да су, према речима бившег (за време председника Виктора Јануковича) шефа Службе безбедности Украјине Александра Јакименка, као и бившег народног посланика Украјине из Партије региона, а касније - председника парламента Новоросије Олега Царева, за време Мајдана 2013-2014. у Кијев, авионом „Луфтханзе“, била достављена два контејнера са доларима (у малим апоенима). Сада, кажу, да се слична операција обавља у Бишкеку.

Подривачки новац или шпијунска опрема?

 

        Проверимо истинитост ове претпоставке. Обавимо просту рачуницу:

        1 милион долара у апоенима од 100 тежи 10kg.

        То јест, 1t = 1000kg = 100 милиона долара.

        Стога 100t = 10 милијарди долара, а 152t = 15 милијарди и 200 милиона долара у апоенима од 100 или 152 милиона долара у апоенима од једног долара.

        Буџетски приходи Киргистана за 2015. требало би да буду око 1,6 милијарди долара. То значи да су САД морале да доставе у Бишкек суму од 10% до безмалоо 1.000% вредности приходне стране државног буџета Киргистана.

        Уз сво дужно поштовање према стабилности киргистанске власти, која је од 2005. године преживела два преврата по обојеном сценарију, а такође уз поштовање капацитета киргистанске опозиције, која захтева одговарајуће финансирање, то је - ипак премного. Невероватно много, чак и ако претпоставимо минимални сценарио.

        Два озлоглашена украјинска контејнера садржавала су, према најоптимистичнијим проценама, 20 милиона долара, а према најпопуларнијој верзији - 5 милиона. Поред тога, авион су тада сачекали оклопно возило за пренос новца и наоружана стража. Тако да, иако присуство новца у авиону није доказано, индиректни докази указују на то да је новца ипак било. У киргистанском случају, доказа, осим претпоставки и аналогије - нема, а сумњи је више него довољно.

        Друга варијанта алармантних претпоставки - САД достављају у Бишкек опрему за електронски надзор целе Средње Азије.

        Могуће је.

        Али, прво, тврдило се да је таква опрема већ била у бази у Манасу у време када су ову базу закупиле САД. Друго, када су САД напустиле ту базу, исти ови алармисти су тврдили да САД нису извезле опрему, већ да су је превезле у своју амбасаду у Бишкеку, где су је сада наводно доставили по други пут. Треће, ова опрема захтева одговарајуће стручњаке. Особље амбасаде је познато, специјалност и квалификације њених запослених свака обавештајна служба која држи до себе зна темељно.

        То јест, ако у Бишкеку постоје стручњаци за електронску шпијунажу, Федерална служба безбедности Русије је за то морала да зна одавно (независно од тога када је тамо била или ће тек да буде распоређена одговарајућа опрема). Што значи, морала је предузети противмере. На крају крајева, Киргистан није центар света, САД су се бавиле, баве се и бавиће се електронском шпијунажом по целом свету, док постоје. Дакле, како би се предузеле одговарајуће мере, не треба чекати да се нешто чудно довезе у Бишкек.

        Да ли то значи да на чудни товар не треба обраћати пажњу?

        Наравно да не. Уопште није битно то што је амерички авион нешто довезао у облику дипломатске поште.

        Рачунајући на то да је Вашингтон јасно ставио до знања да против Русије води рат до уништења, и то на свим фронтовима и да у скалду с тим снажно провоцира увлачење руских трупа у било какав војни сукоб - ништа добро од „наших америчких партнера“ се не може очекивати. Они у Бишкек сигурно нису довезли георгијевске ленте.

Киргизстан није први пут на карти политичке активности ове године

 

        Током прошле године од киргистанске узнемирене јавности и стручњака су стално стизали извештаји о активирању проамеричке пете колоне, у виду бројних слободно делујућих невладиних организација (НВО), као и о нестабилној друштвено-политичкој ситуацији у земљи. Знаци могућег преврата су били очигледни, нису могли остати непримећени. Тим пре што је Киргистан, објективно - најслабија карика Царинске и Евроазијског економског савеза.

        Али, постоји нијанса. САД покушавају да запале руску границу по  целом њеном ободу. Међутим, након почетног успеха у Украјини (који се полако, али сигурно претвара у геополитички пораз Вашингтона) потрошено је доста средстава, а успеха нема уопште. То јест, неопходно је играти на сигурно. То значи да спољне акције треба да буду усаглашене са унутрашњом нестабилношћу, а подршка могућим савезницима да буде ограничена.

        Бацимо поглед на политички календар ове године:

Казахстан

        - 26. април - избори за председника Казахстана;

        - 1. новембар (вероватно) - парламентарни избори у Киргистану (узгред, у складу са постојећим Уставом земља је дефинисана као парламентарно-председничка република, тако да су ови избори веома важни);

        - 15. новембра (вероватно) - председнички избори у Белорусији.

        Логика налаже да се главни удар спрема за новембар. И то на два места одједном - у Белорусији и Киргистану.

        Избори традиционално активирају опозицију, износе на површину контрадикције између група које су на власти и уопште смањују укупан ниво стабилности чак и у најстабилнијем друштву.

        На изборима се не само обећавају промене. Од њих се заиста очекују промене. Не обавезно смена људи који су на власти, али обавезно промена набоље личне ситуације.

        Стога, дан након избора подсећа на први јануар. Нова година је прошла, чудо се није десило, дочекивање празника прерасло је у умор, опустошени празнични сто води у депресију, а еуфорично ишчекивање заменила је раздражљивост. Управо је зато већина обојених револуција почела после избора.

        Пре добијања првих резултата народ сложно излази на барикаде. Људи верују да ће њихов кандидат победити (већ су им рекли, да не може не победити). Они још увек нису разочарани „фалсификовањем“, још увек су у празничној еуфорији. Али, тада долазе први прелиминарни резултати и наступа разочарење. Тада је моменат, који и технологија покушава да улови, како би пре него што прелиминарни резултати постану коначни, а разочарење прерасте у депресију, извели масу на тргове, а ако буде потребно - и на јуриш на државне установе.

Минск - Бишкек, могући сценарији

 

        Ако у новембру одмах након избора у Бишкеку почну протести, пажња ће бити преусмерена са Белорусије, а локално руководство може да се опусти: Американци никада нису организовали две обојене револуције истовремено.

        Тада ће се код побуњеника у Минску појавити шанса. Тим пре, што је током последњих четири-пет година и Белорусија добила своје нацисте, своју проевропску омладину, а владине агенције су почеле периодично да таласају.

        Наравно, све ово се не дешава са хомеровским размахом, чак ни као у Украјини, али чак и ако немири у Белорусији буду мањи, јасно је да су се услови из 2013. године толико променили да побуњеници могу и да не излазе на мирне протесте, који се од њих очекују, већ да одмах једним ударом обучених јуришних милитаната покушају да преузму контролу над престоницом и да паралишу власт. Поготово што потенцијални беларуски побуњеници могу добити подршку из Украјине - пар батаљона украјинских нациста, који се наводно никоме не потчињавају, могу веома лако да пређу границу.

        Наравно, белоруска армија и безбедносне снаге су у стању да се изборе са овом врстом пуча у року од неколико дана, ако не и сати. Исто као што за Беларусију не представља опастност инвазија две или три хиљаде украјинских нациста.

        Искуство рата са устницима у Донбасу и сукоб са регуларном војском, која није ограничена у употреби било којих врста оружја и технике - две су различите ствари. Штавише, Белорусија је - члан Организације за колективну безбедност (ОДКБ), а земље чланице овог договора, у случају напада украјинских оружаних снага на белоруску границу имају беспрекоран повод за напад на Украјину, а да се притом не сматрају агресором.

        Међутим, Сједињним Државама је неопходно да Русија званично уђе у рат са Украјином. А да ли ће она притом штитити савезника из ОДКБ, рускојезично становништво или општељудске вредности - Вашингтону је свеједно.

        Идеално би за САД било - ако се којим чудом преврат деси - да поред нацистичког режима у Украјини добију истоветан у Белорусији. Ако не, онда би се барем могле надати рату. При том ће у сукоб покушати да увуку не само већ делимично распаднути леш Уркајине, него и балтичке државе које још увек покушавају да се мешају, и прилично одрживу Пољску, и традиционално очекивану Румунију.

        И тада коначно Вашингтон може с пуним правом рећи да је Русија напала ЕУ и NATO, и захтевати од својих партнера солидарност. Па чак показати умереност - не инсистирати на почетку нуклеарног рата, под условом да Европа коначно заузме јасан став и уведе свеобухватне и свеопште санкције. А ако се у исто време западна граница Русије почне поклапати са границама СССР, па зар нису САД и раније биле вољне да размене Украјину за консолидацију старе Европе у санкцијашком притиску на Русију.

        Оне се за ту сврху не би устручавале да жртвују чак и још 2-3 пограничне државе.

        Али, безусловно, белоруско-киргистанска јесења „виљушка“ може бити веома ефикасна само ако цела структура ЕАЕС и ОДКБ буде дестабилизована, а маневар ресурсима ограничен.

ОДКБ

Избори као изговор за подривање Казакхстана

 

        Нисам сигуран да ће САД нужно започети антиназарбајевску акцију у Казахстану одмах након 26. априла. Оне могу ризиковати, само ако победа Назарбајева не буде довољно убедљива, а неки од алтернативних кандидата акумулира већину гласова опозиције, и постане очигелдан лидер.

        Али, Вашингтон ће пажљиво пратити и енергично подривати ситуацију у Казахстану. При том ће једно од главних питања, формално, али не обавезно негативно, бити: „Ко после Назарбајева“.

        Ако успеју да ово питање учине централним у јавној расправи, тако да се реизабрани Назарбајев представи као „хрома патка“, и ако политичари и јавност буду оријентисани већ на следећег председника, а важећег почну посматрати као сметњу на путу ка бољој будућности.

        Са моје тачке гледишта, једини начин да се заобиђе ова опасност - одмах након избора показати јавности два или три потенцијална наследника који се боре међусобно у корист актуелног председника, и за право да буду једини принц-наследник који ће за пар година бити поуздан ослонац власти у борби против потенцијалних махинација других утицајних група.

        У сваком случају, САД ће заљуљати Казахстан, како уз помоћ  жестоког повећања активности својих легалних агената у медијима, експерата и невладиних организација, као и буђења „креативне класе“, тако и уз покушај оранизације нових жанаозеноваца (Жанаозен - град, у коме су 2011. одржане жестоке дугорочне демонстације нафташа) у различитим регионима Казахстана.

        Овај принцип Вашингтон примењује и у Русији: ако се власт не може оборити - онда је треба максимално ослабити, уз помоћ унутрашње нестабилности. Зар није, амбасадор Тефт недавно путовао у Јекатеринбург, где су Американци припремили, можда најозбиљнију опозицију у Русији, и одакле је и до Северног Казахстана довољно пружити руку.

Ако кијевски режим потраје до новембра

 

        Пролећно-јесењи напад Вашингтона на ЕАЕС и Русију требало би да се сведе на јако подривање Казахстана и простора иза Урала у интервалу између маја и октобра, након чега ће уследити покушај пуча у Киргистану и Белорусији у новембру.

        Међутим овде постоји слаба карика. Све ово има смисла само ако кијевски режим потраје до новембра.

        У случају губитка украјинског мостобрана - остале акције Вашингтона у ЕАЕС губе смисао - чак и крупнији тактички успеси неће им дати могућност да постигну стратешку предност. Међутим, способност кијевског режима да издржи тако дуго изазива оправдану сумњу. Мало је вероватно да Вашингтон није свестан тога или да се спрема да и у тако тешкој ситуацији, у којој успех није загарантован у практично ниједном случају, насумице игра, у овој -  кључној тачки целе позиције.

        Стога се врло вероватно у Украјини припрема (могуће је: у сарадњи са балтичким државама) суперпровокација, која ће омогућити скидање питања опстанка кијевског режима са дневног реда, сврставајући га у категорију небитног. То би требало да буде потез, који би дао Американцима 90-процентну (узимајући у обзир чињеницу да је само гробље 100% сигурно) гаранцију увлачења Русије у сукоб, у којем би она била заглављена минимум до краја године.

        Главни циљ САД у овој фази је максимално везивање и растезање ресурса Русије и њених савезника. Управо због ове позиције, морамо да оцењујемо перспективу америчких активности било где у свету.

        Ако акције Вашингтона имају потенцијал да вежу за себе ресурсе Русије веће од онога што САД троше на дестабилизацију - ризик, да ће овај покушај бити изведен, је висок, чак и у неповољним условима за САД. Али, ако САД морају да утроше или замрзну у датој ситуацији већа средства него што ће их потрошити Русија за превенцију - мало је вероватно да ће Вашингтон предузети активнија дејства, чак и ако је терен добро припремљен.

        Дакле, Киргистан може играти само споредну улогу у ланцу антируских акција Вашингтона, заказаних за мај-децембар 2015. године. Независтан, изолован покушај пуча у Киргистану, чак и ако буде успешан, не може имати негативан утицај на Русију. Поред тога, ово ће много више узнемирити Кину, која, за разлику од Русије, има дугачку границу са Киргистаном.

        Заједнички напори Кине и Казахстана, који су заинтересовани за стабилност у Бишкеку, уз минималну дипломатску подршку Русије, способни су да зауставе било какве америчке провокације у Бишкеку.

        Стога, какву год гадост да су Американци послали дипломатском поштом у Бишкек (чак и ако је то готовина за организацију провокација), данас та гадост није спремљена за Киргистан, већ за неког од њених суседа (вероватно за Казахстан, чија је граница са Киргистаном прилично пропусна). То не значи да у Бишкеку могу мирно спавати. И они ће доћи на ред ове године, само мало касније.

       Превод Срђан Ђорђевић