Руска прозападна интелигенција врти се у кругу бескрајног јадиковања о погрешном народу

ЧИНОВНИК, ПОРЕДАК, ЈЕДИНСТВО И ВЕРТИКАЛА

- ТО СУ НАШИ, СА ЗАПАДА УВЕЗЕНИ БОГОВИ

  • Наше главе које себе сматрају „добрим“ тврде да осећања личног достојанства код Руса никад у животу није било и да је руски народ „тело“. Те главе би да уведу лустрацију за слуге претходног режима, да избаце са Црвеног трга светињу супротне стране, да обуздају клерикалце... И визија  неких наших писаца је сасвим традиционална: ухапсити, одузети и раздати својима
  • Али, и наше „лоше“ главе такође су европске. Ништа мање него „добре“. Сем закона о правима и парламента, Запад је - концлогори, верски и светски ратови, оружје за масовно уништење заједно са љубављу и спремношћу да га примени, то је милитаризам и концепција свеопште државе са надгледањем и контролом свих страна човековог живота, нарочито његових размишљања
  • Руска интелектуална класа нема разумевања да институције - било да је то парламент, избори, људска права, „Сколково“, било шта - нису циљ. То је средство, чекић, бушилица. У њима нема никакве аутономне вредности. Оне или помажу „изградњи“, односно развоју, или му сметају
Глеб КУЗЊЕЦОВ, политиколог (Москва)
 

         ДВА позната руска писца, Акуњин и Шишкин, појавили су се у популарном часопису „Афиша“ у дијалогу о судбини Отаџбине коју они од милоште називају монструозна отаџбина.

         Разговор те врсте увек је - самопародија, ма ко д га води. Нису изузетак ни познати писци.

         Петар I, Татари и Монголи, Византија и двоглави орао и слично. Док се читају такви текстови мора се појавити осећај нелагодности. И, како је приметио један од критичара публикације, не зато што научни сарадници тако говоре у кулоарима уз лименку, него зато што се тако уз флашу разговарало вероватно хиљаду година. Чим је кренула масовна производња алкохола изумели су и руски језик.

         О узалудности и апсурдности таквих разговора писали су и говорили људи талентованији од мене, од Салтикова-Шчедрина до Иљфа, Петрова и Пелевина. 

         Ипак, не, у таквом бескрајном јадиковању о погрешном народу, којем је припала „исправна“ интелигенција - одједном ће се омаћи нешто оригинално, отмено, заправо, што суштински заслужује расправу.

         У разговору Акуњина и Шишкина учиниле су ми се занимљиве три тезе.

         1. Осећања личног достојанства код Руса никад у животу није било. По Шишкину - њега су донели Европљани у Петрово време, по Акуњину - оно је никло и процветало после забране шибања племства у XIX веку. Односно, неки Кузма Мињин живео је, живео и умро, а да није сазнао да нема осећање личног достојанства за разлику од полупијаног немачког рајтера позваног да командује у „армији новог постављења“. Према томе и институције, које су у вези са тим осећањем, потпуно су увозне. „Слобода, република, парламент, индивидуална права“. И могу да видим како наш рајтер иде из кафане у кафану, бекрија и шапуће у руске уши молитву: „Слобода, република, парламент...“

         2. Сам руски народ уопште не постоји - то је „тело“. Тело без душе је леш. За право да га „оживе“ боре се две главе: једна са лицем баш тих писаца који расправљају, „аристократија“ (по одредби Акуњина - најбоља), друга са лицем припадника органа силе и чиновника, „арЕстократија (како се лако досетити - далеко од најбољих). „Постојимо Ми и постоје Они. Ми имамо своје хероје: Чехова, Мандељштама, Пастернака, Сахарова. Они имају своје: Иван Грозни, Стаљин, Ђержински, сад и Путин“.

         3. Шта ће учинити „добра“ глава, када ће опет победити? Зашто „опет“? Зато што главе побеђују и губе наизменично. У прогресивним реформама (производ рада „добре“ главе) већ постоји захтев за стабилност, а у реакцији (производ рада „лоше“ главе) - сазревају реформе. „Наши сатерују у ћошак специјалце и срамоте неправедне судије и тужиоце. Вероватно ће одузети нафту од „лоших“ олигарха и предати је „добрим“. Увешће лустрацију за слуге претходног режима. Избациће са Црвеног трга светињу супротне стране. Обуздаће клерикалце...“ Визија писаца је сасвим традиционална: ухапсити, одузети и раздати својима. Веома је дирљиво када два, не најглупља човека, не могу чак ни у пориву паметног разговора да из тог тројства изађу. Онда, можда, није требало почињати? У чему је разлика за „зека“ (затвореника) испод чијег портрета седи његов иследник - Ђержинског или Пастернака?

         Можда би овде требало завршити, јер је са писцима све јасно. Ипак, не могу да одолим још једној мисли.

         „Лоша“ глава, ако се послужимо Акуњиновом метафором, такође је европска. Ништа мање него „добра“. Сем закона о правима и парламента, Запад је - концлогори, верски и светски ратови, оружје за масовно уништење заједно са љубављу и спремношћу да га примени, то је милитаризам и концепција свеопште државе са надгледањем и контролом свих страна човековог живота, нарочито његових размишљања.

         То је бирократија и тежња ка стандардизацији. Данашња Русија је - очигледно европска, ја бих чак сузио појам, по духу, „немачка“ држава. Њени креатори и теоретичари, при том бих ту линију креатора почео од Петра I - црпли су управо у Немачкој своје надахнуће.

         Чиновник, поредак, јединство и вертикала - то су наши, са Запада увезени богови. А ако они не раде онако како бисмо желели, треба ли се томе чудити при нашим дистанцама, националним карактером и осталим. Тешко је навући простирач идеално сашивен за кнежевину која се може осмотрити са куле војводског замка, на огромну територију која не жели да се по-немачки њом управља.

         Сваки данашњи разговор, свих наши интелектуалаца - или Акуњин и Шишкин, или Панарин и Дугин - то је западњачки разговор. Ми имамо запањујући интелектуални „карго-култ“ и ту апсолутно није важно, који је конкретно „карго“, ми желимо да позајмимо терет код „беле господе“ - људска права и парламент или иновације и вертикалу власти.

         Руска интелектуална класа нема разумевања да институције - било да је то парламент, избори, људска права, „Сколково“, било шта - нису циљ. То је средство, чекић, бушилица. У њима нема никакве аутономне вредности. Оне или помажу „изградњи“, односно развоју, или му сметају, или су тренутно на радном столу и не светлуцају.

         Због тога је, на пример, залагање за поштене изборе и људска права - залагање ни за шта. Ходати по пепелу и певушити пароле - „Без чекића нећемо саградити кућу!“, „Живела бушилица-радилица!“

         „Акуњинске“ главе су, заправо, иста глава. Победа није могућа зато што нема рата.

         Уместо садржајног разговора о развоју, о будућности, о реалној политици и реалној економији - годинама, деценијама, стотине година трају бескрајне досадне дискусије: које би још западне стварчице прилагодили нашим брезама - губернаторе и дуван, социјализам и логоре или људска права и изборе. А проблем - није проблем државе, него интелигенције - управо је у томе, а не у ономе ко је чији херој - Мандељштам или Стаљин.

         Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари